Можда је ово загревање планете само увод у изливање једне од Божијих чаша гнева

Шумски пожар у Калифорнији (Фото: Rochester First)

Седамдесетих и у првој половини осамдесетих година прошлог века, док сам одрастао у Новом Саду, нико није имао клима уређаје. Нису били потребни. Први снег би пао двадесет и неког новембра, било га је сваке зиме на претек до почетка марта, па смо редовно ишли на санкање поред Дунава или на Бранковац. Лети је увек било између 20 и 30 степени, углавном суво и сунчано. После нарочито топлог дана понекад смо у вечерњем Дневнику, после спорта, са неверицом слушали да је у Демир Капији температура достигла чак 34 степена. Сећам се да сам се питао како ти људи тамо доле у Вардарској долини могу да издрже такве врућине.

Ако ме памћење не вара, мислим да је лето 1988. године, непосредно пред мој одлазак у војску, било прво када нам обичан вентилатор у стану није био довољан. Три недеље је трајао пакао од преко 30 степени, и ноћу, покривени само чаршавом и обливени знојем, нисмо могли да спавамо. Следеће године, дрвеће је почело да листа у децембру. Било је свима јасно да се са климом нешто у свету, или барем у нашем делу свету, озбиљно дешава. Данас је скоро немогуће замислити стан у граду без расхладног уређаја, а деца снег доживљавају као редак дар с неба.

Хлађење алфалта водом у Москви (Фото: Михаил Терешенко/Тас)

Од краја прошлог века температурне промене постале су све наглије. Метеоролози кажу да је од 1950. до 2000. године у Србији било само три сушне године, а у последње две деценије чак седам. Ако се тај тренд настави, Јужна Европа ће се ускоро претворити у пустињу. Повезане поплаве и друге временске непогоде нећемо ни помињати. Скоро сваког дана читамо о торнадима и монсунским кишама у сред Европе.

Иако је по званичним подацима просечна температура у свету порасла за само један степен у последњих 140 година, сви осећамо постепено загревање. У Литванији, на пример, док сам тамо први пут боравио 1997-2000, ниједном се није десило да температура од почетка новембра до краја марта буде виша од нуле. Све је у то доба године било замрзнуто, а снег се само нагомилавао. Крајем марта топио се недељама. У последњих девет година, од како ту поново боравим, снег је све ређи. Прошле зиме га уопште није било. И лета су до пре неколико година била блага и често кишовита. Када би температура достигла 25 степени, сви су се жалили на неподношљиву врућину. Овога лета већ месец дана се ретко спушта испод 30 степени.

И раније је било климатских аномалија, али изгледа да би сада највећа аномалија била да се време стабилизује.

Са једне стране гледано, сигурно је да су људи, поготово они на Западу, где је економија  још од ренесансе заснована на немилосрдном искоришћавању природних ресурса, допринела садашњој еколошкој кризи. Када су људи уместо Бога поставили човека у средиште васељене, подређивање целе творевине његовим потребама постало је потпуно оправдано. Колонисти од Ернанда де Сотоа до Рио Тинта нису ни најмање марили за загађивање природне средине ако им је експлоатација природе (и људи) доносила профит.

Фото: Н. Живановић/Вечерње новости

Са друге стране, глобалисти не штеде ни време ни новац да убеде свет да је загревање планете настало због људског фактора, и да је, да би се оно зауставило или барем ублажило, потребан низ ограничења и забрана. Међутим, како то Владимир Димитријевић одлично показује у својој новој књизи Планетоцид и „Златна милијарда,“ они то највише чине због тога да би онемогућили привредни развој земаља које покушавају да га достигну традиционалним путем: индустријском производњом. Пошто су западне земље, а нарочито САД, већ скоро потпуно прешле на продају услуга као основни извор прихода, оне настоје да Русију и Кину, које желе да њихови грађани достигну просперитет подстицањем индустрије, у томе онемогуће. Ако „пландемија“ и „вакцинација“ којим случајем пропадну, ту је сузбијање климатских промена. А најбоље је бесомучно форсирати и једно и друго. Заједно са миграцијом и решавањем свих психичких проблема простом променом пола.

Али можда ту постоји још нешто. Можда је ово загревање планете само увод у изливање једне од Божијих чаша гнева. У 16. поглављу Јовановог „Откривења“ пише да четврти анђео „изли чашу своју на сунце, и дано му би да жеже људе огњем. И сагореваху људи од велике жеге.“ Сигурно је да су појединачни греси увек били тешки и озбиљни, али када је и Црква Христова затворила храмове на Васкрс због страха од вируса и увела „санитарне мере“ против заразе, „со земљи“ почео је да се проређује и топи. У далеко најбројнијој православној помесној цркви, Руској, средишту новомучеништва и жртвеног подвижништва, још увек „дезинфикују“ кашичицу за време причешћа, а њен портпарол са штуцованом брадицом и лажно скрушеним држањем проглашава одбијање вакцинације највећим савременим грехом.

Фото: Пиксабеј

Шеста чаша гнева Божијег треба до дна да исуши реку Еуфрат, да би се приправио пут царева са истока који марширају на Армагедон, поље последње битке Земљи. Да би пресахнула тако велика река, потребно је неколико година без падавина. С обзиром колико се исушила наша вера, вероватно није далеко ни испољавање те суше на нашој планети.

И остале чаше већ најављују своје дејство. Земља се све чешће и снажније тресе, ветрови су све јачи, а нестрпљење да се на престо доведе „лажни пророк“ све већа.

Па ипак, обраћати сувише велику пажњу на надолазећу Апокалипсу није мудро. Ми не знамо када ће се пророчанства испунити, а Бог нашу душу може заискати већ ове ноћи.  Армагедон и Апокалипса се свакодневно догађају у души сваког од нас, и сва копља и штитове треба окренути ка одбијању за сада невидљивог, али свуда присутног и лукавог непријатеља.

Виктор Васњецов, Четири јахача апокалипсе, 1887. (Фото: Викимедија)

У књизи о Схиархимандриту Виталију (Сидоренку) спомиње се извесни монах Исакије, који је, након година проведених у озлоглашеним рудницима злата Колиме на Северном леденом океану, одакле је одведен из свог манастира, своје последње дане провео у колибици на Кавказу. Монаси који су поред ње пролазили, често би слушали његове молитвене вапаје: „Господе, казни ме овде, а тамо помилуј!“ Пошто му је потпуно паралисана лева страна тела, КГБ га је, при хапшењу осталих кавкаских подвижника, оставио самог у планини. Затим су дошли пљачкаши, и сав бес због тога што нису нашли никакве драгоцености у монашким келијама искалили на бедног старца. Од пешкира су направили омчу и полако га давили, тражећи да им открије где је сакривено злато и новац. Онда су га убили ударцем секире у главу и бацили у провалију, одакле је његово тело једва извучено и сахрањено. По свему судећи, Господ је услишио његову даноноћну молитву.

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

Према томе, имајмо у преосталим данима или годинама живота нашег само један императив: да останемо приљубљени уз Исуса Христа, који је Цар царева и Господар господара. Колико год страшно „безаконик“ деловао, њега ће Господ Исус „убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства“ (2 Сол. 2:8).

Све „пландемије“, суше, ратови и страдања последица су жеље кнеза овог света да завлада нашим душама и да нас побије непокајане, али ми, и поред свих застрашивања и уцена, остајемо на страни јачег. Остајемо у Његовој љубави у векове векова. Амин.

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Бог и Човек, Светозар Поштић, глобално загревање, климатске промене, православље