Оливера Радић: Обраћање на обележавању 23. годишњице злочина над Србима у Ораховцу

Не стидимо се да на гробу напишемо да су убијени, када и где… То мора да стоји као путоказ за историју и за молитву…

Оливера Радић

Са светима упокој Христе душе слугу твојих“

Александар, Александар, Александар, Векослав, Јагош, Боривоје, Анђелко,Предраг, Велика, Срђан, Срећко, Душко, Душко, Душко, Саша, Томислав, Ђорђе, Ђорђе, Чедомир, Светозар,Крста, Бобан, Рајко, Цветко, Живко, Векослав, Витомир, Тодор, Лазар, Светислав, Срећко, Сашко, Небојша, Младен, Мирољуб, Миодраг, Југослав, Димитрије, Новица, Младен, Немања, Божидар, Спаса, Спаса, Миодраг, Предраг, Сретен, Дејан, Добривоје, Мирослав, Мирослав, Мирослав, Горан, Златимир, Драгољуб, Небојша, Млађан, Зоран, Марко, Марко, Света, Панта, Петко, Бобан, Будимир, Градимир, Синиша, Синиша,  Никола, Михајло, Трајко, Мара, Арсеније, Љубиша, Милица, Негован, Негован, Станиша, Будимир, Горан, Звездан, Радивоје, Милорад, Трифун…

Часни оци, браћо и сестре, уважени представници Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, представници породица киднапованих и отетих,

Сабрали смо се и данас 23. годину за редом, да се сетимо великог страдања Срба у ораховачкој општини. Сабрали смо се пред спомен обележјем које као капија стоји на улазу у Велику Хочу, капија кроз коју сви који улазе у ово древно метохијско село и који из њега излазе морају проћи. Сабрали смо се да се подсетимо свих ових имена која сам по ко зна који пут ишчитала, изговорила гласно, а знам да су их многи од вас изговарали и шапатом, на многим местима која су ту око нас, а која нас подсећају на људе који су их носили…

Фото: Фејсбук страница Оливере Радић

23 године… Некима су прошле као трен, а другима опет биле дуге као живот цео и мучне јер су прошле у болу, стрепњи, чекањима, страху, неизвесности, питањима без одговора, или са одговорима који се као мач забадају у срце и оно опет и изнова крвари и боли… И да хоћемо да заборавимо, не можемо. Још увек нам у ушима одзвањају звуци оружја, крици уплашене деце и јауци мајки који су са свих страна допирали до ушију уплашених Срба на територији града Ораховца, Велике Хоче, Зочишта, Оптеруше, Ретимља, Зрза, Братотина, Ратковца… 17. јула је тај страшни напад шиптарских екстремиста почео, а резултати тог напада су се већ сутрадан претворили у прве жртве. И низала су се имена оних који су одведени са кућног прага, са улице, из продавнице, из аутобуса, из амбуланте, из манастира. Сетимо се да су тих дана из манастира Свети Врачи у Зочишту киднаповани монаси са још 35-оро жена и старијих Срба из Зочишта, Оптеруше, Ретимља… У години за нама отишао је Богу на истину и један од њих тадашњи игуман отац Јован Јеленков, сведок тих страдања и велики молитвеник за све мученике пред Богом. Више од стотину наших сународника је било одведено, на очиглед својих укућана, сродника, комшија… И није број који ми данас спомињемо коначан. Зар и оне неуморне тражитељке истине о својима попут Славке Баљошевић, Јасне Станојевић, Веске Мајмаревић, Живке Костић, Лазарке Костић нису биле жртве? А колико их је још које су обијале прагове у трагању за својима и у тражењу казне за кривце…

Да, поновили смо имена по ко зна који пут, и требамо их понављати јер су то имена људи који су дали животе бранећи кућни праг, своју породицу, своју отаџбину… Нису отимали туђе… Запамтите то! Зато су они део наше националне историје коју не смемо да заборавимо. Ако не кажемо истину о њима њихови гробови ће нас увек и изнова подсећати како смо као њихови потомци сами себи чинили зло.

Одавање поште страдалим Ораховчанима (Фото: Фејсбук страница Оливере Радић)

Осетили смо кроз векове, а посебно последњих деценија колико су се светске силе устремиле на наш народ, и да није њихове злобе, локални злобници не би били тако силни. Али желим да вас подсетим на речи које је велики наш владика Николај Велимировић, кроз тамнички прозор логора у Дахау казао роду: „Велике силе, и Азијатске и Европске под којим је робовао српски народ измериле су га на свом кантару и одбројале му дане овога века. Али, српски народ мерен је на божијем мерилу и мера му се показала високом а живот дуг. Да нас Бог није мерио, браћо моја, ми Срби давно би били избачени са трга овога света, и да нам године Бог није бројао велике силе и Европске и Азијатске давно би нас затрпале и отвориле пут преко наших гробова”.

Наши непријатељи добро знају да гробови и споменици уједињују људе и представљају света места која се по сваку цену бране да не буду преотета и оскрнављена. Ти гробови и у њима кости наших предака представљају наш највећи симбол и завет који нас зближава.

Зато и овај споменик који као капија стоји на улазу у Велику Хочу треба да буде симбол нашег заједништва. Нека краси ово светилиште као симбол нашег трајања, окупљања, слоге и напретка и нека потомству кораке оснажи кроз времена која су пред њима. Нека буде ходочашће за све оне чији преци своје кости одмарају испод ове земље косовско-метохијске, а посебно за оне потомке који носе њихова имена.

Сведоци смо и да су кости многих наших мученика пронађене по јамама и гробницама у Волијку, Глођанима, Клечки, Малишеву, Радоњићком језеру и другим стратиштима и да су сахрањене по разним деловима наше напаћене србијанске земље. Неки наши мученици су сахрањени на гробљу у Великој Хочи, неки у црквеној порти у Ораховцу. Њихове кости, иако смо их проналазили разбацане, и раздвојене, су слепљене крвљу и нама су бусија у одбрани од непријатеља који и данас јуришају на нас… И душе су њихове ту са нама и око нас, живе у свету који је нашем оку невидљив, али знамо да постоји… Отуда снага да се иде даље, да се борба у трагању настави. Марш мира започет октобра 1998. године и даље траје, кораци ка истини се и даље чине… Не бројимо их ал верујемо да циљ постоји, да је правда спора али достижна. Само се требамо одупрети највећем српском греху, а то је по великом владици Николају нестрпљење. Нестрпљењем се одричемо и костију и крви и гробова… А то не смемо! Не смемо јер ће нас се постидети наша деца, наши потомци… Питаће нас шта смо учинили у тражењу истине, шта смо учинили у памћењу злочина… То што смо сахранили једну кост преузету на Мердару или на неком другом месту није наш грех, то је грех и срамота белосветских моћника који су себе назвали миротворцима… И њих ће питати њихова деца шта су они учинили… А питаће и злочинце њихова деца, сигурна сам, јер ако човек на земљи не може да истера правду, Онај који је изнад нас ће је истерати на видело, а злочинце казнити… Као што су кажњени и они који су чинили злочин у вековима иза нас. Разговарајте са старијима, тражите истину о страдању у Другом светском рату, о појединачним уморствима, силовањима, мучењима… Итекако се памте и казне на овоме свету… Ми смо хришћани и не светимо се… Ал ће им се осветити одрубљене главе, извађене очи, пресађена срца и бубрези… Говориће Жуте куће, јечаће брда, трешће се гране на дрвећу изниклом на крви мученика… И да Срба више не буде, кости и крв неће дати да неко мирно живи на земљи која их покрива.

Фото: Фејсбук страница Оливере Радић

Зато браћо и сестре, ја верујем у Божју правду, а она ће деловати ако је ми искамо од Бога, ако памтимо, ако се молимо, ако палимо свеће за наше мученике, ако им часно обележавамо места починка… Не стидимо се да на гробу напишемо да су убијени, када и где… То мора да стоји као путоказ за историју и за молитву… Тако се памти! А док је памћења биће и нас. Ако заборавимо, и мислимо само на лагодан живот који нам се нуди за заборав, неће нас бити. Одуваће нас ветар као лишће багрема у јесен, носиће нас тамо вамо, биће нам само за кратко лепо док лебдимо над земљом… Ал кад паднемо на њу, газиће нас и постаћемо земља…

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 18. 7. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар