Никола Милованчев: Цетиње је манастирско, а није манастир од града Цетиња

Данас би припадници неког другог народа, који 1895. није још постојао на Цетињу, да присвоје српски православни цетињски манастир Св. Петра

Цетињски манастир (Извор: ИН4С)

За 14. септембар 2021. је сазвана сједница скупштина града Цетиња, на којој би, по наводима медија, требало да се расправља о „захтјеву за враћање цетињског манастира граду Цетињу“. Уколико се не ради о хумористичкој представи, онда би свакако некога због тога требало послати на психијатријско посматрање.

Па није манастир у власништву града Цетиња, већ је Цетињско поље, односно земљиште града на манастирском земљишту! Баш због тога је спор између града и манастира био ријешен склапањем уговора у јануару 1936. године, који је обавезао град да сваке године плаћа манастиру 88.000 динара на име земљишне ренте, тзв. „лактарине“!

Никола Милованчев (Фото: Медија центар Београд)

Да бих изложио тадашњу ситуацију, послужићу се цитирањем најважнијих дијелова извјештаја, који је цетињски дописник београдског дневног листа „Време“ објавио у броју од 4. фебруара 1936, под насловом „Један интересантан спор између цетињске општине и цетињског манастира. По уговору, који је склопљен на основу Хрисовуље Ивана Црнојевића и Манифеста књаза Николе, град Цетиње је обавезан да плаћа Цетињском манастиру 88.000 динара годишње“. Да видимо дакле стање на Цетињу у јануару 1936.

Некада су становници Цетиња страховали од проклетства Ивана Црнојевића – г. Кашћелан и његови доглавници очито не страхују (из Правде, Београд, 31. март 1936, стр. 10)

„Цетиње, крајем јануара. Дошло је до једног оштрог интересантног сукоба, који се већ одавно наслућивао. Избио је спор између управе Цетињског манастира и Цетињске општине због земљишта, на којем је израђено Цетиње. Као што је познато, земљиште на коме је град Цетиње, завештао је Манастиру Цетињском његов оснивалац, господар Зете Иван Црнојевић. Иако је ово манастирска имовина, некадашње Цетињско Поље, искоришћена за подизање вароши, ипак, њен власник је и даље остао Манастир, коме су сви Цетињани, било посредно било непосредно плаћали „лактарину”.

У „Хрисовуљи” Ивана Црнојевића, која се и данас чува у Манастиру на Цетињу, између осталога каже се и ово:
„Кога изабере Господ Бог управљати овом земљом, или син мој, или унук мој, или ко други буде изабран Судом Божијим од којег другога племена, или од другога народа, тога смјерношћу најсрдачније молим и заклињем, да наш горе узакоњени и утврђени прилог буде тврд и непоколебљив за увек овоме Часноме Храму Пресвете Матере Бога нашега, јер ни Божанственим црквама ништа не узех ни порекох, но колико год могох, приложих и утврдих.”

„Време“, Београд, 4. фебруар 1936, стр, 4 – почетак чланка

Имајући у виду такво завештање, краљ Никола је једним својим указом од 1895. године признао то право Манастиру и у исто време наредио грађанима Цетиња, да плаћају манастиру такозвану „лактарину”. Завршетак тога указа, који је назват „Манифест од 1895. године”, завршава се овако:

„Овијем најсвечаније потврђујем Манастиру право својине, на ком се Цетињска варош, наша престоница подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје на сва идућа времена, у искључивој својини Цетињског Манастира, свето и неприкосновено. Света Цетињска митрополија одише на овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем, дарованим и овим нашим указом потврђеним.

У нашем престоном граду Цетињу на двадесет пети дан рођења Нашега Наследника Кнеза Данила 1895.
Николаj.

Од тада, током времена, ову лактарину убирала је Цетињска општина и плаћала Манастиру. Али како су прилике после рата, а нарочито после одређивања Цетиња за банско место, захтевале да се ови односи између општине града Цетиња и управе Манастира што боље регулишу, то је дошло до једног уговора, који је одобрен и потврђен од надлежних власти: По томе уговору, који је створен на бази „Манифеста” краља Николе од 1895. године, општини града Цетиње уступа се целокупно земљиште на коме је подигнута варош, а за то као накнаду, општинска управа има да плаћа сваке године 88.000 динара у корист манастирске касе. Oвaj угoвoр није лепо примљен од стране грађанства.“

Извор: ИН4С

У цитираном чланку се као главни противник склапања уговора спомиње ранији предсједник општине Цетиње, а 1936. народни посланик, Никола Зубер. Да се разумијемо: Никола Зубер је 1935. изабран за народног посланика на листи режимске Југословенске националне странке Богољуба Јевтића, а прије тога је био радикал.

Дакле – никакав федералиста или сепаратиста. Зуберове примједбе нису биле правне природе (уосталом, власништво Цетињског манастира над Цетињским пољем је неоспорно), већ финансијске природе: да би исплата износа од 88.000 динара годишње „финансијски руинирала“ општинску касу.

То је била апсурдна прича, јер је пола година касније цетињска општина намијенила 11 милиона динара за изградњу водовода – дакле тачно 125 пута већи износ (Правда од 20. 9. 1936, стр. 23). Уосталом, за износ од 88.000 динара се тада једва могла купити кућа од око 150 квадратних метара у градској језгри неког приморског градића.

На Зуберове тврдње одговорио је тадашњи митрополит Гаврило Дожић. Он је свој говор у цркви цетињског манастира завршио са ријечима: „Господе, опрости им јер не знају шта чине“.

Извор: ИН4С

Нешто касније, о истом проблему је читаоце обавијестио и цетињски дописник београдске Правде. Тај чланак, објављен 31. марта 1936, носи наслов: „Због спора манастира Светог Петра са Општином. Становништво Цетиња страхује од „проклетства Ивана Црнојевића“. Земљиште због кога је дошло до сукоба завештао је манастиру и проклео сваког ко се дрзне да га одузме господар зетски Иван Црнојевић“. У овом чланку цитиран је у цијелости Манифест књаза Николе из 1895, који је г. Јован Маркуш недавно објавио на порталу ИН4С (18. децембра 2020). Зато сада наводимо само најважнији дио, обје наредбе из Манифеста:

„1. Да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у цетињском пољу;
2. Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српског народа“.

Даљи ток догађаја је познат: 1941. су дошли фашисти, за њима 1943. нацисти, затим титовци, па депеесовци. Сви велики поштоваоци правног реда и поретка. И тако је манастир остао 80 година без прихода, који му уговорно припадају.

Маркуш: Указ књаза Николе из 1895. године о имовини Цетињског манастира

 

Данас би припадници неког другог народа, који 1895. није још постојао на Цетињу, да присвоје српски православни цетињски манастир Св. Петра. Узалудан посао. Умјесто тога, једна препорука. Г. А. Кашћелан, садашњи градоначелник Цетиња се (вербално) залаже за европске вриједности, па нека то докаже на дјелу. Обожаваоци Јосипа Броза ће вјероватно послушати Брозову мисао „Пређимо са ријечи на дјела!“.

Дакле, браћо цетињски општинари: цјеливајте десницу високопреосвећеном митрополиту Јоаникију и прерачунајте 88.000 динара из 1936. године у данашње новце, па потпишите са управом манастира Св. Петра анекс уговора.

И, наравно – почните да плаћате оно што дугујете. Тако ћете доказати да сте у пракси стварно заговорници правне државе. Нека вам барем то буде разлог за плаћање – ако се већ не бојите клетве Ивана Црнојевића, честитог српског владара српске Зете у 15. вијеку.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 12. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Neokomunisti se neboje boga.Lopov se neboji nicega jer u nista neveruje.TITOISTI I DALJE JASU.

Оставите коментар