Стеван Гајић: Chemichal brothers

Oдмах после сусрета у Вашингтону 15. јула немачке канцеларке и америчког председника, обновљена је стара прича о тровању Наваљног, с новим детаљима и актерима

Алексеј Наваљни по приспећу у Москву (Фото: Мстислав Чернов/АП фото)

Сага због наводног тровања Алексеја Наваљног давно се претворила у мешавину лажи и обмана, петпарачких шпијунских интрига и латиноамеричке сапунице. Сада се оптужбама против Русије прикључила и Организација за забрану хемијског оружја (OPCW) и велико је питање да ли ће то бити само још једна нова досадна епизода чији епилог унапред знају сви гледаоци или ће организација која је 2013. добила Нобелову награду за мир овај пут добити још једно признање – које би дужином надмашило Пинокијев нос.

Поводом извештаја OPCW, угледну организацију је овог понедељка портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова (овде) дословно ухватила с прстима у пекмезу – намерног фалсификата. Она је поставила једноставно питање: како то да је OPCW, како тврди у сопственом извештају, 20. августа 2020. године донела одлуку да пошаље групу специјалиста у Русију да провери шта се догодило Наваљном – дакле пре него што му је уопште позлило док је од Томска летео ка Москви. У OPCW су се досетили да би најубедљивије било да незгоду припишу „техничкој грешци“. Шта ћете? Догађа се… кад се лаже, онда се и омакне, ваљда. Захарова је, са своје стране, констатовала: „Ово је систем, ово је низ фалсификата за формирање нове, неопходне конјунктурне агенде западних земаља“, закључивши да је реч о „намерном фалсификату“. Додала је да запослени у организацији нису могли да објасне разлог грешке и нису обелоданили поступак који јој је претходио: „Технички секретаријат је ћутао. Извршни директор Техничког секретаријата је ћутао“.

Ово са OPCW, ипак, није ништа ново. Захарова је још у септембру 2018. објаснила да су Немачка и друге западне земље „култивисале“ (припитомиле) ту организацију. Још тада је стални представник Русије у  OPCW тражио документацију која би доказала тврдње о тровању Наваљног. Према немачком савезном тужилаштву узорке у вези тровања Наваљног сакупили су и послали „референтним лабораторијама“ експерти OPCW. Треба ли трећи да Русији докази нису предочени. Ни тада, нити икада. Као ни у случају „отрованих“ Скрипаља, оца и ћерке. Узгред, да ли је њих двоје ико видео пошто је објављено да су преживели „тровање“ у британском граду Солзбери почетком марта 2018? Објављено је да су они добро и у иоле нормалном следу догађаја и јавност би се у то уверила тако што би њих двоје проћаскали мало и с новинарима. Било би то и лепо и нормално, али се није догодило. Нико не зна због чега, сем званичног Лондона, који ћути. Може му се, јер и слободни светски медији ћуте као заливени и не питају Лондон ништа на ту тему.

Запад, дакле, ћути – као што ћути и не предочава никакве доказе у низу других случајева – али то не значи да неће посегнути за оним што најрадије чини. Као што каже шеф руске дипломатије Сергеј Лавров: „Оно што видимо сада је санкциони свраб и он само расте“.

Сергеј Лавров

Но да се вратимо нашој OPCW, организацији која је 2013. овенчана Нобеловом наградом за мир, четири године пошто је њен лауреат постао Барак Обама, ни за шта. А исте године кад је добила Нобела OPCW је успоставила сталну мисију ради „надгледања правовременог елиминисања програма хемијског оружја Сиријске Арапске Републике“. Ако је судити према најновијим извештајима OPCW, зна се ко је у Сирији главни тровач: режим Башара ел Асада.  Тако барем стоји у извештајима од 8. априла 2020. и 12. априла 2021. О евентуалном урадку исламских терориста, тамо не пише ништа. А генерални директор OPCW Фернандо Аријас је почетком јуна ове године поручио да је досије о сиријском хемијском оружју „далеко од затварања“. У преводу: биће овога још. Већ према потреби.

Деловало је да је између последње пролећне рунде препуцавања и завршетка изградње првог крака гасовода „Северни ток 2“ у Балтичком мору настало неко затишје или пауза. Но, одмах после сусрета у Вашингтону 15. јула немачке канцеларке Ангеле Меркел и америчког председника Џозефа Бајдена, обновљена је стара прича, с новим детаљима и актерима. Можда Немачка – крива пред САД што је ћутке довршила гасовод и зарад виталних националних и економских интереса заборавила на заједничко морално згражавање над Русијом – сада треба да се доказује. С друге стране је Вашингтону, или чак и више политичком Бриселу, односно команди НАТО, потребан привид монолитности евроатлантског блока. Том блоку је, уосталом, приврженост пожурила да изрази и Меркел током сусрета с Бајденом, попут детета које родитељима, кад се наједе колача, обећава да ће од сада јести само поврће и кувану храну. На шта је „родитељ“, благонаклоно, поручио да „добри пријатељи не морају бити сагласни баш у свему“, али да ће се од сада „Немачка и Сједињене Државе… заједнички супротставити и руској агресији“.

Ангела Меркел и Џо Бајден (Фото: Ројтерс)

Овако је отприлике изгледао почетак и крај и досадашњих препуцавања Запада и Русије због Наваљног. А шта се са конкретним Наваљним дешава никога није брига, осим ваљда њега самога и његове породице. Појава оптужби OPCW, међутим, као да случају даје нову димензију, ако је судити по искуствима из Сирије, где је управо OPCW била у жижи догађаја. Тада је постојао страшан притисак САД и других западних земаља да режим председника Асада, оптужен за више хемијских напада, за које се касније испоставило да су их исфабриковали исламски терористи, буде кажњен за убијање цивила. Односно, требало је да се понови такозвани No fly zone сценарио из Либије чији је резултат било насилно свргавање либијског лидера Моамера Гадафија, уз реку крви која у тој несрећној земљи није престала да тече ни деценију после ликвидације Гадафија. Да није било дипломатског умећа Лаврова, као и присебности и здраворазумског реалистичког приступа међународним односима Џона Керија, кога је председник Обама на срећу Сирије и Блиског истока поставио уместо јастреба и „Пријатеља Сирије“ Хилари Клинтон, избегнут је рат регионалних размера и права катастрофа.

Оно што сада заиста брине јесте чињеница да се у контексту наводног тровања Наваљног уопште појављује организација попут OPCW која се обично везује за рат и ратне зоне. Наравно да је тешко, у ствари немогуће, замислити како Русију напада такозвана међународна заједница јер је употребила хемијско оружје. Да ли се, међутим, рачуна са притиском који би у континуитету могао да изазове унутрашње немире и евентуално свргавање власти уз помоћ некаквих „Пријатеља Русије”, то је већ други пар рукавица.

Можда Међународни олимпијски комитет и Светска анти допинг агенција (WADA) више не чине ствари како  треба. Узгред, сетимо се WADA бриљирања 2013. године у случају нашег тенисера Виктора Троицког коме је одрезана драконска суспензија од 12 месеци, иако су материјални докази потврдили да није био допингован и да је само направљена процедурална грешка за коју он уопште није био крив. А то шта раде руским спортистима већ годинама није тајна ни за кога. Свеједно је који је од Chemichal brothers у питању. OPCW или WADA политичка агенда је више него очигледна.

Иако лично мислим да је овог пута процена сценариста погрешна и да ефекат неће бити онај који је вероватно очекиван, ситуацију треба помно пратити јер изгледа да ће потрајати неко време. Брине то што се чини да позната досадна серија при помену OPCW, у новој сезони „Пријатеља Русије”, има занимљивији сценарио.

Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе

Прочитајте још



Categories: Светске ствари

Tags: , , ,

Оставите коментар