„Прича о благочестивој жени са Тиноса“ рефлектује феномен побожности малих људи велике вере

Храм Богородице Тиноске (Извор: monastiria.gr)

Благодарећи објављивању писма побожне жене са Тиноса Митрополиту морфском Неофиту на порталу Стање ствари 12. јула о.г. у прилици смо да се сусретнемо са једним аутентичним православно-хришћанским исповедањем вере у нашем времену. Његова истина открива се у дубљим слојевима текста а ширина посматрања проблема – у кратком али садржајном писму, које, као веома значајно за перспективу односа верујућих људи према изазовима пандемије COVID 19, заслужује посебну и детаљнију анaлизу. Притом, Митрополитови коментари на делове писма ове побожне жене нису неопходни за тачно  разумевање садржаја, јер се њене недоумице претварају у одговоре, који такође садрже претходно постављена питања. И то на нивоу „огољавања“ антитезе хришћанске и „пандемијске етике“.

Смирење ове благочестиве жене огледа се у тежњи ка послушању тј. прихватању савета сопственог духовника упркос унутрашњем бунту њеног аутентичног хришћанског бића. Овај фокус управо отвара тему улоге православне јерархије у општем односу Цркве према свему „што се ваља“ са пандемијом COVID 19. Реч је о осетљивом питању, које лавира од поменутог смирења оличеног у послушању до поштовања или укидања онтолошке слободе сваког верујућег човека. Из тога следи друго и логично питање: може ли један духовник преузети одговорност за последице (не)ношења маске или (не)примања вакцине код своје духовне пастве (?) и треће: може ли се установа благослова протезати до коначне одлуке, коју верни народ доноси по овим питањима (?). Или је довољно да предстојатељ пред свима сâм посведочи сопствену веру? Хетерогеност ставова јерархије у вези наведених дилема одражава један, рекло би се, још увек „здрави дух“ православне цркве, јединствене у различитости, упркос неким екстремнијим примерима а реч је о јавном медијском приказивању свештенослужитеља који примају вакцину у којем се уочавају елементи наговора чак и принуде.

Као што изговорена (написана) реч увек садржи импликацију наговора тако и слика на основу сопствених потенцијала и убедљивости собом носи елементе принуде. Недавна изјава Митрополита волоколамског Илариона на ТВ Русија 24 о „невакцинисању као греху“ поред наведених импликација наговора и принуде садржи и елементе осуде. Може се разумети перспектива из које Митрополит Иларион посматра проблем као што је разумљива и позиција са које наступа али је нeсхватљиво занемаривање чињенице да је страх у домену наших „духовних болести“ за које љубав представља „делотворан лек“. Али као што „љубав изгони страх“ (Јован. 4, 1-21) тако је и велико искушење „обрнуте перспективе. Уз сећање на чињеницу да Љубав Христова не познаје границе ни „емотивне уцене“ ни наша љубав према другоме не може бити селективна у односу на одлуке које доносе у пандемијском контексту. На основу тога може се учинити да је један велики јерарх РПЦ „пао на малој матури“ еванђелске љубави. Особито јер је осуда изречена као опомена, чини се – без дубљег промишљања о начину на који ће изговорене речи одјекнути у душама благочестивих „малих“ људи попут наведене жене са једног мањег кикладског острва. Теза да је „болест – демон“ садржана је још у монологу хијерофанткиње Диотиме у Платоновој „Гозби“ али и овом приликом, током тзв. „пандемије“ уверили смо се да то нису баш „чиста посла“. Стога је нарочито потребно бити опрезан и обзиран када су други људи у питању и то у оквирима хоризоната, одређених Еванђељем Христовим.

Унеколико сродна парадигми „удовичине лепте“ (Марко 12, 41-44; Лука 21, 1-4) „прича о благочестивој жени са Тиноса“ рефлектује феномен побожности малих људи велике вере. Није занемарљиво стога како ћемо се односити према њима и какви бити у њиховим очима. Особито у литургијском контексту садашње актуализације слика прошлости и иконе Будућег века. Јер, када видимо епископа окруженог збором презвитера присећамо се Христа међу апостолима – како у бројним чудима и параболама а нарочито – у тајни Последње Вечере али сећамо се и Другог Његовог Доласка о чему сведоче и бројни примери црквене уметности. Такво „преношење значења“ особито инхибира слика бројних свештенослужитеља са маскама. Мали/велики човек вере, чини се, у стању је да разуме да служење презвитера (тог и тог) у име епископа (тог и тог) или епископа без већег сабора презвитера и да, притом, у ванредним околностима, не доведе у питање принцип саборности. Не треба сметнути са ума, са друге стране,  ни културолошко памћење и симболичко дејство слике у том контексту а велики скупови учесника са маскама у ритуалном смислу повезани су са неким расистичким идеологијама и карневалским ритуалима тј. са феноменом прикривања правог идентитета. Није могуће само ставити маску на лице и понашати се као да је „све по старом“. На то, још једном, указује писмо побожне жене са Тиноса.

Извор: Епархија шумадијска

Последња изражена забринутост благочестиве хришћанке, која се односи на (не)одржавање литија са иконом Богородице Тиноске током трајања пандемије, указује на још један проблем савременог хришћанства – неспремност за чуда. Историја у том смислу такође нуди одређене параметре: за време епидемија „бурбонске“ куге или тзв. „црне смрти“ на Медитерану током  XVI-XVII столећа, литије са чудотворним, претежно Богородичиним иконама, биле су учестале и схватане као израз наде. На то указује и значајна уметничка продукција икона типа Пресвета Богородица Утешитељка, код западних хришћана прозвана – Madre della Consolazione.[1] Остало је забележено да је у околностима наглог ширења заразе, након таквих литија – епидемија јењавала. Одговор на питање нашег времена у том погледу, сасвим неочекивано, садржи се у иконографској анализи Ел Грекове слике „Сахрана грофа Оргаза“, коју је начинио знаменити историчар уметности Макс Дворжак[2]. Рођен на Криту Доминик Теотокопулос прозван Ел Греко имао је искуства са истовременим приказивањем „света горњег и света доњег“ у византијској и средњовековној уметности, особито на приказима Уснућа-Успења Пресвете Богородице у којима је истовремено приказан чин опела и пут душе до Христовог наручја. Према тумачењу теолога и платоничара Павла Флоренског прелазак из доњег у горњи свет догађа се „само на чудесан начин“.[3] Дворжак је стога на Ел Грековој слици уочио синтезу церемонијалности и чуда а сликару је био неопходан детаљ – дечак у предњем регистру слике, окренут ка посматрачу дела, који прстом указује на сцену. Било је неопходно, како је Дворжак запазио – „дечије срце које још није отровано сумњом“. То је оно што се препознаје и у тону писма жене, чије нам име а ни животно доба нису познати али је њена вера досегла до већих душевних дубина од многих знања и послања.

Чудотворна икона Благовести Прeсевете Богородице на Тиносу (Извор: Манастир Јовања)

Одређено појашњење нашег коментара јесте да не представља критички осврт на држање хришћана у минулим пандемијским данима већ фокусирање на наведени проблем у светлу најаве нових пандем(он)ијских борби, како најављују „прозорљиви“ инфектолози – већ у септембру. Уосталом, јерархија СПЦ, како се чини, водила је „кормило њеног брода по узбурканом мору“ успешније од других, положивши, притом, властите жртве. Остали смо без Патријарха, једног митрополита, једног епископа, значајног теолога и бројних презвитера, међутим,  наши губици могу се посматрати и као „добитак“ Небеске Србије. У међувремену добили смо новог Патријарха, чије посвећеност и ревност враћају оптимизам и уливају нове наде. Уз многољетствије, са друге стране, неопходно је пожелети му ублажавање све извеснијих „јесењих  олуја“.  Јер, како се чини, све нас чека „септембарски испитни рок“. У тим данима биће нам прекопотребна љубав, вера и нада, садржане у молитвама праведника, попут благочестиве хришћанке са Тиноса.

Напомене

[1] У Далмацији повезана са култом Госпе од здравља.
[2] M. Dvořák, „O Greku i manirizmu“, Bečka škola povijesti umjetnosti, Zagreb 1999, 185-188.
[3] П. Флоренски, Иконостас, Никшић 2001, 22-23.

Прочитајте још

• Митрополит морфски Неофит: Маском на лицу свештенослужитељ пориче присуство Живога Христа Бога на Литургији
• Грчка црква Кипарској: Ограничите беседе митрополита Неофита о корона вирусу и вакцинама

Categories: Разномислије

Tags: Горан М. Јанићијевић, Ковид-19, Митрополит морфски Неофит, СПЦ, пандемија, православље