У тој истрајности, коју и ових дана показује један од нас, др Милош Ковић, коју сведоче Срби на Косову и Метохији оцртава се не само наша борба за вредности, већ заправо оне саме
Милош Ковић (Извор: Фејсбук страница Милош Ковић)
Оцењујући промене настале у америчком друштву на прелому из 19. у 20. век, Роберт Бела у Погаженом завету са извесним жаљењем констатује да је наступило време замене религијско-моралног модела техничко-рационалним (Бела 2003: 17) који, додаје штети фундаменталним „тежњама“ човечанства које се налазе „у жижи наших проблема“. Како су ти „проблеми“, упркос кретању од харизматског преко традиционалног ка рационалном вођству[1] (Вебер), и даље дубоко морално-етички и религијски, свођење друштва и политике на технику[2] може „само погоршати“ стање у којем се налазимо (Бела 2003: 17) и коначно нас одвојити од могућности проналаска одговора на питања који могу разрешити наше „проблеме“ који се као такви и даље односе на дефинисање концепата слободе и правде као фундаменталних елемената онога што бисмо могли назвати смислом.
Упркос настојању техничког друштва да у себе усиса духовни простор како у раду Техника или улог века пише Жак Елил (Елил 2010: 249-255), морално-религиозни принципи још увек опстају као једини основ на којем може почивати како истинска идентификација друштва, тако и могућност дефинисања стандарда „за критику друштва које се од њих сувише удаљило“. (Бела 2003: 18) Тиме простор са којим техника још увек не зна шта да ради не престаје да представља опасност и вечити изазов „савршено рационалној“ заједници успешних.
Жак Елил
Но, да избегнемо варку: Бела је у праву када констатује да горе наведена чињеница не успева да преусмери ток којим се техничко друштво креће, па тако ерозија моралних и религиозних вредности остаје главна тенденција савременог човека (Бела 2003: 19) који на прво место, како је у Политичкој илузији писао већ споменути Елил уместо концепта вредности ставља „ефикасност“ која, бивајући ствар математичког прорачуна представља сасвим супротан пол. Онај ко није способан да буде „ефикасан“, нема право да се сматра живим, писао је половином прошлог века и Гинтер Андерс у својој знаменитој збирци есеја апокалиптичног назива Застарелост човека. (Андерс 1985) „Бити“ у техничком свету значи не просто постојати, већ прихватати све што он са собом доноси, па макар то значило постати само део дела апарата који опслужује главну машину.
Какве везе горе изречено има са Србима? Још је Светозар Марковић почетком друге половине 19. века констатовао да највеће предности Срба као младог, жилавог народа свеже крви представљају управо његови „недостаци“, односно оне вредности које чине његов идентитет, а које се на Западу сматрају толико заосталим (читај „неефикасним“) да се због тога њихови носиоци имају сматрати „неисторијским“ народом којег у име управо техничког друштва чији су чувари биле велике силе, треба „цивилизовати“.
Борећи се против обреновићевског чиновништва које је, као део „европске политичке културе“ било заправо израз настојања Милошевог и његових наследника да по сваку цену постану „ефикасни“, Марковић је упориште налазио у вредностима српског задружног поретка који је испред „ефикасности“ стављао читав сет вредности које су ограничавале могућност развоја техничког друштва. Одбацујући у исто време и Маркса (у којем је видео западњачког техничара), проналазећи своје узоре у руским „утопистима“ који су, бивајући скептични према техничком „научном“ социјализму запада[3] узоре проналазили у руском селу и сеоским општинама („мирови“), веровали да се не на путу ка заједници правде ипак не мора проћи кроз технички пургаторијум капитализма[4]. У том кључу можемо посматрати спор народа са Обреновићима, буне на Тимоку и у Горачићу, као и каснији спор који је су са Германима као носиоцима техничког рационализма имали Карађорђевићи[5]. Видовдански хици Гаврила Принципа нису ништа друго до велики повратак вредности на историјску сцену. Изашли из народне епике и Косовског Завета, они су заправо ударац у само срце техничког света па отуда ни не чуди иза њих настала кланица.[6]
Хероји Видовдана: Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић
Упркос чињеници да је Косовским Заветом трасиран јасан пут којим српски избори једино могу ићи,[7] питање да ли Срби могу и да ли уопште желе да буду „ефикасни“, и даље представља централну тачку српске политике. Оно се и данас јасно оцртава кроз концепт који са једне стране заступају представници власти и највећег дела опозиције који се при томе разликују само у нијансама, али су и једнако одушевљени „ефикасношћу“ западног техничког света[8], док са друге налазимо мање-више (не)организоване групе и појединце који ослоњени на Цркву у којем налазе носиоца вредности, траже излаз из насталог проблема.
Како се простор духовног (наравно уколико се не ради о секуларној религиозности попут оне која се практиковала код Мусолинија, Хитлера, Лењина, Стаљина и Робеспјера) перципира од стране техничког друштва не само као реликт прошлости, већ као „мрачна сила“, „догма“, као „кочничар“ и „вечити проблем“, „ефикасно“ друштво чини све да га у себе укључи и тако лиши епитета чувара вредности. (Елил 2010: 251-254)
Посебaн напор, техника је уложила у својеврсно кастрирање и потчињавање религије. Најпре ју је рационална држава објашњавала као израз мистичне воље за поседовањем и доминацијом (Елил 2010: 253) коју је релативно лако укинула оног момента када је и сама уз помоћ оруђа која су јој на располагању, човеку омогућила да „задовољи“ ту потребу и без Бога. Са обновом религиозности то се чини(ло) стављањем Цркве у службу технике претварањем исте у установу[9], али и потпуним потчињавањем екстазе свету технике (Елил 2010: 253) кроз стварање секуларне религије која се излива на концертима, спонзорисаним спортским дешавањима, јавним скуповима, државним церемонијама.
Хобсов Левијатан
Процес сједињавања духовног и техничког који представља највећи напор техничког света у погледу „кастрације“ духовности[10] још увек није завршен и то су на нашем тлу посведочиле недавне литије. Иако нам се (са правом) неретко чини да је Црква у својој комуникацији са „ефикасном“ државом[11] отишла предалеко, у борби која се води, у недостатку здравих политичких снага[12] она представља уточиште за све који сматрају да су компромис и разграничење који нам се у погледу Косова и Метохије нуде, заправо компромис који вредности, у том случају као поражена снага, треба да направе са „ефикасношћу“. Јер више је него јасно да Србија не може бити „ефикасна“ или барем постати део дела апарата (попут Хрватске и других држава које не крију своју опчињеност недостижном „ефикасности“ једне Немачке) уколико се не одрекне срца својих вредности.
Борба између „ефикасности“ и вредности води се и ван Цркве и као таква, она представља лично опредељење. То нас доводи до концепта који је по много чему сличан индивидуалном анархизму који, за разлику од комунистичког, не допушта прикривање иза великих ауторитета и идеја, нити ослањање на туђе жртве и издаје. У борби за вредности, а против „ефикасности“ човек стоји сам на раскрсници и одлучује да ли ће поћи лакшим и лажним путем технике и принуде који ће га увек враћати на почетак, уз једино веће разочарење у нови неуспех[13], или ће свесно кренути тежим путем који води до Бога као заточника слободе као ултимативне вредности.
Слобода се не крије у утопији коју „ефикасна“ друштва данас приказују публици на великом платну. Њени творци неће бити Џокер кога машина извлачи попут кеца из рукава сваки пут када западне у слепу улицу. Слобода лежи у нама, у радикалном одбацивању „ефикасности“ и њених заступника, свакога дана и на сваком месту. Она се никада неће материјализовати као идеална-праведна заједница[14], већ ће се показати у изолацији, исмевању, „губитништву“, јуродивости, осами, монашкој и штирнеровској подједнако, у коначној решености Џастина Марлера[15] да, следивши Серафима Роуза, јавно поручи човеку да једини исправни пут води преко постепеног умирања за свет у којем живимо.
Келија Серафима Роуза (Фото: Викимедија)
Овде долазимо до можда најбољег објашњења борбе за вредности. Њега нису изрекли савремени историчари, политиколози, аналитичари, чланови академија, добитници Нобелове награде, већ Свети Исак Сиријски када је истакао да човек једино може бити жив и слободан онда када је „мртав“ за „Свет“ у којем је.
Разумевајући под „Светом“ страсти које човека чине робом принуде (овде) Свети Исак је желео његову скорију смрт у име истинског ослобођења које, уколико човек својом вољом тако одлучи, може донети само Бог. То што је Свети Исак живео 13 векова пре нас, није никаква препрека ни проблем, већ доказ више да слобода заиста представља превладавање раздвајања (Хегел). Пут од Христа, до вредности преко Светог Исака до нашег века и није друго до долажење духа до самог себе (Хегел). То је пут есхатолошки на којем смо позвани да истрајавамо не мислећи превише да ли ћемо остварити зацртани циљ.
У тој истрајности, коју и ових дана показује један од нас, др Милош Ковић, коју сведоче Срби на Косову и Метохији, у Крајини и Црној Гори, која је сведочена данима на литијама, а чији смо ми остаци остатака, ушушкани у „благостању“ сопствене „ефикасне“ заједнице која нам нуди златне окове, оцртава се не само наша борба за вредности, већ заправо оне саме.
Напомене
[1] Човечанство се, стиче се утисак, налази у сталном трагању за рационалним вођством, па се са пуним правом може поставити питање о могућој рационализацији рационалног вођства кроз ослањање на вештачку интелигенцију и алгоритме којима ћемо поклонити своје поверење.
[2] Технику овде разумемо у кључу Жака Елила, не као просту машину и технологију, већ као оно што је у њиховој позадини, што из њих исходи, али им управља: максимални учинак уз минимално расипање ресурса. По својим карактеристикама, техника је аутономна, самоувећавајућа, недељива и тежи сталном географском квалитативном универзализму. Човек на њу не може да утиче, она је самостална од моралних и духовних вредности и не трпи никакав спољашњи суд и ограничења (Елил 2010: 87).
[3] Који је према Жаку Елилу најркивљи за рехабилитацију технике. Наиме, Елил сматра да су утописти овај по мишљењу „научних“ социјалиста погрдни назив „заслужили“ управо отуда што су настојали да оспоре вредност технике, док су, за разлику од њих, Маркс и његови следбеници свих усмерења (социјал-демократи, бољшевици…) покушавали да убеде радништво у могућност окретања технике у њихову корист, што се у совјетској и опште комунистичкој пракси показало као велики промашај.
[4] Маркс је човечанство дословно гурао у капитализам, покушавајући тако да докаже исправност сопствене дијалектике. То настојање није заправо ништа друго до израз жеље оца „научног“ социјализма да покаже ефикасност сопствене теорије. Срећа је што у томе није успео, а жалост што се у такав експеримент ипак ушло.
[5] Што не значи да и они нису имали склоности ка „ефикасности“. Заправо, става сам да се период карађорђевићевске управе може поделити на два периода – период у којем доминирају вредности, који се завршава 1918. и период у којем, понет великим делом Краљ Александар покушава да устроји „ефикасну“ државу ослањајући се како на више „ефикасне“ западне силе, тако и на мање „ефикасне“ Хрвате и Словенце. Отуда, рецимо, Пашићеви радикали српско-хрватски спор током прве деценије Краљевине СХС представљају као спор две политичке културе: техничке, бирократске, бечке и демократске, вредносне, сељачке, српске. Чини се да је завођењем диктатуре и концептом интегралног југословенства Краљ Александар предност коначно дао концепту „ефикасности“ који је на крају и дошао главе најпре самом Монарху, а потом и његовој Краљевини.
[6] Исто се може рећи и за 27. март 1941. који, чак и ако укључимо британски фактор, представља израз победе вредности над простом „ефикасности“. Питање да ли је у тој ситуацији било боље изабрати „ефикасност“, остављам другима да разматрају.
[7] Опредељење Светог Кнеза Лазара за Небеско, а не за земаљско царство, рекао би Жак Елил, у рангу је Христовог одбацивања Кушача. И Свети Кнез, као и Жак Елил јако добро знају да је једини пут спасења у одрицању земаљских краљевстава која по својој суштини припадају Ђаволу. (Ellul 2011: 80-81)
[8] При томе не треба заборавити да је Александар Вучић склон да своје идеолошке узоре налази у Максу Веберу творцу концепта „рационалног“ – „ефикасног“ вођства и протестантској етици за коју, између осталих, Луис Мамфорд у раду Техника и цивилизација тврди да је главни носилац погубне етике „ефикасности“. Управо ту „етику“ Серафим Роуз у свом делу Нихилизам, корен револуције модерног доба као и Дени Де Ружмон у раду У загрљају Ђавла сматрају практичним изразом присуства ђавола у свету.
[9] Правно лице са ПИБ-ом, попут било каквог удружења грађана, комуналног предузећа или културне и спортске установе која задовољава још једну у низу „потреба“ савременог човека. Тиме је обављено подржављење цркве.
[10] И симболизује његову коначну победу.
[11] Можда би било превише да се овде обратимо Берђајеву и његовом схватању трагичног потчињавања „историјске“ Цркве држави.
[12] Жак Елил би рекао да ова ситуација није ни толико лоша, пошто је сваки вид борбе против техничког света његовим средствима и из његове средине унапред осуђена на пропаст. Отуда једино решење он види у изласку из политике ради духовног јачања чије успешно окончање може бити довољан услов за пенетрацију у сферу политике. Човек који не схвата да оружје у борби против „ефикасности“ представљају заправо вредности, не треба да улази у борбу.
[13] Више о томе: Грејбер, Дејвид Утопија правила: О технологији, глупости и скривеним радостима бирократије, „Геопоетика“ Београд, 2016,
[14] Можда је ипак могуће одвојено милити о слободи и историји?
[15] Оснивач и певач бенда Sleep, касније православни монах, оснивач фанзина Death to the world.
Библиографија
- Бела, Роберт Погажени завет, Библиотека Двадесети век, Београд, 2003.
- Гинтер, Андерс Застарелост човека, Нолит-Београд, 1985.
- Елил, Жак: Техника или улог века, Београд, 2010.
- Ellul, Jacques: Anarhija i kršćanstvo DAF Zagreb 2011.
- Ellul, Jacques: The Political Illusion. Trans. Konrad Kellen. New York: Knopf 1967. New York: Vintage 1972.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар