Миша Ђурковић: Цетиње је данас најусташкији град у бившој Југославији

Невероватна је историја процеса којим је најсрпскији град на свету постао легло патолошке мржње према Србима. Извор је наравно напољу, код бечких „спин доктора”

Миша Ђурковић (Извор: Политика)

Овдашња али и шира јавност која не прати детаљно дешавања у Црној Гори шокирана је сценама које су стизале током викенда са Цетиња. Онакве сцене гледали смо из Палестине, Либана, или током дешавања у Украјини 2014. године: запаљене гуме, барикаде, каменовање чак и пријатељски настројених новинара, насиље према полицији, и пре свега огромна количина мржње.

На страну што је један део насилника и изгредника несумњиво плаћен и доведен са стране. Но и поред тога несумњиво је да је оно одраз свега што се на Цетињу дешава већ дуго времена. Небројени су инциденти у којима су Цетињани малтретирали свештенство, ученике богословије, или ретке преостале Србе на том простору. Покојни историчар са Цетиња Пеђа Вукић волео је да збија црнохуморне шале о положају Срба тамо говорећи: „Сад је одлично, само нас пљују. Више не бију.”

Савремено Цетиње је заиста специфичан друштвени и етнопсихолошки феномен. Један мој пријатељ с правом тврди да је Цетиње нека врста уметничке инсталације, експеримента ин виво, који се рационалним терминима не да објаснити. Народ који ту живи, бескрајно је духовит, интелигентан, елоквентан, какви су катуњани кроз историју и били. Но тамо ништа више не ради, нема нормалног посла одавно јер су све озбиљне фирме попут „Обода” одавно позатваране. Неки ће се сетити како је пре десетак година на табли са натписом града, пре уласка у њега, неко од домаћих духовито написао: „Цетиње – не ради”, алудирајући на то да се тамо заиста ништа и не ради. Проглашавање Цетиња за престоницу и измештање неких државних служби тамо између осталог имало је за циљ да се бар некима обезбеди посао који не укључује шверц и криминал.

Извор: orlovicetinje.blogspot.com

Други велики извор фрустрација јесу озбиљно изневерена очекивања од независности. Као и сви првоборци покрета за одвајање, Цетињани су очекивали да ће им припасти некакве рентијерске принадлежности, пензије или шта слично. Но док је Подгорица наставила да се развија, делимично и Никшић, а о приморју да не причам, Цетиње је остало по страни, и наставило да егзистира као градић ван свих озбиљнијих токова. Уместо да свој бес усмере ка Ђукановићу, они су и даље наставили да за све окривљују Србију, Србе и цркву и као и сви конвертити постали су носиоци патолошке мржње према свему што су сами некада били.

Ту долазимо управо до највећег извора овог беса. Цетиње је данас без сумње најусташкији град у бившој Југославији. Подсетимо се, учесници Божићне побуне на којој они граде свој идентитет данас, управо тако су се називали. Но уз то су придошле и касније идентификације са екстремним хрватским покретима тако да је сасвим нормално постало да они на својим скуповима певају Томпсонове песме, скандирају о клању Срба и све оно што чини стандардни репертоар савремене усташке традиције и иконографије.

Наравно, невероватна је историја процеса, којим је најсрпскији град на свету постао легло патолошке мржње према Србима. Ову историју смо у својим радовима колеге Терзић, Раковић, Алексић, ја и други прилично детаљно реконструисали. Извор је наравно напољу, код бечких „спин доктора” који су радили половином претпрошлог века попут Талоција, Калаја и њиховог круга. Но већ у доба касне владавине, у то доба краља Николе интерес и борба за примат у српству и будућој обједињеној држави, код цетињске елите створили су ону врсту патологије која ће експлодирати у текстовима Секуле Дрљевића чије конвертитство од великог Србина до усташе почиње када су му изневерена очекивања да постане министар правде у Београду.

Свака следеће етапа после Николе доносила је померање границе, и све ближу сарадњу са свим непријатељима Београда, при чему су дуго катуњани за себе и даље тврдили да су Срби, само већи и бољи од Србијанаца и осталих и да би стога требало да им припадне сваки примат и достојанство. И Крсто Зрнов Поповић, на кога се данас ови огрнути у измишљену заставу Црне Горе позивају, јасно је себе одређивао Србином. Тек су заправо комунисти у пуној мери развили аустроугарску индустрију идентитета у којој су током деценија сузбијали и ћирилицу и српски идентитет православног становништва Црне Горе, и на силу терали људе да граде некакву посебну црногорску нацију. Мило Ђукановић је као вешт трговац дао простор странцима да то максимално развију са све увођењем посебног писма, језика и другим измишљеним одликама идентитета.

Но упркос свему, традиционална, што по правилу значи српска Црна Гора опстала је и како су литије показале јача је него икада од када су комунисти дошли на власт. Храмови у Подгорици, Бару и стотине других које је покојни митрополит обновио  сијају величином и снагом праве Црне Горе која се ослобађа од ове патолошке лажи у којој Цетиње живи и наопако васпитава своју децу. Попис који на све начине покушавају да одложе показаће да је Срба убедљиво највише, да је ту и један део људи који одржавају двојни идентитет исказујући се као национални Црногорци а говоре српским језиком и верници су СПЦ, и тек од 10 одсто  до 20 одсто ових конвертита који граде некакву посебну црногорску нацију. Цетиње је нажалост климакс те патологије: простор на коме обитава и даље се зове Обилића пољана.

Али Црна Гора срећом није Цетиње.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. знаш шта Мишо, има једна доктрина Ал Паћинова, гласи if the guy was so fucking great, why is he so fucking dead now? Да је био најспрскији. (никад није био најсрпскији град Цетиње: нити иједан град код српске браће која се самостилизовано погрешно зову Црногорци – никад), да је био српски не би постао усташки. Ту постоји православна дијалектика: како Москва никад ама никад није постала суштински антируска?! – наравно Мишо- слабо и ретко ти пробираш и пратиш руску материју: завртели сте превише себи у главу западне конзервативце, па нек вам они помогну да одговорите: како је Москва – чак и кад је постала престоница сатанског бољшевизма под Лењином – кад су 96 посто Цркве у Русији уништили – како је тај град за врло кратко времена опет и то пос Стаљином остао великоруски? и 2) није то г**** ”извана” у Цетиње ушло – већ изнутра, у великој мери: па ко је поклао побио толике Србе по Црој Гори? – све усташе су то биле? …узрок је племенска свест још увек – многих српски области и територија. И много шта друго.

    19
    3
  2. Није никакво чудо што су многи тешко отровани антисрпским осећањем у време Брозовог комунизма – његова идеологија и политика још од предратног Дрезденског конгреса се темељи на њему. Негде се она надовезала на постојећу мржњу, негде се зачела од клице, а свуда је донела плода. Па, и велики број Срба је мрзео Србе, постао Југословенима, одустао од православља, славе, ћирилице, српске културе, села и грађанства. Негде се то развило у гадни тумор, као на Цетињу, што није чудо јер је после Миловог преобраћења било обилато подстицано.
    Треба радити на лечењу, и то озбиљно, предано, стрпљиво и с љубављу.

    20
    2
  3. Тамо сада живе потомци „оније ђевојчина из вабрике опанчина“.
    Срби су на Цетињу побијени, а остаци проћерани.

  4. Остаје нејасно зашто српска интелектуална елита на ОВАКАВ начин хомогенизује антисрпски корпус? Чему, наиме, инсистирање на усташтву и принудно сврставање у на исту страну усташке идеологије и праксе оног (и овог) доба од сране њених твораца и актуелнх заступника, са феноменима антисрпства у савременој ЦГ. Да ли заиста наша интелектуална елита не види да обе стране то једва чекају?

    6
    7

Оставите коментар