У условима савременог ратовања Кораћ с правом поставља питање шта је оператер дрона – херој, антихерој или жртва?
Протестни графит против америчких дронова у јеменском граду Сани (Фото: Мохамед Хамуд/Гети)
Дана 15. септембра на Институту за европске студије у Београду одржано је предавање др Срђана Кораћа ,,Некроетика и технолошка пурификација рата у 21. веку: деперсонализација убијања и постхеројско доба“. Др Срђан Кораћ је виши научни сарадник на Институту за политичке студије у Београду који се бави истраживањем у области етике јавне управе, технополитике, социороботике и људске безбедности.
Рат је, сматра Кораћ, универзалан друштвени феномен и у вези са њим је питање организације заједнице зарад одбране било одувек важно питање. Било да је реч о одбрани или нападу, увек се тражила креативност и иновативност, посебно усмерена ка тежњи да се буде на што већој физичкој раздаљини у односу на непријатеља. Техничка решења током војне историје, било да је реч о катапулту и грчкој ватри некада или митраљезима и беспилотним летелицама данас, увек су била у служби постизања што веће ефикасности током ратног сукоба, односно у служби максимизације остваривања војних циљева уз минимизацију људских и материјалних губитака. Једна од најважнијих теза на којој се заснивало целокупно Кораћево предавање, а која је заправо потврђена са масовним ратовима у 20. веку јесте правило да што је већа раздаљина између зараћених страна, мањи је степен емпатије које оне испољавају једне према другима. Истраживања попут оних Семјуела Маршала и Дејва Гросмана показала су, међутим, да људи нерадо убијају друге људе, односно да агресивност према припадницима своје врсте није генетски наслеђена већ се развија кроз социјализацију. Истраживања су такође показала да мање од ¼ војника пуца на непријатеља и да војник најчешће убија из принуде – због страха од претпостављених или због осуде сабораца из сопствене јединице. Амерички авијатичар Чарлс Линдберг је говорећи о свом ратном искуству из Пацифичког рата закључио да убијање са висине ствара осећај нереалног, односно фиктивног догађаја. Еволуција је људски род, сматра Кораћ, начинила друштвеним бићима оријентисаним ка сарадњи и просоцијалном понашању. Развој моралног расуђивања и понашања током развоја људске врсте одувек је наилазио на највећа искушења током ратних збивања, где неретко долази до сукоба између осећаја моралне нелагоде убијања других људи (посебно уколико је реч о војницима који не представљају непосредну опасност) и трошкова рата и смањења ефикасности које такво понашање доноси.
Срђан Кораћ (Фото: Центар за истраживање јавних политика)
Савремени начин ратовања, напомиње Кораћ, доноси посебне изазове у том смислу. У време неслућеног технолошког и информационог развоја употребљивог у војне сврхе војник (wetware) постаје најслабији елемент мрежноцентричне тријаде која укључује и напредне технологије (hardware) и информационе и комуникационе технологије (software). Решење се намеће кроз трансхуманизацију преко које би се стварни војник (телесно рањив, склон стресу и траумама, те склон грешкама и као такав непоуздан и неделотворан) трансформисао у идеалног војника као издржљиву и фино подешену ,,машину за убијање“. Задатак трансхуманизације је зато, сматра Кораћ, у надомештавању биолошких и емоционалних ограничења уз постепено физичко уклањање војника са бојишта. Век у коме живимо носи са собом три паралелне равни еволуције војне технологије – стварање војника киборга као хибрида људског организма и технолошких уметака, развој полуаутономних оружаних система и развој потпуно аутономних оружаних система. Зато друштвено конструисање оружја као ,,агента деструкције“ покушава да, са једне стране, сачува материјалну димензију оружја и логику убијања, али и истовремено, са друге стране, да допринесе креирању друштвено и морално прихватљивих начина на које се одиграва смрт. Полуаутономне оружане системе чине беспилотне летелице, копнени системи без посаде и поморски системи без посаде. Све је актуелнија и ефикаснија употреба дронова, беспилотних летелица који су даљински управљани из земаљске контролне станице, а неки су чак и самоусмеравајући (полупрограмирани за једну мисију). Ипак, ниједан дрон није ,,беспилотан“ јер неко истим мора да управља или да их бар програмира. Предности дронова су бројне, попут превазилажења психо-физичких ограничења пилота, веће дужине лета и одсуства погибије пилота у случају обарања, али су и даље присутна значајна ограничења истих – дрон може бити оборен, хакован, споро обрађује прикупљене податке и лоше препознаје објекте у простору. Јерменско-азербејџански рат 2020. године је, међутим, показао разорне ефекте које употреба дронова са собом носи.
Дејства азербејџанског дрона током Рата у Нагорно Карабаху (Фото: Times of Israel)
Рат против тероризма који САД (али и Израел) интензивно воде од почетка 21. века донео је са собом прве обрисе технолошке пурификације ратовања и праксе ,,циљаног убијања“ (targeted killing). Све се више инсистира на политичкој легитимизацији циљаног убијања у смислу одсуства формалне објаве рата и смањивања ризика и трошкова ратовања. У том смислу се развила и некроетика (о којој је говорио Грегори Шамају) која за циљ има убијање високотехнолошким оружјем како би се минимизовале патње војника и спречиле цивилне жртве.
У условима савременог ратовања Кораћ с правом поставља питање шта је оператер дрона – херој, антихерој или жртва? Могу ли такви људи добијати медаље за заслуге на ратишту иако нису били физички присутни на истом? Како на такве ствари гледати из перспективе војничке части? Да ли ситуације у којима оператер све чешће прати жртву преко монитора (њен свакoдневни живот, сам чин убијања и сл.) доприносе све већем броју оболелих од посттрауматског стресног синдрома? Са развојем потпуно аутономних оружаних система, заснованих на сензорима и вештачкој интелигенцији, извесно нас очекују још већи изазови.
Дрон турске производње Бајрактар ТВ2 у украјинској војној бази Хмељницки, 20. 3. 2020. (Фото: Никола Лараренко/Гети)
Кораћ сматра да ће роботизација засигурно водити ка даљем уклањању психолошких и телесних слабости човека, смањењу људског чиниоца у ланцу командовања, већој убојитости и прецизности током ратних сукоба и др. Она ће, међутим, неминовно са собом донети и низ потенцијалних проблема – попут јаза у брзини одлучивања између људи и робота, питања узајамног поверења људи и робота, питања послушности и креативности робота и сл. Роботи су и биће, без икакве сумње, неспособни за тумачење емоција и емпатичног повезивања, тешко ће бити у стању да разликују борце и цивиле, да препознају непријатељског војника који жели да се преда или дете које случајно држи пушку у рукама. Кораћ зато напомиње да постоји оправдана бојазан да ће са развојем роботизације убијање постати аутоматизовано, софистицирано и бирократизовано рутинско. Причу о изазовима и дилемама развоја и употребе роботизације у војне сврхе предавач је закључио наводећи тзв. Амарин закон (чији аутор је Рој Амара, саоснивач Института за будућност у Силиконској долини) који каже да су људи хронично склони да прецењују учинке нове технологије на кратак рок, а потом да их потцењују на дужи рок.
Рајко Петровић,
Институт за европске студије
Прочитајте још
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Dobar je taj termin nekroetika, neverovatno dobar, inspirativan. Pri tom, koliko sam pretrazivala, nema eleboracije tog termina po svetu. Cudo da Erih From nije stigao da tog ocevidnog termina za bukvalno koncepciju. On je sve to mislio, ali falilo mu je iskustvo korone:-)