О академској заједници и мом повратку у њу нема ни говора. Ако за Кустурицу, С. Раденовића и М. Стојковића нема места у српској академској заједници, зашто би места било за мене 

Илија Пјешчић (Фото: Лична архива)

Да би вас неко узео у разматрање за постдипломске студије на универзитет у САД, углавном је неопходно да положите два испита: испит знања језика и комбиновани испит знања специфичности енглеског језика и математике. Док сам први испит одрадио солидно, на другом сам подбацио. У испомоћ је пришао професор, иначе наше горе лист, који ми је изашао у сусрет и био спреман да ме прими у своју групу. Написао је лепо и похвално писмо у моју корист гарантујући за моју личност и потенцијал као будућег студента. Поверовали су му на реч. Био сам примљен и добио плату за асистентску позицију (важно је разумети да стипендија подразумева да сте без обавеза, док ако сте асистент, у обавези сте да радите и, као запослени, да плаћате порез).

Пут којим сам ја крочио прошли су многи у последњих двадесет година. Док се Југославија цепала под спољним притисцима, ми смо универзитете широм западног света гојили нашом сиротињом. Ово време, чије се одјеци и данас могу чути, успоставило је нове друштвене норме по којима су знање и образовање изгубиле сваку вредност и смисао. Настало је време познанства, веза и везица. Иако је трговина услугама увек постојала, она је у том времену била доминантна валута уз немачку марку. Стварана је генерација младих који су се осећали безвредно и поражено. На западу су дочекани раширених руку, сви наши образовани, млади и жељни доказивања. Несвесни своје скромности, били су задовољни стабилношћу, платама и друштвом које би рад делимично наградило и поштовало.

Ректорат Универзитета у Београду (Фото: Стање ствари)

О броју студената који су напустили Србију у том времену говори чињеница да је јако тешко наћи универзитет на западу на коме не постоји професор чије се презиме завршава на –ић. Сразмере ове друштвене катастрофе су несагледиве, о њој ће се тек писати. Ваљда је рана превише свежа.

Колико вреди реч?

Након повратка, пришао сам неколицини појединаца с искреном жељом за радом и сарадњом. Већина врата су ми љубазно залупљена у лице. Имао сам и по који разговор. Био сам наиван.

Први разговор. Професор: „Заинтересован сам за сарадњу и даљи рад.“

Други разговор. Професор: „Заинтересован сам, али само кад добијемо неки грант у будућности.“

Трећи разговор. Професор: „Лоше сте ме разумели, ја сам мислио да радите за неког другог професора, па да сарађујемо. Ја ћу вас радо упознати.“

Четврти разговор. Професор. „Јесте ли видели оног човека поред кога смо прошли? Е са њим треба да попричате.“

Илија Пјешчић: Дневник повратника – како сам отишао и зашто сам се вратио

Из састанка у састанак речи су постојале  све јефтиније и све подложније променама и разноразним тумачењима. У сваком разговору, при првом помену новца, атмосфера је постајала негативно наелектрисана. Новца, изгледа, није било никад и ни за шта. Током силних разговора дало се приметити да људи који су се иначе жалили на непоштовање и обезвређивање сопственог знања, исто тако нису имали поштовања према туђем. Временом ће се испоставити да је ово колективна болест академске средине у Србији, а можда и шире. 🙂

Повратак у „знање“

Повратак у академску заједницу Србије, за високо образованог појединца, није институционално организован. Штавише, не постоји ни један званичан механизам (којег сам ја свестан, а који функционише у пракси) који би повратак омогућио. Мада примери реинтеграције, или баналније повратка, постоје, ради се о изузетно упорним појединцима и повољним околностима. Разлог за ову невидљиву баријеру је прост. Појединци који се налазе у систему желе себи да обезбеде сигурну будућност. Разумем их. Остали су, дошао је на њих ред и сели су. Али зар је стварно критеријум за академско звање стајање у „академском“ реду? Можда су и заслужили неку предност чином остајања у Србији, али ја не видим како друштво може да добије изопштавањем једне читаве генерације (одређени појединци изгледа да могу). Ова прича о повратку и отпору система је стара као и Србија. Св. Николај Велимировић после два доктората се враћа 1918. у Србију и принуђен је да заврши седми и осми разред основне школе. Него сва срећа па нису отишли толико далеко да и основну морамо да понављамо по повратку. Хммм…А можда нешто да нам наплате?

Свети владика Николај (Извор: Митрополија црногорско-приморска)

О академској заједници и повратку, према мом мишљењу, нема говора. Та прича је завршена и пре него је почела. Емир Кустурица, Стојан Раденовић и Миодраг Стојковић нису чланови САНУ? Ако за њих нема места у српској академској заједници, зашто би места било за мене или био кога? Колико год то чудно звучало, једине институције које не подлежу овом проблему су приватни универзитети. Они су у стању да брзо реагују на потребе тржишта рада и запосле изузетно квалитетне радне кадрове, као и да се реше мање квалитетних. Да ли ће до тога доћи, време ће показати.

Аутор је доктор техничких наука

Прочитајте још

• Илија Пјешчић: Дневник повратника – како сам отишао и зашто сам се вратио

Categories: Да се ја питам

Tags: Илија Пјешчић, дијаспора, образовање, универзитет