Пример неуспешног државног удара на Цетињу показао да Мило Ђукановић више нема значајну подршку ни у оним срединама које су му раније биле наклоњене
Насилни демонстранти на прилазу Цетињу заустављају кола хитне помоћи (Фото: Борис Пејовић/Вијести)
Актуелни догађаји око устоличења митрополита Јоаникија у потпуности су оголили постојање читаве парадржаве која већ годину дана несметано функционише и на чије постојање је Демократски фронт непрекидно указивао. Овај паралелни систем власти посебно је присутан у правосуђу и полицијско-безбедносном сектору. Оно што је посебно интересантно је да је овога пута читава Црна Гора могла да види да је на врху те пирамиде паралелне моћи Мило Ђукановић, још увек актуелни председник државе и ДПС-а.
Међутим, оно што је јако битно истаћи је и то да, иако су краци ове паралелне државе дуги и досежу јако дубоко у државни апарат Црне Горе, Мило Ђукановић више нема значајну подршку међу грађанима Црне Горе.
После пуча у врху СКЦГ 1989. године (АБ револуција) и преузимања прво партијских, а затим и државних функција у Црној Гори, Мило Ђукановић је са својим сарадницима почео да ствара јак лични и партијски апарат (СКЦГ је трансформисан у ДПС ЦГ у јуну 1991) који ће стрпљиво и упорно бити грађен 32 године непрекидне власти њега и његове Демократске партије социјалиста Црне Горе. Власт у ЦГ ће у периоду од АБ револуције (октобар 1989) и првих парламентарних избора (децембар 1990) па све до раскола у ДПС-у (јун 1997) функционисати као тријумвират Булатовић–Ђукановић–Маровић, да би после председничких избора на којима је поразио Момира Булатовића (октобар 1997) Ђукановић коначно преузео тоталну власт у земљи и започео процес стварања неке врсте приватне државе који ће ући у своју завршну фазу после Референдума и осамостаљења Црне Горе од државне заједнице са Србијом (мај 2006).
Дејан Ђуровић (Извор: Политика)
Овако дуга и неограничена власт једног човека и једне партије условила је да су сви сегменти државног система били у функцији те власти, а да су људи који су покретали читав тај систем што вољно, што невољно морали бити чланови ДПС-a или лојални владајућој партији и њеном вођи. Многи од ових људи су, штитећи привилегије и сумњиво стечено богатство, и после промeна 2020. године остали одани бившој власти.
Победа опозиције на изборима у августу 2020. године довела је до извесних промена, али сасвим сигурно до недовољних, што се у коначном и показало. Неулазак кадрова партија нове парламентарне већине у Владу Црне Горе и делимична неспособност и неискуство појединих људи који су као нестраначке личности постали чланови нове владе довела је до тога да многи кадрови бивше власти наставе да подривају државу. Они су успели да пред носом нове власти створе паралелни систем који већ годину дана упорно опструира сваки напор да најзад дође до жељених и неопходних промена.
Криза која је настала поводом устоличења новог црногорског митрополита на Цетињу директна је последица деловања сада опозиционог ДПС-а, а логистичка подршка овој акцији дошла је од оних делова државних и судских органа који су преживели пад ДПС-а.
Може се рећи да овај својеврсни државни удар који је, сада то знамо, координисао Мило Ђукановић није успео из два разлога. Први је одлучнији став, него до сада, премијера Кривокапића (за који је тражио и добио подршку ДФ-а) да се устоличење упркос свим недаћама одржи на Цетињу. Други и најважнији је изостанак подршке народа Ђукановићу у његовим рушилачким намерама.
У својој намери да мобилише своје бирачко тело и у синхронизацији са непромењеним деловима државног, безбедоносног и судског апарата, а у циљу извођења државног удара, Мило Ђукановић је покушао да искористи то што је устоличење митрополита Јоаникија планирано на Цетињу. Познато је да је већина становника некадашње престонице Црне Горе суверенистички оријентисана и није склона Српској православној цркви. Због ове чињенице Ђукановић се надао да ће одзив за најављене протесте против устоличења новог поглавара Митрополије црногорско-приморске бити масован и изазвати кризу која ће се завршити рушењем актуелне власти. Овакав сценарио је пропао оног тренутка када је било јасно да је на Цетињу тек неколико стотина људи.
Мило Ђукановић је лукав и сналажљив политичар. Дошао је на власт крајем осамдесетих година прошлог века као млади комуниста уз подршку Слободана Милошевића, а на таласу борбе за очување Југославије, Косова и Метохије и права српског народа у бившој Југославији – активно подржавао српску страну у ратовима на простору Словеније, Хрватске и БиХ и давао подршку буђењу српске националне свести у ЦГ и помагао Српску православну цркву… А онда је све оно за шта се залагао у првој половини деведесетих издао у каснијим годинама. Одбацио комунизам; Окренуо је леђа Слободану Милошевићу и обрачунао се са својим партијским шефом Момиром Булатовићем; Одвојио Црну Гору од Србије; Посвађао је са Русијом и увео земљу у НАТО; Предводио сатанизацију српског народа у ЦГ и на крају покушао да отме имовину СПЦ у ЦГ…
Његову дугу владавину је обележио прогон политичких опонената и опозиције. У почетку је прогонио оне снаге које су се залагале за независност ЦГ, а затим касније под удар су дошле присталице заједничке државе са Србијом. Уз све то, Ђукановић је успео да обогати себе, своју породицу и узак круг људи око себе, а Црну Гору да гурне у економску беду и сиромаштво.
За све то време, иако су његове победе на разним изборима и референдумима пратиле сумње око крађа и куповина гласова, претњи и уцена, мора се признати да су он и његова партија добијали импозантну подршку и да је уз њих био огроман број грађана. Али то време је прошло.
Мило Ђукановић: Црна Гора проживљава најагресивнији напад великосрпског национализма
Прошлогодишњи губитак на изборима ослободио је грађане ЦГ страха, али и опијености харизмом једне диктатуре. Видели смо да Мило Ђукановић више нема тако значајну подршку међу народом у Црној Гори. Пример неуспешног државног удара на Цетињу је показао да он више нема значајну подршку ни у оним срединама које су му раније биле наклоњене. Уморан и сам, црногорски диктатор је од лукавог држања неког умереног курса у политици, пао у екстремизам и шовинизам најгорег типа. То окреће од њега и његове најлојалније присталице и он остаје да броји своје последње месеце на функцији председника државе са које ће ускоро отићи силом краја мандата или опозивом у скупштини, јер пред Уставним судом постоје већ неколике иницијативе за оцену уставности неких његових поступака. Биће то крај једне ере која је разорила Црну Гору и у моралном и у економском смислу…
Црногорска власт мора најзад да схвати колико је битно брзо очистити и професионализовати државни, безбедоносни и правосудни апарат од остатака Ђукановићеве власти. Реконструкција владе и уједињење око опоравка Црне Горе мора бити циљ укупних чиниоца нове власти и парламентарне већине у ЦГ.
Аутор је посланик Демократског фронта у Скупштини Црне Горе
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар