Морамо имати разумевања и за партизане који су устали против окупатора. И за припаднике Југословенске војске у отаџбини. Разумети и добровољце и Недићев државни апарат

Фото: Ново Видело

За „Стање ствари“ говори Давор Сантрач, последњи уредник листова „Искра“ и „Ново видело“

Уложили сте много труда како бисте српској јавности приказали истину о улози Димитрија В. Љотића и Југословенског народног покрета „Збор“.

Тај труд ниједног трена није био напор, јер је вођен љубављу према нашем народу и вером у Христа васкрслога. Био је и моја дужност као уредника „Искре“ и плод уверења да је сазрело време да се јавности представе, не само скриване чињенице из периода између два, током и после Другог светског рата, већ и политички концепт органске демократије чији је „ЗБОР“ једини баштиник, а за који верујем да јесте правац ка ком ће се кретати будућа европска и српска политичка мисао. Никада тај труд није био само мој, већ заједнички свих другова и другарица у Христу окупљених, како деценијама, око часописа и сајта „Ново видело“, тако и преживелих збораша у емиграцији. Срећан сам јер се након објављивања тих гостовања на Јутјубу јавио заиста велики број квалитетних људи који су на прави начин разумели постулате органске демократије и изразили жељу да допринесу развоју те мисли. Не мање задовољство, ми је причинило то што су ми и људи супротних идеолошких уверења признали да су пажљиво гледали та гостовања, схватили да није реч ни о каквој пропаганди и манипулацији и осетили и сами потребу да провере неке чињенице које су сматрали неоспорним.

Мало је познато да би Хиландар у целости потпао под грчку управу да није било директног деловања оних који су Љотића следили, а то деловање је укључивало велики подвиг – одрицање од световног живота. Каква је улога следбеника Димитрија В. Љотића у спасавању Хиландара?

Димитрије Љотић (Извор: Википедија)

До могућности да Хиландар не буде више под српском управом је дошло педесетих година 20. века када је Димитрије већ био мртав. Број монаха у Хиландару је после Другог светског рата опао, а на Светој гори постоји правило да, када број монаха у манастиру падне испод одређеног броја, он прелази под грчку управу. Свети владика Николај Велимировић је тада из Либертвила упутио апел нашем расејању: да се они који могу – монаше у Хиландару, а исти апел је упутио и игуман Мојсије. Том апелу су се одмах одазвала неколицина добровољаца који, тек што су саградили штампарију „Искре”, међу којима је био и Милан Мишулић, доцнији отац Митрофан, и будући монаси: Агатон, Симеон и отац Јован Радојчић и могућност да Хиландар, први пут од Светог Саве и Светог Симеона не буде српски, је отклоњена.

У јавности су се појавила писма у којима Димитрије В. Љотић, тада министар правде, упозорава генерала Недића на „несрбијанце“: „По мом мишљењу, ми ћемо изгубити и србијански део војске ако се ти не решиш на радикалне мере. Мораш поћи од истине да се од свачега пита не прави, па сваки, а нарочито не хрватски, годинама тровани и на мекуштво и бољшевизам гурани народ, није и не може бити војник…“

Ја бих све оне које занима мисао „ЗБОР-а” и политички профил, не само Димитрија Љотића, већ и немалог броја других интелектуалаца који су чинили Покрет, упутио на сајт „Ново видело” где могу пронаћи, како Димитријева „Сабрана дела”, тако и историјску, филозофску, социолошку и другу литературу, која ће им помоћи да боље разумеју то време и околности. Изводи које сте овде навели су из писама, која је мој пријатељ и праунук генерала Недића, Александар, пронашао у личној архиви и односе се на стање морала у делу војске Краљевине Југославије, са којима је и тадашњи министар војни већ био упознат. Оно што није добро, јесте када се овакви истргнути фрагменти користе за стварање лажне слике о шовинистичкој природи ЈНП „ЗБОР“ и Димитрија Љотића. Свесни мана и српског и хрватског и словеначког народа, они су све време (укључујући и период после Другог светског рата) остали уверени да је идеја хришћанског, интегралног југословенства најбоље политичко решење за све Јужне Словене.

Милан Недић (Фотодокументација Политике)

Када је реч о заиста интригантним писмима, као историјским документима, ја сам поносан што су и „Видело“ и „Искра“ објавили писани извештај Димитрија Љотића краљу Петру Другом, који је тајно однео тадашњи секретар у министарству привреде, Бошко Костић, ишавши у Истанбул да набави свилу за потребе земље и тамо га у највећем поверењу предао људима, за које је знао да су повезани са Владом у Лондону. Оно што мало људи зна је да су добровољци из СДК-а у окупираној Србији полагали заклетву краљу Петру Другом. Недић је успео и да издејствује да свештеници смеју на литургијама помињати име краља и тражио чак и да судови изричу пресуде у његово име, али тај захтев су Немци одбили. И то може дати делимичну слику колику дозу неповерења су Немци имали и према Недићу и Љотићу, али и тежини „крста издаје“, којег су се припадници СДК и генерал Недић прихватили, како невин народ не би страдао у репресалијама сто за једног. Они ни по чему нису били идеолошки сродници нациста ни фашиста и пре су следили ону Господњу, да „нема веће љубави од оне да положиш свој живот за другога“. И о тежини крста издаје и тим Христовим речима је Димитрије говорио добровољцима када им је објашњавао да, кад они погину гушећи устаничке побуне дигнуте по налогу Москве и Лондона, плаче само њихова мајка, а кад страда један немачки војник – плаче стотину српских мајки.

Према расположивим документима и сведочењима, у каквим су односима били Димитрије В. Љотић и Владика Николај Велимировић?

Као два брата у Христу, с тим што је један епископ, а други мирјан. Уколико не грешим, сам Свети владика Николај је негде навео да у међусобним сусретима нису много разговарали ни о политици, ни о ЗБОР-у. Оно што јесте неспорна истина је да је владика Николај одржао над Димитријевим одром у Словенији тај, сада већ чувени говор, у којем га је назвао „политичарем с крстом” и изрекао бројне дивне речи о њему. Постојао је неразуман покушај одређених равногорских симпатизера (да их тако, у недостатку бољих речи, назовем) да „докажу“ како се тај говор није десио, као да би ико разуман и крај, уосталом, првих пар година после рата, још увек живог Николаја, тако нешто измислио. На сајту „Ново видело”, сви они које ова тематика занима могу пронаћи и све бројеве „Искре”, па међу њима и „Искру” из 2005. године у којој је објављено писмо припадника Динарске четничке дивизије, који је био присутан на опелу и замолио тадашњег уредника Владимира Љотића да то писмо објави како би стао у крај онима који тврде да говора владике Николаја није било.

Уосталом, први венац на сахрани био је од генерала Михаиловића, као и шубара са кокардом. Војвода Ђујић је био у Словенији са добровољцима и деценијама после рата никад ружне речи није рекао ни о Недићу, ни о Љотићу. Напротив! Али, постоје неки, који су мудрији и боље знају и од њега, али и од мајора Дангића, који је желео источну Босну да истргне из НДХ и припоји Недићевој Србији и од Павла Ђуришића, који је страдао на путу у Словенију, како би се придружио Ђујићу и Љотићу и од генерала Трифуновића, који је командовао Шумадијском дивизијом и од многих других… С једне стране се може разумети стратегија оних који се након деценија комунистичке пропаганде боре за истину и побољшање слике о равногорском покрету, градећи имиџ јасне дистанце према „крџалијама“, како погрдно зову збораше, али би било добро да не губе из вида да се против лажи бори једино истином.

Колико је важно да се ослободимо комунистичког баласта, када се ради о фалсификовању историјских догађаја?

Педесет година диктатуре Комунистичке партије Југославије је оставило последице на све науке, па и на историјску. Сам научни ток се релативно брзо опоравља и рекло би се да се одавна и опоравио, али последице на свест и живот људи су и даље присутне. Природно је и да буду, докле год буду у животу људи који су образовани у таквом систему и они чинили значајан део друштва да ће и јавно мњење имати слике изграђене на таквим „чињеницама“. Људима је тешко да поверују да их је њихова држава лагала. Моја мати је мислила од првих удара кад је кренуло натовско бомбардовање да је почео земљотрес, јер је слепо веровала Милошевићевом РТС-у. Много већи и озбиљнији проблем јесу политичке структуре брижљиво узгајане у комунизму које и данас извлаче политички и економски профит користећи историографске и друштвене матрице створене у комунистичкој диктатури. Када се склони њихова шапа са масовних медија, истина о нашој прошлости ће лако наћи свој пут. Људи срцем препознају истину када је чују. Један од невероватних примера – како се баласт о ком говорите претвара у политички проблем је ничим поткрепљена теза о прогону Јевреја у ком је учествовао државни апарат Недићеве Србије и која се и данас потеже као аргумент у расправама о природи наше земље и народа. Пазите сад ово….Ту „тезу“ је на парампарчад, пре неколико деценија, разбио својим књигама Јаша Алмули, Јеврејин и члан Врховног штаба НОБ, дакле – Титовог штаба. Послератни амбасадор у Лондону и председник Јеврејске заједнице. А ми се и дан данас срећемо у јавном животу са људима вољним да такве „аргументе“ употребе?! Јасно је, када шапа о којој сам говорио буде склоњена, имамо читав низ сјајних историчара новије генерације којима се у тиму са људима који се баве видео продукцијом мора отворити простор да направе садржаје за масовне медије у којима ће људима бити представљене чињенице које су скриване од њих. Не треба имати илузија да ће тај процес бити брз. Кажу мудри људи да колико дуго идеш погрешним путем, толико ти и треба да се вратиш назад.

Колико обнова монархије може гарантовати неутралност и стабилност Србије?

Давор Сантрач

Обнова Краљевине Србије је животно питање нашег народа и добитак за све нас, са које год стране погледали. Једино Краљевина Србија обезбеђује сигурну поделу државе на извршну, законодавну и судску власт у којој политичке странке не могу да приватизују државу што видимо на делу од успоставе комунистичке диктатуре. У такву земљу инвеститори радо долазе, јер знају да њоме влада закон и да је новац који улажу сигуран, а не изложен похлепи страначких функционера. Обнова Краљевине Србије значила би и формални отклон нашег народа од негативне слике о Србији, створене у међународним медијима и дипломатији, коју вучемо још од деведесетих година прошлог века и довела би до позитивне слике у очима света, слике једног народа који се чврсто решио да се држи цивилизацијских узуса. Поново бисмо покренули систем, компјутерским речником речено. Та позитивна реакција се после врло лако претвара у економску добит. Важније од тога, обнова Краљевине Србије би била наше идентитетско васкрсење. Све историјске животне силе залутале по рукавцима и меандрима историје поново би се слиле у круну на глави српског краља, пробудиле наду и веру у нашем народу. Председник државе је као швалер. Данас јесте, сутра није. Краљ је нешто друго. Краљ је Домаћин и Отац који слуша свој народ и Цркву. Он има и своје литургијско место којим се целокупан наш народ узноси Богу и канал је којим благодатне енергије Божје стижу до људи. Све што смо постигли ваљано у историји српског народа постигли смо као Краљевина, па нема основаног разлога за сумњу да би сада могло бити другачије. Краљевина Србија је синоним за живот, рад, истину, поштење, успех и на питање – треба ли је обновити је исти одговор као на питање – треба ли јести? Да, свакако!

По Вашем мишљењу, колико је важно за српски народ да дође до националног помирења?

Ми до помирења можемо доћи само уважавајући племените намере припадника свих страна у грађанском рату. Намерно сам рекао „припадник“, а не вођа. Морамо, дакле, имати разумевања и за партизане који су устали и против окупатора и верујући да се боре за праведно друштво у ком ће све неједнакости нестати. И за припаднике Југословенске војске у отаџбини који је водио ништа мањи слободарски дух и заклетва Краљу. Разумети и добровољце и Недићев државни апарат који су у небивалој ситуацији учинили све да одмазде окупатора смање и српски народ преживи. Морамо поћи од чињенице да нико у Србији није био идеолошки савезник нациста. Тако негде можемо стићи. По мом мишљењу и морамо. Судбина нашег народа и његових оружаних формација не само током Другог светског рата, већ и деведесетих година прошлог века, утицај страних сила на наше просторе и судбина оних који су им помагали у провођењу њихових интереса морају бити лекција, јасна опомена и градивни материјал онима који промишљају српске интересе и српску будућност.

Интервју водио: Бранко Димески

Прочитајте још

• Душан Достанић: О књизи Мит о непријатељу – антисемитизам Димитрија Љотића
• Александар Филиповић: Да ли победници историју пишу преко монтираних фотографија?

Categories: Лаки одговори на тешка питања

Tags: Бранко Димески, Давор Сантрач, Димитрије Љотић, Други светски рат, Милан Недић, српска историја