Сви покушаји да се Његош измјести из српскога дискурса су неодрживи, колосална Његошева личност представља темељ српске, не само културе, него, у извјесној мјери и политике
Петар II Петровић Његош (Извор: Компас)
Актуелност Његошеве политичке заоставштине је данас горућа тема јер, иако историјска, генерише савремене идентитетске спорове у Црној Гори. Два супротстављена табора имају различите погледе и на дјело самога Његоша. За једне, он је стуб српске културе и модерне српске нације, док „дукљански“ политичко-идеолошки табор покушава доказати да је такав статус Његоша заправо плод злонамјерне интерпретације.
Три стуба Његошеве политике
Његош се није „теоријски“ бавио политиком нити је иза себе оставио дјело у којем би јасно изложио своје политичке идеје. Зато је важно истраживати његово књижевно дјело и његове преписке у којима се налазе фрагменти политичке мисли, који се дају, на неки начин, посложити у једну смислену цјелину. На основу анализе Његошевих писама уочио сам да се може говорити о три стуба политике црногорскога владара.
Први је онај који се односи на спољну политику Црне Горе. Наиме, апсолутни спољнополитички ослонац Петра II Петровића Његоша јесте царска Русија, што се да видјети из његове обимне преписке са руским дипломатом Јеремијом Гагићем.
Други је везан за успостављање органа централне власти у Црној Гори и зауздавање анархије којој су слабо повезана племена била склона.
Његош 1851, на фотографији Анастаса Јовановића (Извор: РТС)
Трећи стуб је Његошева шира ослободилачка визија која је инспирисана традицијом Душановога царства и Косовскога боја. Она је првенствено српска, као што је очигледна и сама његова идентификација са „остатком српства“. С тим да се у најширој пројекцији појављује и свесловенска, а око револуционарне 1848. године и јужнословенска мисао.
Први стуб: Спољна политика и ослонац на царску Русију
Што се тиче спољнополитичкога ослонца на Русију тадашње Црне Горе, то се већ у вријеме када на власт долази млади Раде Петровић (касније добио име Петар, примајући чин владике) сматра, на неки начин, неупитном ствари. Стога, у својим најранијим писмима са владарске позиције он се обраћа руским дипломатима српскога поријекла Матеју Вучићевићу и Јеремији Гагићу, те тиме потврђује ову оријентацију. Тако у писму Јеремији Гагићу од 30. октобра 1830. каже како му је Петар I у самртноме часу рекао: „моли се Богу и држ се Русије“. Његош је заиста и испоштовао ове ријечи и у свим важним питањима се консултује са поменутим Гагићем, тражи од њега савјете, допуштења и сл. То иде дотле да Његош у писму Осман-паши Скопљаку назива себе за „кавалијера цара рускога“.
Зашто Русија, а не Аустрија?
Ако проблематизујемо то што се, у извјесном смислу, сматра аксиомом политике Петровића, можемо се питати зашто ослонац на Русију, а зашто не, на примјер, на сусједну Аустрију. Прво, важно је рећи да Русија није територијално повезана са Црном Гором и самим тим нема те врсте претензија према њој. Док, са друге стране, Аустрија је имала такву границу у Боки и била живо заинтересована за одређене дијелове Црне Горе. Те претензије јасно види и сам Његош и, с тим у вези, пише за Аустријанце како „не раде ништа него да узму Црногорцима свеколико до врх планинах које могу они виђети с мора“. Дакле, залеђе Јадрана које држе Црногорци природно је интересовало Аустрију. Отуд бојазан спрам политике Беча.
Петар Други Петровић Његош (Извор: ИН4С)
Друга ствар су јаке културне и симболичке везе са Русијом, која је сматрана покровитељицом свих хришћана у Турској и заштитницом православља. Осим тога, сматрало се да Русија треба бити предводница свесловенскога ослобођења, што је једна важна идеја тога времена.
Не треба наравно занемарити ни помоћ у храни и новцу у неким кризним периодима. На примјер, средином 1840-их су у Црној Гори биле „двије-три године неродне“ и држава је опстала добрим дијелом захваљујући руској помоћи. Јер, и сама слобода Црне Горе у временима суше и глади је довођена у питање услед мита које су околне турске паше нудиле граничним Црногорцима.
Дакле, то су јаки разлози због којих је Његош судбину своје земље везао за Русију. Међутим, Матија Бан, који је био изасланик Србије код Његоша, наводи да је та руска помоћ често иритирала црногорскога владара, и да се осјећао као „прави(…) роб петроградских ћуди“, наводи Биљана С. Солеша са Филозофског факултета у Нишу. У томе Бановом свједочанству врло вјероватно има доста истине, јер ипак је Црна гора била „ситан сектор простране руске политике“, и, сходно томе, морала је трпјети осцилације у односима свјетских велесила. Наравно, и сам слугањски однос према Русији није увијек годио Његошу, али је она ипак била једини гарант црногорске самосталности.
Други стуб: Успостављање централне власти
За важан задатак у периоду своје владавине Црном Гором, Његош је сматрао успостављање институција централне власти. Наиме, након смрти свога претходника Петра I, млади црногорски владар је био свјестан да нема довољно личнога ауторитета да заузда анархистичке тенденције непослушних племена. Већ у писму руском дипломати Матеју Вучићевићу из 1830. године, Његош каже како је „народ растројенога духа, а ја премало могућствен“ и позива га да дође у Црну Гору „док се није откуђ са стране иновјерне и туђеродне раздор и вражда посијала и распалила, пак би нејмало се већ на што доходити“. Дакле, Његош покушава искористити руски утицај и ауторитет за учвршћивање централне власти.
Петар II Петровић Његош: Објавленије о нетрулежном тијелу Петра I Петровића
У томе послу је имао значајне успјехе. Управо уз помоћ Матеја Вучићевића и још једнога руског изасланика, Ивана Вукотића, формира прве органе централне власти у Црној Гори, крајем 1831. године. По Његошевим ријечима то „управљеније народње,(…) составља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (senatori), а 164 исполнитељи“. Суштински, ради се о зачетку законодавне, извршне и судске власти и тиме се ударају темељи модерне црногорске државности. Наравно, ти органи власти нису увијек били потпуно дјелотворни, нарочито у неким граничним крајевима, али је немјерљива њихова важност за надилажење племенске анархичности.
Дакле, тек од Његошевог времена у Црној Гори може се говорити о модерној власти и држави у правом смислу те ријечи. С тим у вези, Илија Вујачић са Универзитета Доња Горица пише како „су политичке институције које ствара Његош типичне институције модерне државе у зачетку (…), и у том смислу се Његош не разликује од других утемељивача модерне државе“.
Обрачун са гувернадурима
Важна ствар у процесу учвршћивања Његошеве власти јесте обрачун са веома утицајном породицом гувернадура Радоњића. Та институција имала је у Црној Гори дугу историју неслагања и сукоба са митрополитском династијом Петровић-Његош. Тако и након смрти Петра I, гувернадур Вуколај Радоњић је покушао да успостави везе са Аустријом и Русијом и да спријечи долазак Рада Петровића на власт. О тој ствари Његош извјештава Јеремију Гагића, инсистирајући на томе да гувернадур намјерава Црну Гору подредити аустријском интересу и да је ухваћен у преговорима са Аустријанцима у Котору. Управо уз руску помоћ, Његош је протјерао Радоњиће, укинуо гувернадурство, а тиме и јаку препреку успостављању своје власти у Црној Гори.
Петар II Пeтровић Његош: Кад свак ратује ми мирујемо, а кад свак мирова ми ратовасмо
Иако је Његош урадио много у циљу учвршћивања власти, питање анархије је њему до самога краја владавине било „трн у оку“. Чак 1850. године, готово двадесет година од формирања сената и гвардије, Његош пише Илији Гарашанину како му се није дало да до краја утврди власт и да се боји да ће након његове смрти позиција Црне Горе опет бити пољуљана. Суштински, Његош је био у праву, јер ће и његов насљедник и први свјетовни владар Црне Горе Данило Петровић имати озбиљне тешкоће да се учврсти на пријестолу и приволи племена поштовању власти.
Трећи стуб: Његошева ослободилачка мисао
Његош, као владар романтичарске епохе, који је проживио револуционарну 1848. годину, сходно своме времену баштини идеју националног ослобођења као сржну идеју своје политичке мисли. Јер, политике нема тамо гдје нема визије, а Његошева крајња визија је слобода српског и свих словенских народа.
Управо то питање о српском карактеру Његошеве мисли је у послиједње вријеме проблематизовано и покушава се доказати да изворно тумачење Његоша нуди другачије одговоре. Због тога би се ваљало позабавити његовим писмима у којима он исказује својеврсну идентификацију са „остатком српства“ и себе и своје поданике сматра Србима и, стога природно, своју слободарску мисао примарно српском.
Прво треба поменути да се такав, условно речено, идентитетски осјећај јавља од самог његовог доласка на власт и да, сходно томе, представља једну културну парадигму у којој се он, као личност, формирао. Тако у писму Матеју Вучићевићу, већ из октобра 1830. године, назива свога претходника „општ(им) серпск(им) благодјетељ(ем)“. Затим, 1833. године у писму Вуку Караџићу каже „српски је Хомер у народној поезији, ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила“. Дакле ту се јавља појам „српскости“ изведен од српства, који подразумијева интегралистичку визију, за разлику од србијанства. Осим тога, он, шаљући једнога доброг познаваоца народних пјесама из Пипера, Вуку, каже „ови прости Србин“ – дакле и свога поданика идентификује са одредницом „Србин“. Тако и саму земљу Црну Гору назива „српск(им) крвав(им) крш(ем)“. Оваквих и сличних исказа је у његовим писмима мноштво, али је и ово, овако таксативно наведено, сасвим довољно да се потврди његов идентитетски осјећај.
Тај наглашен и модерно обликован српски национални наратив и јесте у основи његове мисли ослобођења. Важно је рећи и да је та мисао истористичка и да Његошеве идеје подразумијевају једну историјску перспективу, која се може сажети у структуру: поредак – анти-поредак – поновно успостављање реда. По тој структури оне се најбоље могу анализирати.
1. Поредак
Наиме, доба славнога средњега вијека за Његоша представља својеврсно природно стање на овим просторима. То је доба српскога царства, доба, на неки начин, слоге и вјерске хомогености и суштински вријеме поретка. Због тога лик цара Душана код Његоша има веома важну улогу, јер представља персонификацију цијеле те „епохе поретка“. С тим у вези, он пише: „Највиши је аманет и светиња наша после имена Душанова име Карађорђијево“. Дакле, поставља име Душаново на пиједестал највише светиње српскога народа. И не само то, него користећи ријеч „аманет“ повезује, у извјесном смислу, Душана са својим добом, односно повлачи једну нит, утемељену у идеји царства, у политичку реалност Црне Горе XIX вијека.
2. Анти-поредак
Период који долази након царскога јесте, у суштини, онај у коме живи и сам Његош. Историјски гледано, почетак ове епохе се везује за пад царства, најезду Османлија и потпуну промјену положаја хришћанскога живља под турском власти. Црногорски владар је симболички омеђио ово вријеме Косовском битком и појам „Косова“ поставио као кључну тачку трагичког српскога искуства. Тако каже да је „Црна Гора (…) урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега“. Дакле, постоји један континуитет истовјетне борбе од Обилића до Његошевог доба. Та борба за ослобођење од Турака је судбинска, ту нема споразума и он је свјестан тога када каже „доиста ми и Турци, доклем год једноме траг из Европе не погине, оном ћемо здравицом напијати којом смо и дошле“, а то је здравица рата и сукоба.
Отуд визију турског ропства називам визијом анти-поретка, јер је тај сукоб суд будућности. Анти-поредак и ради тога што је такво стање наметнуто и одржава се пуком силом. Такође, важно је рећи да Његош ситуацију свога времена сматра транзитном што је такође нужно да би се говорило о анти-поретку. По ријечима савременог црногорског историчара Живка Андријашевића, Његош и саму државност Црне Горе посматра као једну историјску нужност и њену будућност не види у њој самој него у широј, свесрпској заједници. Отуд његова настојања да се та немогућа ситуација разријеши и да се цијели српски и словенски простор доведе у стање поретка.
3. Поновно успостављање реда
Ту долазимо до онога што је идеја коначнога ослобођења. Још у ријечима подршке коју упућује Хусеин-капетану Градашчевићу, Његош говори да су Црногорци спремни „крв своју пролијевати за вјеру и слободу нашу“. Тај ослободилачки набој, а уједно и највећа Његошева нада, јесте револуционарна 1848. година. У тој години пише Илији Гарашанину: „Сад али икад, никад ако не сад“, осјећајући судбоносност тога „прољећа народа“. Његова идеја тада је била да се крене заједничким ударом на Босну, јер би се могла лакше задржати. Међутим, ови Његошеви планови нису прихваћени ни од Србије.
Његошев потомак принц Никола Петровић-Његош са српском принцезом Катарином и престолонаследником Александром Карађорђевићем (Фото: Краљевска Породица Србије)
Тада се код Његоша јавља и југословенска мисао, али се брзо у њу разочарао пишући Меду Пуцићу „да је засад југославенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи“. Видјећи да је резултат 1848. Војводина на стакленим ногама и да су изневјерена народна надања, он бива дубоко потресен, но, ипак 1850. каже владару Србије: „Живела Ваша Свјетлост и Ваш добри Гарашанин и Книћанин! Све ће добро бити, све ће у ред доћи“. И, та идеја поновнога успостављања реда и поретка затвара ону трочлану структуру његове ослободилачке мисли.
Српски просветитељ, црногорски државотворац и визионар словенске слободе
На крају треба рећи да је Његош фигура која се на челу Црне Горе налази на прелазу у епоху модерности. Зато се са различитих аспеката може посматрати као међаш историје и културе. Његов допринос развоју црногорске државности, успостављању институција централне власти, којих прије њега није било, неизмјеран је. Зато га можемо сматрати државотворцем.
Осим тога, он је својим политичким и књижевним дјеловањем урадио много на ширењу српске националне свијести и на развоју модерног српскога национализма. Његова визија обнове царства и његова спремност да за ту идеју жртвује што је год потребно, васпоставили су једну парадигму функционисања српске политике у XIX вијеку. Мисао ослобођења, прије свега српскога, затим и свих Словена, јесте мисао која је распламсала слободарска осјећања широм поробљеног српства и која ће деценијама након тога устројавати општенародно ослободилачко прегнуће какво српска историја до тада не познаје.
Стога, сви покушаји да се Његош измјести из српскога дискурса су неодрживи, што сам показао на бројним примјерима његових писама и тиме потврдио да колосална Његошева личност представља темељ српске, не само културе, него, у извјесној мјери и политике.
Извори:
Биљана С. Солеша, „Његош у мемоарској прози Матије Бана“, Синтезе, том 2, бр. 4, стр. 29-41.
Живко Андријашевић, „Његошева владавина и политичка мисао“, у: Његошеви дани 2, зборник радова са научног скупа, Филозофски факултет Никшић, стр. 393-411.
Илија Вујачић, „Политичке идеје у Горском вијенцу“.
Новак Аџић, „Његош није био етнички Србин, нити је икада крочио на тло вазалне османске кнежевине Србије“, АнтенаМ, 27.05.2020.
Петар II Петровић Његош, „Проза; Изабрана писма; Из биљежнице; Преводи“, уред. Никола Марковић, Октоих; Јумедиа монт, Подгорица, 2006.
Томица Никчевић, „Гувернадурство као политичка струја Црне Горе“.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар