Стеван Гајић: Вести као морфијум или „Само немој о Косову“

Док једнопартијска скупштина изгласава увођење плебисцитарне диктатуре и отвара могућност за уклањање КиМ из устава, дешава се „епска борба за зид”, класично скретање пажње на ефемерне али запаљиве теме

Стеван Гајић (Фото: Новорусија)

Читаоче, звучи ли ти ово познато?

У кањону Увца налази се мало село од свега неколико домаћинстава Ждрело. Овде је млади брачни пар заменио светлости велеграда како би се посветили себи и породици. Милан Стајић је ИТ инжењер а Милица је професорка енглеског. Иако је у Франкфурту добро зарађивао радећи за велику корпорацију, Милан нам каже да се зажелео родне груде где је отворио мини млекару на свом имању. Сељачки хлеб, додаје Милан кроз смех, је од седам кора и зарада је мања али ни мало не жали због своје одлуке, додајући да на селу ни нема на шта да потроши толики новац. Ипак, своје производе Стајићи продају преко интернета у чему су Милану помогле његове ИТ вештине. Милица, иако је недавно на свет донела принову, као права планинка помаже Милану у производњи сира, а искуством им помаже и Миланов деда Стојан. Ову поноситу старину смо питали како гледа на Миланову одлуку да се врати коренима и дође у село својих предака, а он нам кроз сузе загледан у белоглаве супове који круже изнад кањона уз уздах вели да се 70 година у Ждрелу није чуо дечији плач. Ми смо у њиховом послу оставили Ждрело и насмејане Стајиће уверивши се да уколико и други крену Милановим и Миличиним стопама, има наде за овај крај и читаву нашу земљу. Сад пауза за рекламе од којих је прва џингл који промовише домаћи туризам.

Ако сте пратилац РТС дневника претпостављам да вам написане реченице звуче као нешто што сте већ чули. Вероватно зато што сваки дан сличан прилог имамо прилику да видимо из различитих крајева Србије. После потресних вести, обично у неком тренутку 15–20 минута гледамо прилог попут овог. У краткој причи о „Стајићима“ покушао сам да реконструишем РТС нарацију и измислио сам имена и топониме (осим Увца), тако да се унапред извињавам ако се неко случајно препознао. Јер, сваки од ових прилога звучи мање-више исто, друга су имена и називи места, али је прича иста. Схватио сам гледајући РТС дневник да су овакви прилози учестали у протеклих неколико година а људи који памте кажу ми да су тако изгледале вести у време Броза.

Код нас се у просеку више гледа телевизија, кажу стручњаци, „Стајићи прилози“ су нешто убедљиво најбенигније; канали са националном фреквенцијом лудују пуном паром и својим зрачењем слуђују људе, као да немамо регулаторно тело које би то требало да обузда, или га можда имамо да би баш допуштало готово порнографске садржаје на дечијој и ружичастој ТВ. А шта могу да виде? Промоцију ужаса на ријалитијима коју је власт директно бранила у тренутку када је ту малигну срамоту оспорио тадашњи министар културе Владан Вукосављевић, да би на крају и он доживео медијски линч колега из владе са председником владе на челу хајке.

Кад сам био у основној школи најбољи друг из разреда Цвеле ми је поклонио стрип „Црни Инкал“, антиутопистичких аутора Жодоровског и Мебијуса. Стрип је био фасцинантан али препун насиља, апсурда и чудних ликова као што су Метабарон, његово великозмијство Председник (кога клонирају после одређеног периода), пластифуксе, теленаркоси, псоглави, амокове убице, председникови грбавци, мутанти и друге невероватне креатуре. Читајући и гледајући те слике мислио сам да таква антиутопија припада некој далекој будућности и да не би могла бити нешто у шта се моје сопствено друштво може претворити. Такви ликови, на жалост, у Србији нису више само фикција из откаченог стрипа већ су испливали у јавну сферу и доминирају њоме.

Фото: Стрипови.ком

Наравно да не мислим да „тога има само код нас“, што је једна бесмислена формула којом се објашњава све и свашта. Нема само код нас, али имамо битне специфичности и процесе који темељно мењају текстуру нашег друштва на горе. Примера ради, до недавно нисмо имали ограђене градске четврти gated communities што је врло брзо постало „нормално“, као добар дан. Све је већа материјална сегрегација од вртића па надаље. Већ генерације деце расту у условима жестоке материјалне и друштвене сегрегације и немају више сви слично искуство или приближно једнаке шансе за успех у друштву. Србија, која је у време Милоша Обреновића имала законе о неприкосновености крова над главом, сада је место где је извршитељска отимачина постала нешто уобичајено, а правна сигурност постоји само за веома уску мањину привилегованих. У суштини, на делу је латиноамерички модел материјалног раслојавања какво досад није виђено и заправо је право чудо и срећа како више људи, у недостатку правне сигурности, не узима правду у своје руке, попут баке Цоке.

Аљбин Курти и Еди Рама понављају да им је уједињење циљ. Реагују Марко Ђурић и Петар Петковић, али председник, који је заузет одбраном робовског третмана вијетнамских радника у Линглонгу, уместо да директно осуди пријатеља Раму, макар упола осуди колико Вука Јеремића, Драгана Ђиласа и донедавно „мизогиног фашисту Бошка (Обрадовића)”, само уме немушто да саопшти да нас чека још много проблема по том питању. То да 10 чланица УН може на захтев Србије да повуче признање сецесије сепаратиста Косова и Метохије, што је недавно изјавио шеф дипломатије Никола Селаковић, више нико из власти ни не спомиње. Ипак, Вучић је смогао снаге да прекори Куртија. Додуше, млако: „Да ли бисте ме обесили у Вашингтону или Берлину, знам само да не бих могао да живим ни један сат док не би почела хајка.“ Међутим добро је познато да све док више него што је нормално прећуткује резолуцију УН 1244 и не таласа превише, уз вишеструко проверену предусретљивост у препуштању Приштини ингеренција суверене државе Србије, ни у Вашингтону ни у Берлину нико ништа неће замерити.

У исто време док једнопартијска кенгурска скупштина изгласава увођење плебисцитарне диктатуре и отвара могућност за уклањање Косова и Метохије из преамбуле устава, дешава се „епска борба за зид”, односно класичан медијски спин скретања пажње на ефемерне али запаљиве теме. Слажем се за недавном изјавом Александра Ђокића да је нацртани мурал више симбол отпора тумачењу историје ратова за југословенско наслеђе која искључиво Србима намеће стигму кривца него што је везан за конкретног Ратка Младића. Али, проблематизовање приче послужило је само скретању са теме чиме су се борци против мурала, били свесни тога или не, директно ставили у службу режима против кога се наводно боре. Не знам ко стоји иза овог замешатељства, али по стилу све подсећа на манир највећег спин доктора постјугословенског простора.

Мурал са ликом генерала Ратка Младића у Његошевој улици у Београду (Фото: Данас)

Поред цртача мурала који су једини деловали природно у читавом циркусу који смо гледали, неко се одмах побринуо да ствар не сме проћи без карикатуралне естетике Хепи србовања бузунџије Симе Спасића и парамилитантних бораца за права животиња. Док се насупрот њих налази српска франшиза неојакобинског woke покрета која, накалемљена са Запада на овдашњи контекст, благо речено делује веома јадно.

Недавно сам у свом омиљеном вијетнамском ланцу хране у Москви наручио Фо Бо супу а кувар је носио исту капу са црвеном петокраком коју сам видео на глави вође протеста против мурала. Капа је идентична, али сам озбиљније схватао кувара вијетнамских специјалитета од бораца против мурала. Могу само замислити шта би о њима мислили партизански хероји Арсо Јовановић, Сава Ковачевић, Драгиша Ивановић, Славко Родић или Владо и Пеко Дапчевић да су их видели како изгледају и шта говоре. Све то је једна постмодерна спрдачина и била би прилично смешна да се не дешава нама. Цела сцена протеста и контрапротеста представља праву естетику гротеске из спота Soundgarden – Black hole sun. Што би рекао Пантелија из „Маратонаца“: „Жао ми је што сте моји а не деца неког мог непријатеља“.

Вијетнамски ресторан у Москви (Извор: restoclub.ru)

Никога ко се сећа кампања стигматизовања српског национализма помоћу „одбране мамографа” и „Косова за патике”, коју је 2008. водила Б92, ова шема више не може да импресионира. Власт није могла све да контролише, јер нису само подобни националисти и комични „воукери“ били забављени муралом.

Ваљда кад су схватили да цела спин акција конзументе поховане пилетине и кокица пред гледање 3D блокбастера у неком од нових тржних центара заправо претвара у политичка бића заинтересована за националне теме, а самим тим и за Косово (што не одговара ни властима које су већ толике ингеренције предале, али ни борцима против мурала), прича је бачена у други план.

Медијска пажња је скренута на ужасно стање вијетнамских радника у кинеској корпорацији. Сва срећа па не постоји једна доминантна колонијална сила која нас притиска, већ у Србији постоји конкуренција међу колонизаторима, тако да западњаци нападају рђаве услове код Кинеза. Можда се, чак, као последица антикинеске кампање, узгред деси да се извучемо и од Рио Тинтове девастације читаве земље, за коју се Ангела Меркел тако снажно заложила у опроштајној посети Београду. А можда ће, видевши јуначку солидарност Вијетнамаца, и српски радници престати да за напредњачког директора вређају свог колегу чији син је погинуо, да друкају колеге штрајкаче и сете се да нису само раја већ и потомци хајдука. Угледајући се мало на колеге Вијетнамце, народ који је отерао јапанског, француског, америчког и кинеског завојевача само у 20. веку, могли би се сетити да имају то у себи. А Колубарци су пре само две деценије, у октобру 2000, показали од чега су направљени.

Вијетнамски радници у Србији (Фото: Н1)

Власт (и не само власт) на крају сваког дана, после целодневног слуђивања којим се покрива безочна експлоатација и понижавање народа, нуди бекство из пакла у пасторалу, у Толкинов Shire у коме хобити весело скакућу и уживају у природи, у ТВ прилог с почетка ове приче. Ипак, мислим да и овај морфијум за пензосе има ограничења и да стари модели више не раде. Овакве вести као флашица млека зачињена маком на цуцлу нуде умирујућу дозу оптимизма траумираним грађанима који слуђени коктелом информација на крају, гледајући сцене на послужавнику РТС пасторале, кажу – ипак није лоше. А и председник се труди.

Мебијусови теленаркоси нису криви и не осуђујем их, само констатујем да је многима ипак лакше да поднесу кад виде умирујући прилог. Као што је лепо приказано у филму Food incorporated да слика фарме са старинским амбаром, кравама и кокошкама на омоту паковања маргарина нема везе са процесом производње те хране, исто тако еколошка девастација – после њиховог височанства страних инвеститора, разваљених институција, константне неправде и девастираног друштва – нема везе са пасторалом приказаном у дневнику која као сурогат за молитву треба да пацификује људе како би наставили да мирно трпе гажење. Али све има своје границе, па тако и домети пропагандног слуђивања.

Аутор је научни сарадник Института за европске студије у Београду и професор по позиву Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО) при Министарству спољних послова Руске Федерације


ИСПРАВКА: Ранија верзија овог чланка није садржавала да су антиутопистички аутори Жодоровски и Мебијус, а  спот који се помиње је Soundgarden – Black hole sun (26. 11. 2021. у 12:46).



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , , , , ,

6 replies

  1. Istine radi, Zodorovski i Mebius su dve razlicite licnosti :))))

    Zanimljiva je ova eksplozija eko aktivizma. Cak je iz Holivuda dosla glumica Bojana Novakovic! Ekologija je dobro sredstvo „globalizacije“ vrednosti, jer se uvek moze tvrditi da su sume npr. dobro citavog sveta i, umesto apstraktnih ljudskih prava i demokratije, podloznih relativizaciji, imati konkretan razlog koji jos ima vid pretnje za zivot (poput virusa). Isto tako, odlicno je sredstvo pretvaranja drzava u teritorije, odnosno eko-sisteme, sto se kod nas ogleda u razlici izmedju borbe za teritoriju u ekoloskom i politickom smislu (KiM), buduci da deluje da ekoloski protesti predstavljaju samo jos jedno sredstvo potiskivanja problema KiM. Ipak, za KiM su davani zivoti, a ovde se toboz stite.

    Kada Ameri nadju nacin da od plastike prave meso, bombardovace nas zato sto jedemo prirodno meso (bombardovali su nas zbog Albanaca, a u buducnosti ce zbog svinja :)))

    15
  2. Као перспективни еко активиста, фратело тути орјентације, кодиран до кодона, ‘тео би да питам где се могу поручити одређене количине лигнита најниже калоричне вредности ? Потребно као огрев. Могу и старе гуме, било тракторске, било са електричних болида ф1, које су еколошки најприхатљивије. Још кад би биле и нископрофилне, их…

    9
    2
  3. @ Zoran Nikolic(Valjevo)

    Vi mozete da se ogrejete o knjige iz filozofije, samo vidite da li su se osusilje od Vase pljuvacke, nece vlazno da gori :)))) A, kada Varagic uspostavi pravoslavnu dzamahiriju i postane pukovnik, a Vi potpukovnik, mozda se ogrejete i o nekog filozofa :)))) To je prava eko-frendli energetika!

    6
    6
  4. @Sotir zvani Djubre

    Како лепо сложисте сложене реченице, посве је могуће да и Вас православни талибан – огревници сложе к’о кубик дрва… А кад сте већ сложени, бићете и заложени – на крову се оџак пуши, на тавану месо суши…🙂

    8
    1
  5. Види Србине,прошли век су обележила два политичка система, оба социјал-дарвинистичка: :социјализам и национал-социјализам…смеши ти се и трећи,еко-социјализам,паметан си човек…Толико о томе.

    11
  6. @Zoran Nikolic (Valjevo)

    Iz odzaka se knjige puse,
    u podrumu filozofi guse,
    ja sam taliban bez srca i duse :))))

    7
    2

Оставите коментар