Иако живимо у времену у коме се сваки облик радикалнијих интервенција у медијском животу доживљава као јерес, бојим се да Србија нема куд

Небојша Катић (Фото: Печат)

Недавно, у једном од незапаженијих текстова, дискретно сам похвалио Кину као једину земљу која покушава да реагује на све чешће облике социјалне патологије, поготово међу младима. Реч је о патологији која се индукује у интернет и медијској сфери. Како дискретна упозорења не помажу, можда има смисла писати мање криптично не би ли се Влас(т)и ипак досетили. Овај текст је зато писан грубо, неодмерено и провокативно. Надам се да ми читаоци неће превише замерити што појмове који се користе за описе менталног здравља користим преслободно и широке руке.

Недавно се догодило самоубиство младе девојке које је највероватније проузроковано злостављањем које је трпела на друштвеним мрежама. Овај екстремни случај само је врх леденог брега. Велики број младих се срећом не убија, али беспомоћно пати због понижавања и малтретирања која стижу из интернет сфере. Велики број девојака је уцењен и живи у сталном страху од фотографија које се могу појавити на интернету ако то сајбер-силеџије одлуче. Ожиљци се овде не виде као код физичког злостављања, али трауме су много дубље и много дуже трају.

Поред већ обавезног губљења времена на видео-игрице, српска младеж изналази нове забаве и начине да повећа популарност на друштвеним мрежама. Деца данас ризикују животе претрчавајући друмове тик испред аутомобила или камиона, а потом своје подвиге деле на друштвеним мрежама. За овај вид стицања популарности и престижа се не мора бити ни паметан ни даровит. Сасвим је довољно бити поводљив, приглуп или блесав. Те карактеристике личности раније нису биле на цени, али ново време доноси нове идоле.

Политика: Кад децу васпитавају јутјубери и тиктокери

Када ипак пожеле да изађу из виртуелне сфере, да се одморе од скакања под аутомобиле или са кровова, млади на располагању имају телевизију са ријалитијима и штампу пуну корисних информација. То се односи како на дескриптивне детаље о бруталним убиствима, тако и на пикантерије сексуалне врсте. Медијски радници то стављају на насловне стране како се случајно не би догодило да се штогод пропусти или да каква вулгарност прође незапажено. Тешко је наћи државу где су политичка, криминална и „порнографска“ порнографија тако лако доступне. Мало је држава у свету које систематски промовишу олош, које мушкој омладини нуде узоре из света најцрњег криминала, а младим девојкама узоре из света проституције. Не, није нормално да се младе девојке масовно подвргавају пластичним операцијама и није нормално да на то нико не реагује.

Има ли лека лудилу које господари, или је то нека нова нормалност? Да ли је могуће да је политичка борба тако плитка, јефтина и безидејна, па нико не обраћа пажњу на патолошке феномене који су свакодневица Србије и који обликују њену будућност? Није нормално да држава пасивно подстиче процесе уништавања омладине и шире, потпуне кретенизације нације. Најбољу, најкраћу и најискренију дијагнозу друштва дао је познати медијски предузетник објаснивши да зарађују „рекордне профите“ на рачун „ретардираности“ својих потрошача који су глупи као „она ствар“. (Због пристојности „она ствар“ замењује реч која је употребљена у изворном твиту овог медијског делатника).

Велики део малигних утицаја и помодних трендова најчешће је генерисан на западној половини Земљине кугле. Али западне земље не морају превише да брину о последицама социјалне патологије будући да своју оштећену децу могу лако заменити здравијом – из увоза. Србија нема ту привилегију, напротив – њу здрава деца пречесто напуштају. С друге стране, у земљи остаје велики број оне друге деце коју су однеговали домаћи медији и интернет. Чак ни српска политичка арена више не може да удоми толики број васпитно запуштене деце и омладине ометене у (социјалном) развоју.

Небојша Катић: Идеологија и социјална политика

Иако живимо у времену у коме се сваки облик радикалнијих интервенција у медијском животу доживљава као јерес, бојим се да Србија нема куд. Ако нација жели да преживи и остане нормална, први корак би морао бити везан за регулисање медијске и интернет сфере али не на начин како то раде стерилна и политизована регулаторна тела. Држава би морала или да директно цензурише или забрањује медије који систематски уништавају нацију или, нежније и дакако либералније, да их тако опорезује да они сами оду са сцене ако нису у стању да се уљуде. Када је о регулисању интернета реч, власти би могле да науче понешто од Кинеза, па и да директно препишу неке од рецепата. (Знам да помињање Кинеза многима пара уши – како либералним душама, тако и онима који за новац глуме либерале.)

У последњој колумни 2020. позвао сам читаоце да се врате класичној књижевности и да се тако заклоне од ужаса у коме живе. Сада се питам да ли је та врста ескапизма допустива у ситуацију у којој, корак по корак, из дана у дан, све одлази дођавола. Можда би политичке партије у ово предизборно време могле мало да погледају унаоколо и поразмисле о амбијенту у коме деца у Србији живе и одрастају. То се више не може и не сме толерисати.

Опрема: Стање ствари

(Политика/Блог Небојше Катића, 29. 12. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Небојша Катић, Србија, видео игрице, деца, живот, забрана, порез, цензура