Раде Р. Лаловић: „Страдање“ као историјска и поетска читанка

Ова поетско-историјска читанка у формалном смислу има колажну структуру, а чине је 29 документарних текстова, историјских извора првог реда и 41 пјесма Јелене Ковачевић

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Када се пред читаоцем нађе једно пјесничко остварење оно се увијек нуди као изазов и за читање, и за тумачење.

Поготово је то изазов када се пред вама нађе пјесничка збирка инспирисана страдањем једног у историјском контексту у континуитету напаћеног народа као што су Срби. Та поезија страдања и патње је увијек поетско свједочење о страдању и патњи не само у логорима смрти у току два глобална рата у 20. вијеку, него и у грађанском рату с краја двадесетог вијека.

И то легитимно поетско свједочење има своју реалну, стварну и општепознату подлогу, а онда и поетско-симболичку надградњу која тај бол страдалих подиже на универзални поетско-симболички ниво што самој поетској причи даје један узвишени тон.

Али, када пред собом имате књигу у којој нису само поетска свједочења дубокосвјесног пјесника, него и историјски записи, та реална и чврста документа о стратиштима и страдањима на разним локалитетима, онда пред собом имате поетско-историјску, или историјско-поетску читанку која је свакако више и од историје, и од поезије. Е таква једна књига се недавно, као потпуно нова умјетничко-документарна форма, појавила код нас и на себе скренула несумњиву пажњу.

Ријеч је о књизи Страдње чији је аутор Јелена Ковачевић, а књигу је издало УГ „Јадовно 1941“ Бања Лука.

Ова поетско-историјска читанка у формалном смислу има колажну структуру, а чине је 29 документарних текстова, историјских извора првог реда и 41 пјесма. Рецензенти књиге су мр Боривој Рашуо и Радинко Крулановић, а предговор је сачинила проф. др Мира Радојевић.

Када је ријеч о документарној грађи, односно о историјским изворима који су уврштени у ову књигу ријеч је о сљедећим документима: Покољ на Грабовачкој пољани, Петриња, јул 1941 (два текста) ; Сјећање Милка Рифера на страдање у Јасеновцу (два текста); Страдање у Јајцу и Језеру; Страдање Срба у селу Шушњару (Глина); Покољ у цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини; Логор Слано на острву Пагу; Покољ у селу Которани (Двор); Смрт Ане Вилић и њено петоро деце 1944. године; Вађење лешева Срба из јаме код села Придворци (Требиње); Покољ у Милошевићима и Старом Броду (Рогатица); Злочини католичких свештеника на територији НДХ; Страдање Смиље Тубић и Босе Смиљанић; Повратак у село Пребиловци; За време покоља у августу 1941. године у Доњем Кладару; Покрштавање (1941. године) и одвођење у логор Јасеновац (1942. године) Срба из села Ивањски Бок, Црквени Бок и Стрмен (Суња); Покољ у православној цркви у Драксенићу; Убиство осморице Срба у Бјелој Гори (Требиње); Страдање Срба из Јајца у селу Подмилачје; Страдање свештеника Ђорђа Богића; Убиство Милице Михић у селу Поплату (Столац); Изјава Митре Милић (Рођене Роган) о страдању породице Роган од стране усташа; Зверство гимназијалца Давида Прше над старцем из села Хргарда (Бихаћ), јул 1941. године; Злочини усташа у Гламочу и Црквеном Боку 1941. године; Страдање становништва села Пребиловци; Стрељање 12-оро Срба на железничком мосту над реком Лашвом и Злочин усташа у селу Милошево (Босанска Градишка).

Документи су у књизи распоређени тако да прате поетске слике пјесникиње Ковачевић, или још боље речено тако да пјесничке слике страдања и патње прате одређену документарну грађу која и садржајем, и експлицитним поетским говором даје комплетну и реалну, дакле, конкретну слику страдања Срба, а онда и поетску, универзалну и свевремену слику бола.

Из наведене документарне грађе јасно се види да су мјеста страдања Срба била у цјелини премрежила НДХ и да је методологија злочина и мучења на свим мјестима била по суштини идентична.

Историјска драма, игра реалног живота и реалне смрти даје једну димензију српског страданија. Ону реалну, чињеничну, фактографску. А поетске слике Јелене Ковачевић дају другу, ону људску, емоционалну, психолошку драму, драму стрепње која произилази из слика надолазеће смрти и душевне борбе на граници између зла и таме с једне стране и патничке судбине компатибилне с људским болом на граници између смрти и живота.

У тој грозоморној игри бола, стрепње, смрти, џелата и живота јављају се и једини могући ослонци који су суштински излаз и за обичног смртника и за пјесника, а ти ослонци су религијски симболи живота вјечног који долази након смрти, јер васкрсења не бива без смрти. Због тога су у поезији Јелене Ковачевић присутни мотиви који кореспондирају са насловима пјесама: Покрст, Блажени су жедни, Молитва пред косидбу, Исповест, У цркви, Да буде воља Твоја, Причест, Свештеникова молитва и слично.

Али, најузвишенији и најболнији је мотив мајке који се снажно манифестује у поетској драми у пјесмама Приче мајки из Пребиловаца, Пред Дрином Мајка, Мајка, Мук Мајке над водом, а онда и не случајно најузвишенији мотив у првој пјесми Са Мајком гдје се наша обична, мученичка српска мајка џелатовим психопатолошким нагоном измучена уздиже према небу и формално, и суштински, а онда и симболички изједначује са Мајком свих мајки, са Мајком Божјом.

Фотографија Жоржа Скригина на којој су Кнежопољка Милица Тепић са кћерком Драгицом и сином Бранком, јануар 1944.

Уз искрену препоруку свим љубитељима поезије да ову књигу читају ми том сликом Мајке Божје и завршавамо овај мали осврт на књигу Јелене Ковачевић очекујући да ће њена поетска молитва допријети и на суштинском, и на симболичком плану до жртава и до нашег сјећања на њих који осташе на путу Христовом у све вијекове вијекова.

Пружам ти руку,
узимаш је и у своју затвараш.
Блага, колико снаге у твојој благости има,
поведи ме Мајко, путем твога Сина.

Опрема: Стање ствари

(Јадовно 1941, 17. 7. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар