Драган Лакићевић: Високи Стеван

Поезију је сматрао нечим најузвишенијим и достојним највећег поштовања. А песме је, тако често, звао „записима”

Стеван Раичковић (Фото: ђакон Драган Танасијевић, 1986)

И ко је само чуо наслове његових раних књига, морао га је замислити као истанчаног лиричара: „Песма тишине”, „Балада о предвечерју”, „Касно лето”, „Камена успаванка”… Сврстао се међу највеће, по најстрожим изборима. Као велики лиричар постао је најбољи урбани песник, градску прозаичност претварао у лирску позорницу. Остао је упамћен као господствен и озбиљан, искрен и осетљив, а опет посве необичан човек. Уредан, писмен, одмерен, постао је мера у српској високој поезији и култури

Био је песник у пуном смислу речи.

Стеван Раичковић (1928–2007). Скоро ће деценија и по од његове смрти.

Упамтили смо ту фигуру – не знам има ли у архиву телевизије и Српске академије наука документарних прилога о његовом животу и појави: лик, висина, глас:

„Једном нас ту, где нас има, / Неће бити. / Ми смо нити / Које вежу нерођене са мртвима…”

О себи је оставио доста података – највише у својим песмама, али и у књизи лирских мемоара Један могући живот – дискретне, просејане, флуидне и поетичке исповести. Испољавао се само песнички – никад политички, у свему уздржано, отмено, господски.
Ко није упамтио његов ход од Славије на којој је живео до САНУ, где се, на крају, скрасио. Претходно је радио у Радио Београду, потом је био уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Једно од духовних прибежишта била му је Српска књижевна задруга, друго Матица српска.

Фото: Политика

Сличан томе био је и његов живот: родио се у Нересници, живео и школовао се у Суботици, Крушевцу и Смедереву, најдуже у Београду – улица Светог Саве… Други светски рат га је својом експлозијом одбацио и до Подгорице, одакле му је био отац… Путовао, од Свете Горе до Америке…

Префињени лиричар

Лирски песник живео је највише у себи. И кад је бирао најзабаченије кафане, зване рупа („што горе, то боље”, говорио је), и у рибарским колибама на Дунаву, песма се рађала у духу: „Данима се тако у мом духу врти / Владимир између живота и смрти”). Најважнији део песниковог духа је у књигама: „Ја знам да свака као жива / (Мада неима ока, уха!) / За мене неки говор скрива / У непомичној урни духа”.
И ко је само чуо наслове његових раних књига, замислио га је као префињеног лиричара: Песма тишине, Балада о предвечерју, Касно лето, Камена успаванка.

Певао је о свету у којем је живео на свој начин, који је само он видео – на свој начин. Тај свет био је суптилан, тајновит, испод површине и унутар видљивог – од зрна песка чију судбину је у Малим бајкама видео као минијатурни роман о најситнијем елементу од којег је саграђен свет. Из бесконачне пешчане пустиње, ношено пустињским ветром, а потом другим вихорима постојања, то зрно путује огромним даљинама, по морском дну и свакојаким превозним средствима – све до великог града у којем ће се „са житким катраном” и само уградити у бескрајни асфалт. Одатле га ниједан ветар више неће моћи покренути. У тој окамењеној судбини остале су и слике које је зрно видело и још више замислило у својој одисеји. Од толиких доживљаја и дубина, остала је само једна чињеница: „Ветар је улицом, преко њега, весело витлао само изгужване хартијице.”

Дела Стевана Раичковића (Фото: Антикваријат Кућа за сунце)

У судбини зрна песка лако је препознати судбину човека, а у његовој окамењености – метафору језика и песничког стварања, коју је најизразитије формулисао у најпознатијој песми „Камена успаванка”. Та успаванка је успаванка света, живота и песништва. Као оно зрно, окамењује се, у поезији, све: живи и мртви, воде и мостови, биљке и птице:

Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени.

Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени…

Као што су се окамениле слике са великог путовања, тако се окамењују песничке слике, облици и симболи – песма као споменик: тишини, трави, лишћу, ветру, реци, стварним и имагинарним људима, јунацима – од старог рибара Гурија до косовског мученика Ђорђа Мартиновића, од страдалног народа из Пркоса и Јасеновца до Црног Владимира „из Сопота села”.
Започео је песмама тишине, чулима отвореним за ритмове, трепете и сокове природе: „У овој ливади познајем ја већ многе влати”… „Песма траве”, „Лирика о води”, „Успаванка за шкољку” били су то мотиви раног лиричара који се укључио у најстрожу конкуренцију наших лирских песника: Дучић, Ракић, Црњански, Десанка…

Урбани песник

Окамењена форма определила га је за сонет с низом антологијских песама у којима искуство и сазнање живота добија своје изузетне облике. У те најлепше сонете спадају: „Наилази хладно доба године”, „Књиге”, „Кућа”, „Урлик”, „Болест”. Све то спада у мисаони круг „Камене успаванке”, који се ширио тематски и чини се да се шири и после песникове смрти.
Овим мотивима близак је и чувени круг „Записи” – непретенциозни наслов за неколико песничких ремек-дела. У самом врху налазе се „Београдске слике” са песмама: „Старци на сунцу”, „Балада о јавном купатилу”, „Поливачи”, „Балада о граду и гуштеру” – највећи лиричар постаје најбољи урбани песник. Сиве бетонске слике метрополе на тренутак обасја млаз воде уличних поливача у поноћ, или онај зрак сунца који је доступан само песнику. Тада нешто људско и нешто филозофско бљесне у мајсторији песничке слике и мисли:

На малом скверу с две-три клупе
И с буком што се слабија чини
У сунчано се подне скупе
Старци из кућа у близини…

Прозаични простор градске и социјалне стварности (јавног купатила за самце и бескућнике) постаје лирска позорница на којој, као свежа вода из мрака, блесне млаз светлости и чистоте:

И ти незнанци – што су под сводом
Истим ћутали до у сат касни –
У додиру са топлом водом
Постају присни, бивају гласни.

Певају, кашљу, циче, хрипе,
На бетон пљесну, увис ђипе…
А разиђу се мало затим
С лицима мрким, непознатим…

Надомак тих београдских скверова постоји болница. И у њој је песник открио дубоке просторе затурене и непознате човекове душе – артикулисао мисао о спојености песме и живота: „Од нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од рака…”

Песма уместо пилула

Од стварних и имагинарних разговора са оболелим Циганином, песник је створио поему „Записи о Црном Владимиру”. И ови „записи” сачинили су велику метафизичку композицију о поезији и смрти. Десетак одвојених песама и фрагмената слило се у лирску фреску. Сазнавши с ким се срео, Црни Владимир тражи последњи лек: песму: „Па нека буде онако… ко оно кад је умирао Бранко Радичевић…”

Он хоће песму место пилула, капи,
Кад не помаже ништа, ни бог, нити лек.
Он хоће песму – ко кад је песник вапи –
Да му живоме ил мртвом продужи век…

Тражену песму Владимир је од песника добио. А то како се песме траже и добијају – ко ту коме даје и узима – обрадио је Раичковић исто у песничком форми, дистисима, под заједничким насловом „Стихови”. У низу песама и фрагмената, испевао је своју поетику. У дијалогу с песмом, песник гради регистар тема, мотива и осећања која их прате. Слика и музика од поетичких начела и искустава граде мисаоне деоницевисоког ранга:

Стојимо под небом док по нама
Снег лагано пада као бела тама.

Измишљамо нешто, али споља
Већ смо слични стаблу усред белих поља.

Ускоро ће можда и на нас да падне
Залутали гавран из висине хладне.

У песничке облике стали су Раичковићеви „Случајни мемоари” и „Стихови из дневника”, „Интимне мапе”, као и наменске песме: „За споменик у Пркосу”, „Уместо камена за спомен-цркву Пребиловцима”, „Записи о гробу на Ловћену” („Кад с врха твог гроба први камен сруше, / он ће у дубину пасти наше душе”)…
И књиге за децу. Преводи и препеви: „Словенске риме” и „Шекспирови сонети”.

Савременик – легенда

Посебно поглавље је Раичковић, наш савременик.

Остао је упамћен као господствен и озбиљан, но опет необичан човек, изузетне искрености и осетљивости.

Поверавао је пријатељима своје слабости, а од тих доживљаја слабости настајале су племените легенде – његов песнички лик се расцветавао.

Фото: Викимедија

Једном се, био је већ самац, вратио кући, касно. Зимска ноћ, у зградама престало парно грејање. Журио је у кревет, да се покрије и згреје. И паркет је био хладан под босим ногама… Легао и, гасећи лампу поред узглавља, угледао на тренутак слику на зиду. Било му се учинило да се мало накривила. Почео је о њој да мисли: како се накривила? (Није волео ништа накриво и аљкаво – уредник у „Просвети”!) Упалио лампу и видео: накривљена… Није му се устајало у хладноћу, али такав перфекциониста није могао да издржи, него је изашао из кревета, прешао неколико корака преко собе и наместио слику. Онда се брзо вратио, угасио лампу и покрио… И, уместо да затвори очи и потоне у сан, почео да мисли: „И мене та слика да дигне из кревета! Да ли је то могуће?” Мислио, мислио, па се наљутио и на себе и на слику, упалио лампу, устао и поново накривио слику. Тек тако се већ могло заспати.

Био је уредан, писмен, прецизан. Писао је читко, ситним округластим словима… Једном смо потписивали неку петицију. Уврх стране био је, у неколико редова, текст захтева или протеста (било је то време петиција и знатног угледа многих потписника), а ниже бројеви и имена. Обично би на врху био Патријарх Павле, или Митрополит Амфилохије, или тадашњи председник САНУ… онда, редом, имена – књижевна, уметничка, професорска… Поднесемо Раичковићу, да и он потпише. Он (уредник поезије!) прочита основни текст и каже:

„Нисте добро написали – морате овде заменити ред речи. И чему ово додатно образложење? Све је јасно… Кад поправите, потписаћу, свакако… “ – Стало нам је било до његовог потписа. Урадимо све испочетка: поправимо текст, пошаљемо неког у Патријаршију, Митрополит са Цетиња долази четвртком… Академик Медаковић каже да ће у подне бити у Вуковој задужбини…

Знак на Славији

Поезију је сматрао нечим најузвишенијим и достојним највећег поштовања. А песме је, тако често, звао „записима”. И Бранку Миљковићу посветио је песму „Запис”:

Свуд целац. Нигде ни стазе уске.
Рани мрак. Идем бронзаном другу.
Само у небу још: дивље гуске
Лете кроз зимску језу – југу.

Чујеш ли како нас криком плаве?
(Ја ћутим, налик теби скоро.)
Веје по нама дуго, споро.
Да л да ти склоним снег са главе?

Сви ми који ту песму знамо напамет, у себи смо је посветили Стевану.

На посао није волео да иде петком. А кад су га питали зашто, рекао је:

– У петак се не бавим другима, него собом. Ћутим, ослушкујем… А у суботу размишљам. А у недељу, падне песма!

То је највише волео – да „падне” песма. (Падне, из неке његове висине, као дар!)

Последњих година живота, излазио је из свог стана у улици Светог Саве и силазио, тридесетак корака, низ улицу, на Славију. Ту су, испред старог хотела, биле три клупе. На једној је волео да седне и да се усами у мноштву. Посматра унутра: мисли.

На тргу Славије: у дубокој тмини
Седим сам на клупи… ко да сам једини…

Кад ми срце замре… мисао ми почне
Да куца на обе кости слепоочне…

А кад се и она расплине у мраку:
Седим… као део клупе… налик знаку…

Ко је хтео да га види, требало је да туда прође.

А кад га неко пита: Стево, има ли која песма?, он се осмехне сетно:

– Никад не знам кад ће да наиђе. Одавно је нема…

Кад смо некуд путовали, књижевним послом, ту бисмо се састајали, „код Стевине клупе”. Остала је неостварена идеја да се на клупи стави плочица с тим насловом: Стеванова клупа.

Сад је тај простор промењен – нови саобраћај укинуо је важност клупе, али ми памтимо – клупу и Стевана.

Стоји тамо онај знак.

Опрема: Стање ствари

(Национална ревија)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Сећам се,
    5. октобар 2000. године..
    поподневни часови…
    у граду хаос…
    мирис сузавца на све стране…
    аутобуси преко пута Карађорђевог парка су веће препречили могући долазак тенкова са Бањице…
    седим наједној клупи, а лево од мене усамљено миран и некако наглашено одсутан и издвојен седи Високи Стеван.
    Памтићу до краја живота.

    11

Оставите коментар