Србија има за 23,4% већу стопу самоубистава у односу на просечну у ЕУ и по овом показатељу смо за чланство преквалификовани
Мирослав Здравковић (Фото: Снимак екрана)
У бази Евростата о здрављу (линк) постоје подаци за период од 2011. до 2019. по полу и по старости за класификоване смртне случајеве. Нема других информација, рецимо, о образовном статусу или начину извршења (скок са висине, дављење, струјни удар, пуцањ из ватреног оружја, прекид крвних судова…), а како би се додатно профилисале специфичности народа у којима се овакве несреће догађају.
Стога ћу констатовати само могуће закључке из података какви јесу.
- Србија има за 23,4% већу стопу самоубистава у односу на просечну у ЕУ (13,5 у односу на 11 на 100.000 становника) и по овом показатељу смо за чланство преквалификовани. Највишу стопу има Литванија па Словенија (Лихтенштајн има осма самоубистава, па када се догоди мање онда је на дну листе без ове појаве), а од суседних земаља већу стопу имају Мађарска и Хрватска. Од православних земаља Србија битно одскаче јер су стопе смртности по овом основу знатно ниже у Румунији (10), Бугарској (8,2), Грчкој (5,2) и Кипру (4,9) које су све при дну листе и испод просека за ЕУ који постаје сумњив јер је већина чланица изнад (Немачка је тачно у просеку а испод су Италија и Шпанија међу најмногољуднијим а изнад само Француска).
- Жене су свим земљама са доступним подацима имају мањи удео и број од мушкараца а распон се креће од 30,8% у Холандији до 12,5% у Лихтенштајну и 12,7% у Летонији. Србија је овде опет при врху листе са 25,8% (просек у ЕУ 23,2%), и већи удео жена имају Шведска, Луксембург, Норвешка, Швајцарска, Белгија, Данска и Португалија. Осим последње ради се о најразвијенијим европским земљама и земљама лоцираним на северу Европе. Испод просека се налазе остале православне земље.
Фото: Снимак екрана
- У ЕУ се највећи број самоубистава и код жена и код мушкараца изврши између 50 и 55 године док је у Србији код мушкараца то од 60. до 65. а код жена од 80. до 85. године. Каснија самоубиства у Србији можда су последица материјалног безнађа услед одласка у пензију и овде би требало видети да ли постоји правилност односа просечне плате према просечној пензији уз очекивање да што је разлика мања да је и мање одступање старијих самоубистава у односу на млађа.
- У односу на 2011. у 2019. је број самоубистава жена у Србији смањен за 30% (са 347 на 243) а код мушкараца за 23,2% (са 909 на 698). Турска, као муслиманска земља, има најмању стопу самоубистава у Европи (4,1 на 100.000) али и највећи релативан пораст, од 2011. до 2019. повећан је број код жена 2,7 пута (са 298 на 813) а код мушкараца 3 пута (са 850 на 2.526). Пад стопе самоубистава у Србији значи да је она пре 10 година били знатно већа (око 17 на 100.000) и да су тада већу имале само Литванија, Белгија, Мађарска, Словенија и Хрватска.
Фото: Снимак екрана
Ова кратка анализа је посвећена Моравцу на порталу „Стање ствари“ па је као поднаслов могло да стоји „Од Моравца Моравцу“.
Categories: Не само о економији
Хвала пријатељи! Господину Здравковићу на труду, а господину Лазићу на објављивању. Тренд охрабрује, али је укупан број и даље висок. Виши у односу, нпр, од броја погинулих у саобраћају, где имамо силазни, обрнуто пропорционални тренд, с обзиром да је у протеклој деценији број возила више пута увећан. Её сад… Да ли су разлог томе, с једне стране, тзв. акције саобраћајне полиције које превасходно имају за циљ попуњавање буџетских рупа, а последично, у секундару, и пораст безбедности саобраћаја, или, с друге, жртве суицида којима се за живота мало ко бавио, јер због својих намера нису могле бити санкционисане,тј.нису могле оставити „позитиван“ траг у буџету? Дилема на прво читање звучи бзв и сулудо, али сам сигуран да смо се разумели. Емпатије за ближњег нам је понестало(у већини изнетих критика полазим пре свих од себе), или како нам је „хоризонтала“ „отањила“, а знамо да без ње нема ни“ вертикале“.. Из објављене статистике видљиве су и последице вишедеценијског милитантног богоборства, како у претежно православним државама, тако и у већински римокатоличкој Пољској, које су биле део соцлагера, али и погубан утицај Фанара и њу ејџа на ГПЦ и грчко друштво с једне стране, и стања у цркви Кипра и кипарском(грчком) народу, иако су формални део претходно поменутих, с друге. Елем, изгледа да би клир православног света требао код кипарских „колега“ повремено на „праксу“, а не да преосвећени очекују од настојатеља и игумана(ија) манастира, да буду менаџери који ће пунити епархијску касу, већ да се старају о духовном здрављу од Бога им поверене пастве, што им је и превасходна обавеза. Свако добро!