Радован Остојић: Резервишите термин за карантин на Новом Зеланду

Након пута од Беча до Токија и Окланда, ево ме коначно у модерном затвору званом карантин. Хотел је са пет звездица, имам све – осим слободе. Постаје баш напорно, зовем да закажем шетњу једном дневно…

Фото: Британика

Могућност да радим на пројекту директно код клијента – на Новом Зеланду, била ми је, морам да признам, у почетку врло изазовна. Тамо имам пријатеља који је давне 1997. године отишао трбухом за крухом. Његова писма читао сам отворених уста, почетком 20. века, јер су била пуна напретка и свежине, који су тада и те како недостајали нашим просторима (ОК, злобници би рекли да се ништа ни сад није променило).

Сећам се да је писао да чак ни ципеле не мора да чисти, јер се о њима брине стално влажна клима Океаније.

Моја авантура звана Нови Зеланд почела је крајем прошле године, када сам требао да идем због једног пројекта, још док је трајало лето на јужној хемисфери. Нажалост, стицајем низа околности, пут је одгођен за јуни.

Следеће одгађање се десило јер сам прележао корону у Београду, након две вакцине. И то се догађа.

Фото: Бета/АП

Коначан термин је пао половином јула, уз невиђену фрку око резервације тзв. Надгледане изолације у карантину. Наиме, тај изум новозеландске владе подразумева да прво резервишете термин за изолацију, на сајту НЗ владе, па да тек онда тражите авио карте.

Штос је у томе што се термини у изолацији појављују и нестају потпуно рандом – јер се базирају на предикцијама колико места остаје слободно за резервације.

То значи да треба да проведете пар дана испред екрана са календаром, где имате дане који су доступни, и један од њих мора да упадне у вашу планирану седмицу.

Док се то не деси – ви стискате Ф5, док сте у прозору браузера. И губите вид.

Тако сам завршио на лету за Јапан, са пуним авионом спортиста који путују за олимпијаду. Наиме, тог дана на Нови Зеланд пристизао је једино лет из Јапана. Сви остали термини за изолацију су били пуни – узми или остави.

Узео сам.

До мене је седела нека Грчка спортисткиња, мршаве грађе. Ја до прозора, она између мене и неког Аустријанца (од 40+ година), спортиста исто. Негде на почетку лета, попила је неку таблету. Када сам требао да је померим да изађем до ве-це-а, помислио сам је умрла. Дрмао сам је једном руком за раме, ништа. Онда ми је Аустријанац показао да је дрмам са две руке.

Нисам смео – сетио сам се насиља над женама. Остао сам у оној немогућој пози, када устанете и кренете, на пола савијени, али сапутник треба да помери ноге. Ваљда је то упалило.

Фото: Танјуг/АР/Ng Han Guan

Након 11 сати био сам на аеродрому Нарита у Токију. Тамо сам имао вантелесно искуство – Јапанка полицајка држи таблет са мојим именом! Каква част!

Тако третирају све који немају тзв. ОЧУ (OCHA), која је потребна свима који остају у Јапану.

Кратак сусрет са Јапанцима оставља незабораван утисак о љубазности и култури тих људи. Кад плаћате на пос терминалу, постоји мали трик са уносом пина – бројеви су на екрану, у два реда по 5, па то мало збуни, јер их сваки пут софтвер разбаца случајним редоследом.

А ја се навадио у неки мали фри шоп, па се враћао неколико пута.

И сад – као знамо се, осмеси и све. Плаћам већ трећи, четврти пут, више не знам ни сам, опуштен, опала ми концентрација. `Оћу после и да се вратим.

И цап – промашим пин!

Људи, такав је мук настао у радњи, да ми се учинило да су и остали купци дошли на моју касу да виде шта се дешава!

Након другог, успешног покушаја, само што се нисмо изљубили, љубазна Јапанка и ја.

Након путање Беч-Токио-Окланд, ево ме коначно у модерном затвору званом карантин (managed isolation) у Окланду.

Хотел је са пет звездица, имам мање-више све – осим слободе.

Е, зато је толико уметника писало о слободи!

Ово бескрајно време у карантину, постаје баш напорно. Зовем да закажем шетњу једном дневно, зову они телефоном нон-стоп за меније, постељину, флашице са водом, ПЦР тест…

Извор: Слободна Европа

На страну то што их пола не разумем.

Путања којом се крећу заробљеници је стриктно обележена и надгледана од стране војске.

Собу 1109 наводим по 100 пута дневно разним униформисаним лицима, не могу да их запамтим, колико их има.

Неки дан, пре шетње, једном војнику који пита за број собе кажем „Елевен тен минус 1 (1110 -1)“, као да се мало нашалим.

За дивно чудо – човек укапира од прве и насмеје се.

Поглед из карантина на улицу (Фото: Р. О.)

Неки дан опет ПЦР тест, пролазим десетине војника, жена, скафандера, чуда, собу понављам опет, као робот, од пункта до пункта, од жуте тачке до жуте тачке – 1109, 1109, 1109 …

Један тип ме не пита ништа – само испали као из топа: – Елевен тен минус 1!

Ја од страха и збуњености, нажалост, не укапирам и кажем оно чувено:

Sorry?

Онда сконтам у следећој милисекунди да сам се зезнуо!

Па то је бре онај исти коме сам продао тај штос!

Што сам брже могао, испалим, трудећи се да гласу додам нежност и топлину, још избацим врат напред, исколачим очи, као да га боље видим:

Is that you!??

Лик се широко осмехну кроз маску:

Yeah, that’s me!

Подигнемо један другом палчеве и слатко се насмејемо.

Радован Остојић,
Окланд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 8. 10. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Znači, preležao “kovid“, “vakcinisan“ i opet mora u logor?

    Dobra je ta sloboda što nam obećavaju posle “vakcinacije“

    20

Оставите коментар