Намећу се два кључна питања: ко је одговоран за последице пожара и да ли је током пожара дошло до емитовања канцерогених супстанци?
Фото: „Бео чиста енергија”
Милутин Гарашанин је 1984. године објавио књигу Винча и винчанска култура у неолиту југоисточне Европе, Винча у праисторији и средњем веку, у којој је, између осталог, навео и то да је винчанска култура била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Према подацима, ова култура је познавала напредне технологије прераде метала у исто време када и блискоисточне културе. Винчанци су се сматрали зачетницима урбанизма с обзиром на стил и начин живота, имали су развијену културу становања и постојали су скоро хиљаду година. Упркос оволико дугом постојању, питање које и данас мучи научнике јесте: Како су изненада нестали и шта је са њиховим посмртним остацима? Целокупна цивилизација је иза себе оставила готово све, осим њих самих. Једна од теза како је дошло до нестанка ове цивилизације јесте и та да је можда дошло до друштвеног замора, где из различитих разлога заједница може једноставно одустати од устаљеног културолошког обрасца, или је можда дошло до колапса њиховог економског система.
Ископавања у Винчи око 1920. (Фото: Викимедија)
Пре десетак дана запалила се депонија у Винчи. Пожар је избио 7. августа увече, а већ наредног дана део Београда је захватио густ дим. Дуже од недељу дана овај дим не престаје да гуши грађане главног града и добар део њих се озбиљно жали на проблеме са дисањем. Према званичним најавама, гашење ће потрајати још који дан, а дим ће бити присутан још неколико недеља – довољно да се ваздух обогати диоксинима и фуранима (канцерогене супстанце које ослобађа пожар), чију присутност у ваздуху не можемо да утврдимо јер, стицајем (не)срећних околности, у Србији не постоји лабораторија која може да измери њихово присуство. Изгледа да покушавамо да, попут Винчана, изненада нестанемо. Но, пре него што се то деси, можда да видимо шта можемо да учинимо да мало одложимо ову, чини се, неминовност.
Депонијом у Винчи управља компанија „Бео Чиста Енергија“ која је основана 2017. године; основао ју је конзорцијум Суец-Иточу (Suez-Itochu) (50/50). Реч је о јавно-приватном партнерству града Београда и овог француско-јапанског конзорцијума чија обавеза је, између осталог, да изгради и постројење за прераду отпада. Уговор који је град Београд закључио са конзорцијумом нисам успео да пронађем, тако да не могу са сигурношћу говорити о међусобним правима, обавезама и одговорности уговорних страна. Међутим, то и није од пресудног утицаја на питање одговорности уговорних страна према свима нама.
Пожар у Винчи (Фото: Н1)
Животна средина у највећој мери спада у поље члана 8 Европске конвенције о људским правима (ЕКЉП, Конвенција) које одредба овог члана штити. Иако Конвенција не садржи право на здраву животну средину као такво, Европски суд за људска права (ЕСЉП, Суд) је развио своју судску праксу у питањима животне средине због тога што одређена конвенцијска права могу бити нарушена постојањем штете и/или изложености ризицима по животну средину.
Тако је нпр. у предмету Онерјилзид (Öneryıldız) против Турске дошло до експлозије метана на земљишту које је окружено депонијом коју су користила четири округа услед које је стан апликанта, као и још десет кућа, изгорео. Апликант је изгубио девет блиских сродника. Он је поднео представку ЕСЉП-у због тога што локалне власти нису предузеле никакве мере да се спречи експлозија, упркос томе што им је извештај вештака скренуо пажњу на потребу да се предузме превентивна акција. Суд је утврдио процесну и супстантивну повреду члана 2 Конвенције, наводећи посебно да турска влада није дала становницима овог подручја информације о ризицима које су претрпели живећи тамо, с тим што да чак и јесте, она остаје одговорна јер није предузела неопходне практичне мере како би избегла ризике по живот људи. Поред тога, Суд је закључио да се регулаторни оквир показао као неефикасан јер је депонија радила без кохерентног надзорног система.
Европски суд за људска правао (Фото: Имиџ Брокер/Дојче веле)
У предмету Будајева и др. против Русије град Тирнауз је опустошен клизиштем. Убијено је осам људи, укључујући и супругу једног апликанта. Апликанти су такође задобили и повреде, психичке и физичке трауме, и изгубили своје домове. Апликанти су тврдили да је дошло до повреде члана 2 Конвенције јер руске власти нису успеле да ублаже последице клизишта, нити да спроведу судску истрагу о самој катастрофи. Суд је закључио да је дошло до повреде члана 2 Конвенције налазећи да није постојало оправдање за неуспех руских власти у спровођењу политике планирања земљишта и пружања помоћи у ванредним ситуацијама у опасном подручју, а у вези са предвидивим ризиком по животе становника. Такође, Суд је нашао да питање одговорности за несрећу у Тирнаузу никада није истражило ниједно судско, нити административно тело.
Апликанти у случају Гуера и други против Италије живели су на километар удаљености од хемијске фабрике за производњу ђубрива. Несреће услед неисправног функционисања фабрике су се и раније дешавале, а најозбиљнија се десила 1976. године када је експлодирао торањ за гасове за синтезу амонијака, дозвољавајући да се извуче неколико тона раствора калијум карбоната и бикарбоната који садрже арсенов триоксид. Око 150 људи је примљено у болницу са акутним тровањем арсеном. Апликанти су у представци тврдили да је недостатак практичних мера, посебно оних за смањење нивоа загађења и опасности од великих несрећа које проистичу из рада фабрике, повредио њихово право на поштовање приватног и породичног живота и физичког интегритета, као и да је пропуст надлежних органа да информишу јавност о опасностима и процедурама које треба поштовати у случају велике несреће повредио њихово право на слободу информисања. ЕСЉП је закључио да је дошло до повреде члана 8 Конвенције јер држава није испунила своју обавезу да обезбеди апликантима гаранције из члана 8 Конвенције. Указао је да озбиљно загађење може утицати на добробит појединаца и спречити их да уживају у својим домовима на такав начин да негативно утичу на њихов приватни и породични живот. У овом случају, апликанти су све до престанка производње ђубрива 1994. године чекали на битне податке који би им омогућили да процене ризике којима би се они и чланови њихових породица могли изложити ако наставе да живе у граду који је посебно изложен опасности у случају несреће у фабрици.
Пожар на депонији у Винчи (Фото: Филип Краинчанић/Нова С)
У граду у којем је апликанткиња из предмета Лопез Остра против Шпаније живела, постојала је велика концентрација кожне индустрије. Она се посебно жалила на неактивност локалних власти у погледу сметњи (мирис, бука и загађујућа испарења) које изазива постројење за третман отпада које се налази неколико метара од њене куће. Сматрала је одговорним шпанске власти због пасивног понашања у вези са њеним притужбама. Такође је изнела да су ова питања била толико озбиљна и да су јој нанела такву узнемиреност, да се разумно може подвести под понижавајуће поступање. Суд је утврдио да је дошло до повреде члана 8 Конвенције јер шпанска влада није успела да успостави правичну равнотежу између интереса економске добробити града (интереса за постојање постројења за прераду отпада) и ефикасног уживања апликанткиње у њеном праву на поштовање приватног и породичног живота. ЕСЉП је посебно приметио да су апликанткиња и њена породица морали да трпе сметње које је изазвала фабрика дуже од три године пре него што су се преселили, а преселили су се тек када је постало очигледно да се ситуација може наставити неограничено дуго и када је педијатар апликанткињине ћерке то препоручио. Под овим околностима, понуда општине није могла приуштити потпуну накнаду за сметње и неугодности којима су били изложени.
У случају Брандузе против Румуније апликант се посебно жалио на непријатне мирисе које је створила бивша депонија, смештена око 20 метара од затвора у којем је био затворен, а који утичу на његов квалитет живота и благостање. Суд је закључио да је дошло до повреде члана 8 Конвенције због пропуста румунских власти да предузму потребне мере за решавање проблема непријатних мириса који долазе са те локације. Испоставило се да је депонија ефикасно радила од 1998. до 2003. године и да је све већа количина акумулираног отпада показала да су га, чак и након тог периода, користила приватна лица, јер власти нису предузеле мере да обезбеде ефикасно затварање локације. Међутим, током тог периода, депонија није имала одговарајуће овлашћење ни за рад, ни за затварање. Штавише, иако је на властима била обавеза да спроведу прелиминарне студије за мерење ефекта загађења, то су учинили тек након догађаја 2003. године и након великог пожара на депонији 2006. године. Студије су показале да је активност депоније некомпатибилна са еколошким захтевима, да постоји висок ниво загађења који прелази утврђене стандарде и да су особе које живе у њеној близини морале трпети значајан ниво сметњи узрокованих непријатним мирисима.
Фото: „Бео чиста енергија”
Ово је само део пресуда у којима је ЕСЉП утврђивао повреде права загарантованих, пре свега, чланом 8 Конвенције. Све оне су за предмет имале проблем загађења, одлагања отпада, ризика по здравље грађана, али и питање одговорности државе за непредузимање радњи као би се штетне последице спречиле или одмах отклониле.
Прво питање које се намеће јесте: Ко би био одговоран за штетне последице које је произвео пожар у Винчи? У погледу депоније у Винчи, нема сумње да одговорност за штетне последице које је евентуално узроковао пожар сноси град Београд. Закон о главном граду изричито дефинише његову одговорност за управљање комуналним отпадом. Околност да је град Београд закључио уговор са конзорцијум Суец-Иточу не лишава град одговорности за штетне последице, с обзиром на то да он остаје одговоран за избор партнера са којим је уговор закључен, па самим тим и за штетне последице које наступе услед неадекватног делања изабраног партнера. Граду Београду би евентуално стајала на располагању регресна тужба од конзорцијума, уколико се испостави да је услед њиховог неадекватног пословања дошло до штетних последица по грађане, али одговорност града је и даље неспорна.
Друго питање које захтева одговор јесте: Да ли је дошло до емисије канцерогених супстанци диоксина и фурана? С обзиром на то да у Србији не постоји лабораторија која може да измери њихово присуство, обавеза државе јесте да нађе начин да утврди да ли је дошло до њиховог ослобађања услед пожара на депонији, потом обим њихове емисије и степен штетности коју изазивају по грађане. Градски завод за јавно здравље је поднео извештај о стању загађености ваздуха из чије садржине проистиче да је мерио само концентрацију сумпор диоксида, азот диоксида, суспендованих честица ПМ10 и суспендованих честица ПМ2,5. Ова мерења су ирелевантна у погледу емисије диоксина и фурана, а једина званична техника за квантификовање ових супстанци јесте масена спектрометрија високе резолуције. Овим подацима не располажемо, тако да се може поставити питање одговорности органа власти за ускраћивање информација релевантних за процену ризика којем би грађани били изложени уколико остану у граду док загађење траје, али и због пропуста да информишу јавност о опасностима и процедурама које је потребно поштовати због емисије канцерогених супстанци.
Михаило Павловић
Република Србија је донела Закон о потврђивању Стокхолмске конвенције о дуготрајним органским загађујућим супстанцама („Сл. гласник РС“, бр. 42 од 2. јуна 2009. године) који намеће низ обавеза државама потписницама. Међу њима је и информисање јавности у вези са дуготрајним органским загађујућим супстанцама, надзор над њиховом емисијом, подношење извештаја Конференцији Потписница и сл. Са друге стране, Конференција Потписница ће развити механизме због непоштовања одредби ове Конвенције и поступања према Потписницама за које се утврди да их се не придржавају. У ситуацији када је неспорно да се приликом оваквих пожара ослобађају диоксин и фуран, Република Србија има не само националну, већ и међународну обавезу да мери њихово присуство у ваздуху, да благовремено обавештава јавност о резултатима које је добила и мерама које је потребно предузети да би се заштитили грађани. Ништа од наведеног органи власти још увек нису учинили.
На крају, поставља се питање самих штетних последица по здравље грађана. Према информацијама које су доступне у медијима, претходних дана је повећан број људи који су се јављали лекару због дисајних проблема, а који су, чини се, узроковани димом од пожара са винчанске депоније. Уколико се ово испостави тачним, могуће је градити неку врсту тзв. „колективне тужбе“ против града Београда и самог управљача депонијом због штетних последица по здравље појединаца.
Све ово би могло да буде довољно да се утврди одговорност органа јавне власти за пропусте у раду и да се обавеже град Београд да надокнади штету која је проузрокована грађанима. Позитиван исход парнице би са једне стране требало да обештети све оне који су претрпели штету, а са друге стране да обавеже град да предузме све мере које је и иначе дужан да извршава, како би се спречило да се ишта слично понови. Претпоставка је да је здравље грађана на првом месту и да ниједна разумна власт не би допустила да оно буде угрожено на било који начин. Или је једноставно дошло до друштвеног замора, као пре неколико миленијума у овој истој Винчи.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Блог Михаила Павловића, 17. 8. 2021)
Categories: Преносимо
Оставите коментар