Црњански је био богомдани таленат какав се више неће родити, каже Слободан Владушић о писцу који је и један од јунака његовог четвртог романа „Омама”
Слободан Владушић (Фото: Лагуна)
СУБОТИЦА – „… Књижевност (је) попут барке у којој су речи сачуване од потопа” – пише Слободан Владушић у новом, четвртом роману „Омама” и враћа се Милошу Црњанском, који неочекивано броди замршеним светом криминала. Овога пута, Црњански је главни лик, а о догађајима приповеда Милош Веруловић, војни саветник у Амбасади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Берлину и херој са Кајмакчалана. Отуда је и Берлин треће деценије 20. века такође један од јунака романа као место које ће, попут још неколико европских градова, одлучујуће утицати на биографију Црњанског.
Тражећи радника из Србије који је нетрагом нестао, писац нас омамљујући води кроз причу о трагању за њим од разузданости највиших слојева до беде градских предграђа толико дубоке да потире и егзистенцијалност. У вештом обрту у епилогу романа показаће се да можда то и није једини нестали радник.
Црњански у „Омами” Слободана Владушића је човек не само надмоћне интелигенције у односу на чланове српског посланства већ и особа велике интуиције и емпатије и врло делатан и предузимљив каквим он до сада није често описиван. О томе писац Слободан Владушић у разговору са „Политику” каже:
Од већине српских писаца, Црњански и јесте био најделатнији писац. Од тренутка када је објавио „Сеобе”, практично до краја рата није објавио неко значајније књижевно дело све до времена када је већ био емигрант у Лондону. Он је између два рата покушавао да спаси Краљевину Југославију, колико од сецесионистичких покрета, толико и од комуниста. Црњански није био човек који је правио каријеру, а није ни могао да је прави јер је био потпуно непредвидив. Он је био човек који је радио и деловао у складу са оним што је сматрао да је смислено и потребно, а не што је исплативо за њега лично. Црњански није био човек субординације, данас би се рекло тимски играч.
Покушао сам симболично да покажем да је Црњански био различит од људи који су га окруживали не само зато што је у смислу књижевности био богомдани таленат какав се више неће никада родити, него што је он имао и другачију природу и та његова природа и енергија произлазе из тога што је он хтео да се бави есенцијом, суштином, а не формом, односно каријером. То јесте поента и симболички смисао те његове потраге. Он је у роману несхваћен у мери у којој нико није могао да га схвати ни у реалном животу.”
У роману постоји нит социјалне осетљивости. Који су били пориви за то?
Постоји оно што се зове социјалдемократија, једна врста хуманистичког порива ка правди и једнакости. Идеји социјалне правде којој је овде веран Црњански, био је чини ми се, у доброј мери, веран и у реалном животу. Црњански је сматрао да до идеје социјалне правде не треба да се дође кроз револуцију, него кроз еволуцију, кроз самоваспитавање. Он о томе пише још 1919. године, у тексту „Васпитање и револуција”. Црњански нема проблем са социјалном правдом, него са начином или методама којима треба доћи до тога. Никако није био за револуцију, јер револуција подразумева оно што се заправо и догодило, огроман број невиних жртава. Зато јер је и био антикомуниста.
У времену осведочене велике неједнакости, да ли то налази одјека у слично снажним књижевним гласовима?
Црњански ни у свом времену, иако глас велике интелектуалне снаге, није био глас који се орио јавним простором. Тачније речено, његов глас је био глас усамљеника. И наравно, значајније је оно што је написао у књижевности него у публицистици. Идеја књижевности је да на један индиректан начин сугерише у каквом свету живимо. Она више треба да зрачи, него да значи. Ко то не разуме, тај може да приговори књижевности да није довољно ангажована и јасна. Али то је погрешно мишљење. Погледајте „Роман о Лондону”. То је роман о неолибералном мегалополису који је објављен почетком седамдесетих. Црњански је, како је сам тврдио, у том роману покушао да изрази стравично људско робовање новцу: све оно што се раније добијало за храброст, младост, лепоту, ведрину то се, каже Црњански, данас добија само за новац. То је и данас актуелно. А мало шта је из тог времена такво. Покушајте да се сетите шта од онога што је настало почетком 70-тих година, данас не би било смешно. Када читамо „Роман о Лондону” не само да нам ништа није смешно, него имамо утисак да је тај роман настао јуче. То је моћ књижевности, јер ништа у том роману није директно речено али ви осећате ту врсту ужаса који зрачи из тог града и тог система.
Слободан Владушић: Лик ствари које ће доћи – Црњански и Берлин 1928. године
Професор сте на Филозофском факултету у Новом Саду, пишете повремено књижевне критике, како се критичар мири у себи са писцем?
Сада ми је лакше јер више нисам критичар, сада сам само професор на факултету и писац. И сам сам о томе често размишљао, и не бих могао да дам јасан одговор на то како успевам, јер то није ствар ни неке технике, ни методе која се примени. То је ствар подсвести. Постоје стања када другачије мислим него онда када пишем неки научни рад или онда када се бавим анализом неког књижевног текста, дакле то су ситуације у којима нисте толико аналитични него на неки начин допуштате да подсвест проговори. То значи да када пишем роман имам фабулу, али док пишете нешто вам падне на памет што нема много везе са оним што је већ на папиру и што би требало да се догоди. То нешто се догађа на нивоу асоцијације, метафоре, на нивоу симбола и онда имате две могућности: да то нешто одбаците и кажете, то није то, или да се поуздате у интуицију, и да то нешто оставите тамо и верујете да има смисла и да ће на нивоу целине да зрачи симболичким смислом или осећањем или нечим што може да погоди читаоце. Имам поверења у ту врсту интуиције, на крају није ме издала до сада, а надам се да ће тако бити и убудуће. Те лутајуће асоцијације и симболи су оно што не можете до краја да израчунате и оно што представља најинтимније слике личности онога ко пише. Срећан сам док пишем прозу, постоји тај генератор неочекиваности и неповезаности, за које се касније покаже да имају смисла и да те неочекиваности нису пука произвољност већ нека врста другачијег језика и ја се заправо у то уздам док пишем.
Роман „Омама“ Слободана Владушића добио награду „Бескрајни плави круг“ за најбољи роман на српском језику 2020/21 коју додељују Матица српска и удружење „Суматра“ (Извор)
Лангов „Метрополис”, фотографије из приватне збирке, попут слике посластичарнице „Розати” у којој је седео Црњански, утисак је да визуелни отисак има снажан утицај на ваше писање?
Уколико желим да моја проза буде нека врста тајног знања о времену, онда је визуелност јако важна. Ако сте писали у 19. веку морали сте да прилично детаљно и прецизно опишете како изгледа неки лик да би ваш читалац то могао да замисли. У 21. веку за тим у суштини нема велике потребе јер је наша видео-меморија препуна слика. Мења се поетика описа који више није ту да донесе уверљивост већ је ту да дода неку врсту занимљивости, интересантности или разлике. Живимо у видео-цивилизацији када и Рим већини људи боље изгледа у филму „Анђели и демони”, него уживо. То важи и за друге градове. Зато човек мора да открије неку интимну слику у тим градовима, нешто што није толико филмично и спектакуларно, али зато и може да постане његово.
Александра Исаков
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар