Александар Фатић: Транзиционом правдом до смртне казне за политичке и правосудне злочине

Прелазни период мора укључити оштру, радикалну транзициону правду и припрему за конституисање демократске власти

Када је демократска влада Србије на челу са сада покојним премијером Ђинђићем спровела генерални реизбор носилаца правосудних функција, са циљем да претреби тужиоце и судије и реши се кукоља у њиховим редовима, тај пројект је спроведен уз нужне жртве. Било је невиних тужилаца и судија који нису реизабрани на правосудну функцију.

Но, реизбор судија и тужилаца није успео због Уставног суда Србије. Судије Уставног суда су вратиле на посао све разрешене судије и тужиоце и тиме вратиле процес чишћења правосуђа на почетак, односно на нулу.

Устав који је тада донет додатно је учврстио позиције режима који је фактички подземно политички преживео 5. октобар, јер му је то омогућено неспровођењем лустрације и оштре транзиционе правде. Тај режим је преживео како у Милошевићевим партијама, тако и кроз „кртице“ у извршној власти, а највише кроз отворено омогућавање континуитета правосуђа, што није допустила апсолутно ни једна земља која је прошла кроз транзицију.

У Србији, традиционално, устав служи не зато да штити друштвени поредак и права грађана, него да се, у кључном тренутку, попут описаног, потегне да се спречи санкционисање оних најкорумпиранијих и најгорих припадника режима.

Потпуно, поновно конструисање српског правосуђа, које није завршено тада, нужан је и огроман задатак, који је оптерећен великим логистичким тешкоћама, али свима је јасно да овакво судство и тужилаштво не могу опстати, ништа више него што оваква извршна власт може опстати без транзиционе правде.

У контексту реформи правосуђа, али и кривичног законодавства, одговорност се мора тражити не само од носилаца правосудних функција, него и од многих „правних стручњака“ који су, својим деловањем у политичким и параполитичким структурама, опструисали увођење компетентног и легитимног начина функционисања правосуђа. Навешћу два конкретна примера.

Године 2002. сам учествовао у радној групи Министарства правде која је предложила укидање смртне казне у Србији, а којом је руководио тадашњи министар правде, покојни Владан Батић. Мало је познато да је та радна група у ствари формирана из сасвим другог разлога. Њен формални задатак био је да реформише Кривични законик Р. Србије, али је фактички мотив био да се спецификују кривична дела корупције којима би се олакшало кривично гоњење за корупцију.

Тада смо, угледајући се на друге земље у транзицији које су биле напредније од нас, увели посебно поглавље насловљено „Кривична дела корупције“, у коме смо спецификовали неколико дела корупције на начин који омогућава ефикасно кривично гоњење. Непосредно након усвајања тих измена и допуна кривичног закона процесирано је неколико тужилаца и судија, по тим новим члановима.

Истовремено, у поступку измена закона смо укинули и смртну казну. Лично сам можда највише одговоран за то, јер сам се тада за то највише залагао у радној групи.

Никада нећу заборавити тренутак када ми је Владан Батић, на једном састанку групе, рекао: „Зажалићеш за ово што сада тражиш, и сам ћеш тражити враћање смртне казне. Ми нисмо ни Шведска, ни Норвешка. Ово је једно сељачко правосуђе у коме се слуша кнез Милош, а не право и правда“.

Управо ових дана, видим изјаву судије Миодрага Мајића која фактички понавља овај Батићев став. Мајић, наиме, каже да је Србија дошла у стање у коме се „по правду иде код султана“, а суд фактички и не постоји, или само служи султану.

И да, Батић је био у праву. Ја се данас залажем за поновно увођење смртне казне за политичке и правосудне злочине овог и оваквог режима и овог и оваквог правосуђа, да би се главе на врху „протресле“, да бисмо видели да ли има остатака морала, части, или бар страха од последица свог неморалног и нечасног поступања у служби султана.

Године 2014. сам уређивао једну књигу за једног америчког издавача (овде), о правним аспектима транзиционе правде у региону југоисточне Европе, и сећам се текста румунског колеге, једног од лидера у реформи румунског правног система, у коме је описао обрачун румунског друштва не само са Николае и Еленом Чаушеску, него и са тадашњим судијама и тужиоцима, којима је Румунија, убрзаним поступком транзиционе правде, напунила све своје затворе готово преко ноћи.

То је сценарио који је неопходан у земљи која жели да постане као Румунија данас, која има једну Лауру Ковеши као специјалног тужиоца који је, због својих резултата, постављен за тужиоца Европске уније.

Стање у Србији је исто као стање у Румунији тада, ако не и горе, јер у Румунији се није судски трговало најрањивијима, што је у Србији криминал епидемијских размера, и зато ће у Србији, као што је Батић и предвиђао, бити неопходан хитан, привремен али значајан, повратак смртне казне за носиоце јавне власти и јавних овлашћења који су се тешко огрешили о права противника режима и сиромашних грађана Србије.

Други пример односи се на исти процес измене кривичног законодавства и на поступке који су уследили.

Убрзо након нашег рада, убрзо након убиства премијера Зорана Ђинђића, једна група људи је формирала нову радну групу, под новим премијером, и та радна група је предложила укидање поглавља о специјалним кривичним делима корупције и у новом Кривичном законику вратила генеричка кривична дела „злоупотреба службеног положаја“ и „несавестан рад у служби“, за која данас представници Удружења тужилаца изјављују да су та дела фактички готово недоказива. На овај начин, Србија се потпуно оглушила о искуства свих других транзиционих земаља.

Промене треба почети искључиво од Устава и од испитивања појединачне одговорности свих који су одговорни за онемогућавање дисконтинуитета режима у области правосуђа.

Истовремено, мора се имати у виду чињеница да тужиоци и судије, иако себе тако доживљавају, нису службеници режима, него јавни функционери, то јест носиоци правосудних функција, те су дакле индивидуално и лично још више одговорни за своје поступке од јавних службеника. Стога се мора доследно, оштро и максимално детаљно тражити индивидуална одговорност сваког носиоца правосудне функције за поступке којима су нарушавали општи интерес или права противника режима и сиромашних грађанима у складу са начелима транзиционе правде.

Модел за реформу правосуђа већ постоји на Косову, кроз увођење међународне судијске и тужилачке мисије (Еулекс), и у Босни и Херцеговини, у којој је правосуђе поновно изграђено уз помоћ међународних судија и тужилаца. Тај модел је добро познат, у теорији транзиционе правде изузетно детаљно анализиран, и он је једина могућност за увођење владавине права у Србији, насупрот садашње владавине мафије на различитим нивоима.

Промена државе почиње од промене устава, али ту промену мора извести Уставотворна скупштина након смене актуелне власти, и уз свест народа да прелазни период мора укључити оштру, радикалну транзициону правду и припрему за конституисање демократске власти, не само за извршну власт, него за цео ауторитарни режим Александра Вучића, укључујући све три његове гране.

Актери тих промена морају бити грађани, и само грађани, као носиоци суверенитета.

На крају, да подсетим на једну важну ствар из теорије транзиционе правде.

Први пример транзиционе правде у историји који се наводи у литератури потиче из Старог завета.

Када је јеврејски народ бежао од ауторитарног зулума египатског фараона, египатски режим је ту „транзицију“ покушао да спречи слањем војске за Јеврејима.

Та војска је нестала у таласима мора које се над њом затворило након што су Јевреји прошли.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“