Михаило Меденица: Ништа није поскупело него смо ми јефтини!

Док год је еспресо јефтинији све је у реду, мука ће бити кад конобар подвикне: „Фајронт“, а из кафића не знамо куда ћемо – кућа је изгорела, али смо се бар фино огрејали

Михаило Меденица (Извор: Курир)

Дакле, што се Бранислава Недимовића, министра пољопривреде, тиче, цитирам: „Скок цене уља на месечном нивоу није ни пола еспреса у кафићу“!

Следно томе, ваљда ни месо није прескупо јер је још увек јефтиније од вискија, а познато је да мучена сиротиња највише воли да пржи на еспресу и о празницима спреми роловани виски у сосу од суза…

Наравно, како слабо шта бива у земљи Србији тако је и ова бездушна, нељудска, срамота и страшна изјава Недимовића прошла као прдеж у лифту: сви осете али се праве блесави.

Недимовићева бесрамност није ништа друго до водиља ове бедне власти, баш као и оног зла пре ње, јер они чују себе, не народ, и одлично знају да све може да поскупи али ће живот као роба пред истеком трајања – бити све јефтинији!

А, како и да чују народ, ко проговара, шта да чују, што их то надглашава осим крчања празних стомака за које нисмо спремни да се боримо, напротив, спремни смо да се извинимо што ремете напредну тишину.

Све и да је изјавио: „Смрт на месечном нивоу није поскупела ни трећину у односу на живот па не разумем зашто људи не искористе погодност и умру, а у кандила нека сипају еспресо ако им је уље скупо, а што се погребних трошкова тиче и даље су далеко јефтиније него летовање на Карибима..?“

И то би прошло, наравно, јер ни за шта више нисмо кадри осим да после неколико пива или чокањчића брље, пазарене на рецку, одбрусимо онако гласно, бескомпромисно и одлучно, у себи: „Ма, доста више!“, и отетурамо се у слатко избеглиштво из сопствених живота.

Наравно, подразуме се она: Не могу ја ту ништа да променим“, па зашто бисмо се мучили да гасимо кућу кад већ гори, а на ову зимоћу још је и корист – огреје се човек о згариште својега дома…

Дакле, није Недимовић крив, нико од њих, они једноставно чине оно што ми нећемо- живе издашно и своје и наше животе.

Своје као виски, наше као коцке леда у том вискију, а нама, ето, остају уље, месо, хлеб, евентуално месни нарезак о слави, ако је мрсна, а за посне разуме се- еспресо, али без млека…

Шта су нам све учинили и шта још треба да учине да се пренемо, да подигнемо главе и погледамо да ли познајемо где смо?!

Фото: А. Васиљевић

Познајемо ли живот као својину, илити као сталну музејску поставку коју можемо посетити тек појединим данима..?

Писао сам и поновићу: нису ови (и минули) најгори од нас, но најгоре у нама!

Добрима- лоши могу владати само ако добри пристану да врлину подају за бедне сребрњаке!

И глупо је рећи да смо издали претке, ми предака немамо, ово што смо то није крв праотачка већ пољубац Јуде, тако да не знам на чије гробове одлазимо и од кога очекујемо да нам гробове обиђе?!

Поробили су нам реке у проклете цеви; у чело трпезе поседају ђавоље шегрте из Рио Тинта, плаћају белосветске робовласнике да нас уларе и самаре; тобож славе Дан заставе и националног јединства а на пресветом Косову и Метохију ту исту заставу, она света четири оцила прелепљујемо да не узнемиримо Шиптаре, у Бујановцу и Прешеву нам славе крволока, некаквог капетана Лешија, певамо о Кошарама и Паштрику а молимо се да се не отму из строфа и упитају нас зашто их дајемо зверима некаквим разграничењима и поделама..?

Заклињемо се: „Догодине у Призрену“, а сутра не знамо где ћемо…

Од педесет и нешто пуковских застава славне и свете СРПСКЕ војске ни једна није пала у руке душманима за читав Велики рат, а данас смо све заставе спустили на пола копља у жалости за оним што смо могли бити али није нам се дало. Није ово зло, и оно претходно, убило човека у нама- сами смо му језицима свезали омчу око врата и измакли ноге.

Пуковске заставе, Први светски рат (Извор: Пинтерест)

Но, добро, има још времена да се тргнемо, устанемо, проговоримо громко, наручујући тај јефтини еспресо, ако ништа друго!

Док је довољно места у кафићима нећемо их тражити под сводом небеским.

Нека је све поскупело- живот је акцијска роба, маже се на хлеб а може и прстом из тегле…

Догодине у Призрену, а сутра… рећи ће нам где већ?

Док год је еспресо јефтинији све је у реду, мука ће бити кад конобар подвикне: „Фајронт“, а из кафића не знамо куда ћемо- кућа је изгорела, али смо се бар фино огрејали…

Опрема: Стање ствари

(Два у један, 12. 10. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

Оставите коментар