Светом Николи највише долазе Срби и Руси. Иако припада Римокатоличкој цркви, Руској цркви је дозвољено да у одређене дане служи Свету литургију поред саркофага са моштима Светог Николе

Базилика Св. Николе (Фото: Небојша Јанковић)

У Базилику Светог Николе у Барију, у којој се налазе мошти овог светитеља, ишли смо преко Црне Горе и Албаније. Светом Николи највише долазе Срби и Руси. Иако припада Римокатоличкој цркви, Руској православној цркви је дозвољено да у одређене дане у току месеца служи Свету литургију поред саркофага са моштима Светог Николе. Захваљујући томе и ми можемо да учествујемо у богослужењима што је за нас то велика благодат. Као што знамо, 19. децембра Светог Николу слави цела Србија – једна половина слави, а друга долази на славу.

Током историје базилику су богато даривали Немањићи. Први је био велики жупан Стефан Немања, затим краљ Милутин и краљ Стефан Дечански. И дан-данас у базилици је велелепна икона Светог Николе коју је поклонио краљ Стефан Дечански. Некада је овде био и олтар од сребра –  дар краља Милутина у првој половини XIV века, а почетком XVII олтар је преправљен.

На путу за Албанију, најпре смо се накратко задржали у величанственом Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а потом наставили ка Албанији. На граничном прелазу Божај – Хани Хотит било је све у најбољем реду са обе стране, врло професионално. Није било ни гужве. Веома брзо, чим смо ушли у Албанију дочекали су нас бункери из времена њиховог председника Енвер Хоџе који су грађени од 1960. до 1986. године за одбрану од спољне агресије. Данас ничему не служе, осим што су туристичка атракција која подсећа на тешка политичка времена једног и даље веома сиромашног народа.

Албански бункери (Фото: Небојша Јанковић)

Тирана је била наше прво одредиште. Провели смо скоро два и по сата у пешачкој зони у строгом центру града. Цене по ресторанима, за наше услове, су веома скромне. Рецимо, могли сте лепо презалогајити за три до пет евра, љубазно разговарате са албанским конобарима, иако су знали да сте Србин, а затим можете дати бакшиш од срца.

Својатање Скендербега

У смирај дана дошли смо у град Скадар (Росафа), на обали Скадарског језера, близу места где се састају  реке Дрим и Бојана. На двадесетак километара је од Јадранског мора. Срби су ове територије својевремено освојили од Византије, основали државу Дукљу, а Скадар је постао престоница Светог Јована Владимира (990-1016) у другој половини X  века. Управо да бисмо се поклонили моштима овог светитеља, ратника и владара ми смо и ишли преко Албаније у Италију.  Обишли смо средњовековну тврђаву Розафу, са које се пружа диван поглед на град и околину, а потом отишли на Јадранско море у Драч и тамо преспавали. Рано ујутро пошли смо за Елбасан и Светом Јовану Владимиру, српском владару најмоћније српске кнежевине тог доба.

И управо док смо путовали према Елбасану одиграла се национално-историјска расправа између локалног водича, Албанке из Подгорице, и нашег Милана из Швајцарске. Наиме, док је начелно говорила о историји Албаније успут је споменула и Албанца Скендербега?! Један од нас, Милан из Швајцарске, прекинуо је њен говор и рекао јој да Скендер Бег није Албанац већ Србин и да се зове Ђурађ Кастриот(ић), 1405-1468, који се борио против османских освајања српских територија. Сви смо пажљиво слушали обостране аргументе док их вођа пута није прекинула речима да се сада расправа завршава јер смо управо стигли у Манастир Светог Јована Владимира.

Манастир Св. Јована Владимира (Фото: Небојша Јанковић)

Елбасан је град у централној Албанији. У дивној природи, на периферији града, налази се манастир који је поприлично запуштен. Мошти овог светитеља једно време биле су у православној цркви у Тирани. Није лоше споменути, својевремено је велики бугарски цар Самуило  (958-1014) заробио Јована Владимира у једној од борби и ставио га у окове. Ћерка царева Теодора Косара често је из милосрђа походила затворенике, доносила им храну и воду и временом заволела Јована. Данима је молила оца да га пусти из тамнице. А њен отац, не само да је ослободио Јована већ му је дао и своју ћерку за жену и притом му је вратио све територије које му је узео.

Неки су љубазни, а неки не

У току дана посетили смо и Кроју (Круја) – утврђење Ђурђа Кастриота Скендербега који је на 30 километара од Тиране. Кроју је освојио цар Душан од Византије. На брду је, у оно време, тешко освојива тврђава и музеј са поставком о Скендербегу. Да се зна, овај јунак је сахрањен у Цркви Светог Николе у градићу Љеш који се налази на левој обали Дрима, 9 километра од Јадранске обале.

Тврђава и музеј у Кроји (Фото: Небојша Јанковић)

Ушао сам у етно ресторан испод саме тврђаве. Био сам сам. За једним столом су седела три албанска полицајца, а за другим неколико Албанаца у цивилу. Затражио сам порцију печене пилетине и чашу домаћег албанског црног вина, јер они стварно имају добра вина. Уз смешак, конобар ме је питао одакле долазим, рекао сам да сам Србин из Србије. Све је било у најбољем реду. Након ручка конобар ме је љубазно отпратио до врата. Упутио сам се нагоре да посетим музеј. Успут сам наишао на старијег Албанца који продаје књиге. Пришао сам и видео велики избор дела Енвер Хоџе. Док сам разгледао нешто ме је упитао, рекао сам да сам Србин. Окренуо је главу и руком ми показао да кренем даље.

Споменик Скендербегу у Кроји (Фото: Небојша Јанковић)

При крају дана, из Драча трајектом смо се упутили у Бари, познатом као граду Светог Николе и светом месту за православне хришћане. Спавали смо у двокреветним и четворокреветним  малим кабинама без довољно ваздуха, пошто систем за удувавање ваздуха није радио. Било је и оних који нису спавали у кабинама јер се плаше затвореног и скученог простора. Мени који сам иначе био две године на броду у Ратној морнарици, некадашње велике и моћне СФР Југославије, то није био проблем. Сигурно и зато што је моја слава Свети Никола, а овај светитељ, између осталог, заштитник је морнара и морепловаца.

Рађало се сунце када смо упловили у луку Бари. Намерно смо се раније пробудили да бисмо управо уживали у овом призору, и мислим да је јутро најлепши део дана.  Са палубе смо најпре угледали звоник Цркве Светог Николе. Овде су мошти Светог Николе од 9. маја 1087. године које су донете из Мире (данас је то турски туристички град Демре на Средоземном мору).

Статуа Св. Николе испред базилике (Фото: Небојша Јанковић)

Провели смо цео дан у Барију и Базилици Светог Николе. Најпре смо били на Светој литургији, заједно са руским служили су и наши свештеници, а поподне смо обишли град. Наравно, за разлику од цена у Албанији овде је све било много скупље. Преспавали смо у Представништву мисије Руске православне цркве у Барију. Нова и дивна грађевина која има све епитете мотела високе категорије. Све је било савршено чисто и уредно, богата библиотека на услузи и простране просторије са вишеструким наменама.

Сутрадан смо обишли чаробни градић Алберобело, у непосредној је близини Барија. Познат је по древном градитељству, по кућама од кречњака и са крововима конусног облика. Под заштитом је УНЕСК-а.

На икони стварни портрет Светог Николе

Икона Св. Николе, дар Стефана Дечанског (Фото: Небојша Јанковић)

Српски краљ, а потом и светитељ, Свети Стефан Дечански Базилици Светог Николе поклонио је икону овог светитеља у новембру 1325. године која је још увек изнад саркофага. Димензије су 187 са 113 центиметра. На овој икони светитељ у левој руци држи Свето Писмо, а десном благосиља. У оно време веровали су да је икона аутентичан портрет Светог Николе и због тога су је много поштовали.   У горњем делу иконе су Господ Исус Христос и његова мајка Пресвета Богородица, а у доњем делу су фигуре дародавца краља Стефана Дечанског и његовог сина Душана, будућег Душана Силног.

Зимски и летњи Свети Никола

Свети Никола је рођен у Патари, у месту које је у непосредној близини данашњег турског града Демре.  Живео је од 270. до 345. године.  Био је архиепископ области која се називала Ликија. Сада су у Демри представљена велика археолошка открића која још нису у потпуности истражена, а откривена је и црква у којој је вековима почивао Свети Никола. Пренос моштију из Мире (Демре) у Бари  слави се 22. маја, а то је код нас Летњи Свети Никола, а његово упокојење славимо 19. децембра.

Тврђава Розафа

Место где је зазидана Розафа (Фото: Небојша Јанковић)

Средњовековна тврђава Розафа, налази се на брду изнад Скадра,   позната је и по српској народној епској песми „Зидање Скадра“. Три брата Мрњавчевића – краљ Вукашин, војвода Угљеша и Гојко безуспешно су годинама градили ову тврђаву. Што дању саграде, ноћу буде срушено. Речено им је да ако желе да заврше зидање, морају најпре у њене темеље да зазидају једну од својих невеста. Судбина је одлучила да то буде Розафа невеста најмлађег брата Гојка. Зазидали су је и притом оставили отворе за њене дојке да би могла годину дана да доји своју једномесечну бебу Јована. Годинама касније, када се из зида појавила вода налик на млеко народ је поверовао да је то млеко из груди Розафе и тај зид је постао свето место. До дана данашњег овде долазе жене и моле се за пород.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Ђурађ Кастриотић, Албанија, Елбасан, Кроја, Небојша Јанковић, Скендербег, Тирана, свети Никола, свети Стефан Дечански