Непосредност и „уроњеност“ у душе и дух приказаних личности у Парку великана омогућили су убедљивост њихових уметничких хипостаза
Биста војводе Степе Степановића у Парку великана у Источном Сарајеву (Фото: Филтер)
Уколико смо сагласни око тога да је контроверза новијих јавних споменика на просторима бивше Југославије отпочела пројектом SKOPLJE 2014, у истом маниру завршила се ратничко-владарском иконографијом монументалних обележја на новопроглашеним трговима у Београду 2021. Или бар желимо да мислимо да се завршила. У трагању за новим/старим идентитетима, једно превасходно политичко „маштање историје“, које се одвијало у „паралелном свету“ у односу на културолошку сферу и изван струке, претенциозно су манифестоване идеолошка испразност и ароганција. На помињање таквих „контрареволуција“ у оквирима уметничких тековина, особито – скулптуре у простору тј. јавних споменика, „тачка се може ставити“ једино навођењем једног, чини се позитивног примера, препознатог у корпусу бронзаних биста из Парка великана у Источном Новом Сарајеву. Под претпоставком да широј публици (свакако најпре онима који нису видели наведена дела) није до краја јасно у чему се огледа афирмативност ове урбано-креативне целине, излаже се, овом приликом – једно лично али аналитички постулирано запажање.
Биној Кемпмарк: Скопље, кич и Мајка Тереза или Измишљање Македоније
У питању није једино врсност скулптура као уметничких дела већ и њиховог контекста, за који историчар уметности Ханс Белтинг тврди да „не остаје само ствар спољашњости већ да продире у структуру дела“[1]. Јединствени уметнички контекст открива се најпре на нивоу универзалности бисте као традиционално вајарског, односно – споменичког вида са функцијом репрезентативности. Умножавањем овог облика постигнута је извјесна „комеморативност“ на ширем плану, већ препозната у истоветном концепту калемегданског парка у Београду. Премда је уметничка хипостаза људског лика још код старих Грка схватана у сепулкралном контексту[2], из ове древне културе потиче и обичај да се херојским личностима из различитих сфера људског друштва и духа подижу споменици на јавним местима. Тиме је указано на иконски елемент у ликовним уметностима тј. естетску функцију оприсутњавања некога, кога више нема у „овоземаљским“.егзистенцијалним оквирима. Несумњиво да су и у Парку великана приказане личности које би житељи Источног Новог Сарајева и ширих простора (духовно) желели у својој близини, те да наведене уметничке хипостазе представљају одговор на таква хтења.[3] Заједничко својство свих приказаних личности јесте жртва, коју су на овај или онаj начин положили на „олтар“ отаџбине и свог народа, стављајући његов интерес испред сопственог. Тиме је опет „стављена тачка“ на сваки идеолошки аспект, пројављен примерима са почетка нашег излагања. Чак и када би се доказало да грађани овог „на(ра)стајућег полиса“ , заправо, нису до краја свесни изнетих претпоставки, владајуће градске структуре, које су наведено учиниле у њихово име и у њиховом интересу, начиниле су прави потез ма које политичке опције биле, како се то данас популарно каже. На аспект извесне спонтаности указује и репортажа медија ФИЛТЕР-а/М.К са свечаног отварања Парка великана 14/11/2020.
Биста доктора Миодрага Лазића у Парку великана у Источном Сарајеву (Фото: Блог Славка Јовичића)
Осим тога, овај уметнички и споменички контекст одликује и извесна ненаметљивост те непретенциозност, што је уметности омогућило да доминира на основу сопствених претпоставки и потенцијала. Смештен у простор вишефункционалног платоа овај „час историје“, кроз тековине представљених личности, омогућава извесну дозу рефлексивности онима који ће се на овом месту дружити, одмарати, забављати, имати спортске активности… Овде и у таквом окружењу генерације ће стасавати те није занемарљиво питање: у каквом амбијенту (?). Можда је некима већ познато ко је свети свештеномученик Петар Сарајевски и наслућују светосавску нит која повезује овај корпус биста до портрета Патријарха Павла са идејом евокације његових сарајевских богословских дана, међутим, свакако је подстицајно запитати се и: ко је била Стака Скендерова (?) Парк великана са западне стране омеђен је блоком стамбених зграда и отворен према источној, маркираној једном од две хармоничне сакралне архитектонске форме у Источном Новом Сарајеву према пројектима Љубице Бошњак. Посвећена је Светом исповеднику Варнави Хвостанском, који је у овим крајевима и самом Сарајеву речју и делом сведочио православно веровање у распетог и васкрслог Христа. Раније подигнути храм Светог великомученика Георгија сред Миљевића исте ауторке у којем је према жељи Протојереја-ставрофора Војислава Чаркића „идејно цитирана“ форма Старе цркве у Сарајеву управо је једна од симболичких спона традиције и будућности. Живу икону такве повезаности репрезентује и сам прота Воја, који је као „весталка“ православних Срба са ових простора одржавао „домаћи огањ“ кроз све немиле и страдалне дане за његове парохијане и знатно шире.
Стака Скендерова
Последња наведена а у ствари – примарна врсност наведеног пројекта Парка великана открива се кроз уметничко обликовање самих биста. Пронађена мера између натурализма и експресије представља ауторски печат Јелене Божовић Ђорђевић. Непосредност и „уроњеност“ у душе и дух приказаних личности омогућили су убедљивост њихових уметничких хипостаза. Ауторкино разумевање духовне супстанце „чита се“ на лицима знаменитих личности и то у највећој мјери – Срђана Кнежевића[4], др Миодрага Лазића[5] и Стевана Попова[6]. Дискурзивност песничке дилеме Бранка Миљковића: „Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој (?)“, како се чини, представљала је одређени генератор уметничког проседеа када су наведене бисте у питању. Неприкривени „гестови длета“ кроз трагове у глини и мера која је постигнута између кохезије у простор истурених, заобљених форми и површинских текстура из сликарског репертоара, такође указују на непосредност као карактеристику креативног поступка. Сведени постаменти тек су достојанствени оквир укупне слике, пред којом су се рађали и моји утисци, забележени овом приликом.
Срђан Кнежевић
Како је феномен контекста и у овом излагању постављен за једно од начела неопходно је додати да није у питању једино наведени корпус биста већ и извесна мала повест о граду Источно Ново Сарајево. Да је реч о „граду будућности“ није ми само једном пало на памет. Често имам такав утисак, особито током вечерњих шетњи, посматрајући насмејане младе људе, који једном руком воде радозналу децу а другом гурају колица са бебом. Породични живот у овој средини још увек „остварује своје право“. Родитељи са својим потомцима могу се сретати и у препуним црквама током служења литургија недељом и црквеним празницима, што је уобичајена слика широм Републике Српске. У Православном центру за младе Свети Петар Сарајевски уз напоре и значајну посвећеност руководиоца о. Младена Дробњака и сарадника, одговара се на духовне и културолошке потребе школске деце и омладине али и грађана из свих, чак и удаљених општина Источног Новог Сарајева. Архитектура „по мери човека“ на један непретенциозни начин прати урбанистичко ширење централне градске општине док се принцип функционалности огледа и кроз форме административних, културних и спортских установа. Из бројних кафеа, смештених у приземљима стамбених зграда „оглашава се“ живот овог града, чије сам настајање и развој био у прилици да сагледам као у „директном преносу“. У томе сам и препознао назнаке извесности будуће егзистенције на темељима традиција српског народа.
Бисте у Парку великана (Извор: Википедија)
На основу личног али и историјског искуства, свестан да је, са друге стране, будућност изразито фрагилна категорија и појам, једино сам у могућности да молитвено гајим наду да ће генерације које за нама долазе стицати сличне утиске. Из тог разлога често и веома радо прођем кроз Парк великана у Источном Новом Сарајеву.
Напомене
[1] H.Belting, „Djelo u kontekstu“, Uvod u povijest umjetnosti, Zagreb 2007, 222.
[2] „Što se tiče ostalih statua s portretom, sad se zna da su već rane statue, koje su bilo kako – mada ne i stvarno ikonski – predstavljale preminuloga, bile postavljane na grobovima ili u njima. Verovatno je ikonski element najpre započeo kod groba. Ali kad je neki polis prvi put naredio da se postave statue u čast ratnika, državnika, besednika ili pesnika? U tome je grčki svet dostigao vrhunac. U celoj povesti umetnosti nema takve statue portreta kakav je Sofokle u Lateranu. Raskošnije statue se mogu izmisliti ali više se ne može pojaviti takav savršeni sklad.“, J.Burkhart, Povest grčke kulture III, Sremski Karlovci/Novi Sad 1992, 29.
[3] „…plastika je ona umjetnička forma kojoj bit materije postaje tijelom. Ali bit materije jest um i ljudski lik kao njezin najneposredniji odraz, najsavršeniji organizam i jer takav egzistira samo u ljudskom tijelu.“ , F.W.J.Schelling, Filozofija umjetnosti, Zagreb 2008,225.
[4] Срђан Кнежевић (1958-1998) – командант јединице Бели вукови Војске Републике Српске а потом и заменик начелника јавне безбедности Српско Сарајево. У 41. години убијен из заседе.
[5] Др Миодраг Лазић (1955-2020) – хирург, примаријус Медицинског факултета у Нишу. Био је ратни хирург-добровољац у Републици Српској 1992-1996.
[6] Стеван Попов (1947-2015)– пилот и херој рата у Босни и Херцеговини. Летовима на релацији Сарајево-Београд успео да спасе на десетине хиљада живота из ратом захваћеног Сарајева.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар