Рудари имају двоструки верски живот, па тако обожавају хришћанског, католичког бога на земљи и „ујака”, бога таме, под земљом. Рудари верују да је ђаво пао с неба и добио је име „ујак” и остао као добра и лоша фигура
Из рудника сребра шпанска краљевска морнарица изнела је толико ове руде да се могло изградити мост између Боливије и Мадрида (Фото: Мартин Бруининг)
Ла Паз – Када је Валерија Лукијанова, чувени модел и украјинска „барби”, изјавила да је она у ствари реинкарнација или ће то тек бити, Виракоче, мрачног бога Тиванаку цивилизације, можда није знала баш све детаље о овом створитељу таме.
У непосредној близини Ла Паза, главног града Боливије, удаљене седамдесет километара и на надморској висини од 3.885 метара, налазе се ископине древног града цивилизације Тиванаку за коју се верује да је постојала пре око хиљаду година. Виракоча је, највероватније, најбитнија митска фигура коју су обожавали становници овог града. Врховни бог и разарач који је „у почетку створио таму” представља иронични контраст хришћанском погледу на стварање света у којем је Бог прво створио светло.
Виракоча је божанство које редовно посећује земљу прерушено у просјака да би контролисало људе и изазивало страх у свима који помисле да га разочарају. Страх од божијег гнева и јесте константа која се провлачи кроз религијска и митска веровања народа Боливије. Тако не изненађује пажња с којом Индијанке које на пијацама и улицама продају своје производе, деле храну просјацима. За сваки случај, ако је један од њих баш Виракоча. А можда објашњава разумевање које сви показују кад је реч о прекомерном конзумирању алкохола у овој андској земљи.
У време Тиванаку цивилизације живот становника ове висоравни на скоро четири хиљаде метара надморске висине зависио је у потпуности од климатских услова. Разумљиво је да су, у страху од божијег гнева, коришћени и жртвени обреди као део религијске праксе.
„Што су животни услови били тежи, то су и жртвени обреди били екстремнији”, објашњава боливијски антрополог Карлос Кондори.
Извор: womanuntamed.com
Проналазак мумија без глава у остацима Тиванаку храмова потврђује да је жртвовање људи као религијски ритуал постојало у овој преколумбијској цивилизацији. Након изумирања становника овај велики град је опљачкан и уништен од стране хришћана, шпанских освајача. Тако је ову стару цивилизацију задесила најмрачнија судбина. Осим рушевина и просјака, остали су и обичаји да се богови и силе природе и данас умилостивљују приношењем жртава. За бољу жетву се жртвују ламе, а обред употпуњују лишће коке и алкохол. На тај начин Ајмаре потомци Тиванаку цивилизације и данас „ревитализују земљу и припремају терен за следећу сетву”.
На око петсто километара северно од Ла Паза, у једном од највиших градова на свету, Потосију, на више од четири хиљаде метара надморске висине, налази се, можда најтамнија страна религијског синкретизма између аутохтоних и католичких веровања. У руднику сребра из којег је шпанска краљевска морнарица изнела толико овог метала да се од њега, кажу, могао изградити мост између Боливије и Мадрида рудари и данас силазе у мрачне тунеле у потрази за овим племенитим металом молећи се боговима да им подаре снагу, здравље и донесу благостање. Заиста, тамошњи рудари имају двоструки верски живот, па тако обожавају хришћанског, католичког бога на земљи и „ујака”, бога таме, под земљом. Рудари верују да је ђаво пао с неба директно у Потоси. Добио је име „ујак” и остао као добра и лоша фигура, синоним и светла и таме.
Извор: womanuntamed.com
Верује се да је неопходно да рудари од „ујака” траже сигурност, благостање и здравље јер им је просечан животни век само 47 година. Због гнева „ујака”, кажу, не помињући нељудске услове у којима раде и живе.
По законима Боливије деца од десет година могу да раде све врсте послова, па тако Луис Игнасио Апаза, који у руднику ради одмалена, а сада има 32 године, објашњава: „Морамо ујаку стално доносити алкохол, коку и дуван. Понекад тражи и веће жртве. Тако се брине о нама и нашим породицама.” И додаје: „Немојте престати да му верујете. Ако то урадите, он ће појести вашу душу и душу ваше деце, а ако га будете слушали онда ће вам показати богату залиху сребра и поклониће вам живот.” Онај ко у муци и сиромаштву траје само мало више од 40 година, помислих. А можда су шпански освајачи утерали овај ужасан страх од ђавола својим радницима да би их ужасно искоришћавали.
Андре Влтчек: Добродошли у пакао – перуански рударски град Ла Ринконада
Боливијски филмски режисер Маркос Лоајза у свом остварењу „Питање вере”, из 2008. године, објашњава: „Цео наш континент је обележен посебним синкретизмом, амалгамом различитих религија. Један од примера је Црква Светог Петра у Ла Пазу, на чијим се улазним вратима налазе скулптуре назване Петар и Павле, а у ствари је реч о ефигијама опљачканим из рушевина града Тиванаку.”
Нису само рударство и пољопривреда простори на којима се помињу жртвени олтари и данас у Боливији. Што је зграда већа и луксузнија, жртва је већа. Тако је понекад недовољна лама, па ће у близини градилишта нестати, као у некој причи Едгара Алана Поа, понеки пијанац или просјак претходно добро нахрањен и напојен алкохолом.
Жана Петковић Куљача де Родригез, почасни конзул Србије у Боливији
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар