Сви ми што му се поклонисмо и што ћемо тек прићи по његов благослов смо његова дјеца и то родитељство нас повезује у Цркву
Фотографије: Александар Тутуш
Над асфалтом јадранске магистрале према Дубровнику и даље на југ према Црној Гори дизала се фина измаглица. Некад солидна и одржавана цеста због аутопута постала је саобраћајница мање важности, у прошлости средином јуна пуна аутомобила страних регистарских ознака, овог јуна друге пандемијске године сад су њом промицали тек ријетки страни туристи. Красиле су је широке закрпе и безброј напуштених дрвених штандова уз руб, на којима су некад, поготово кроз долину Неретве локални произвођачи нудили своје производе.
Александар Тутуш (Извор: Лична архива)
Хрлио сам Светињама Црне Горе, жељан гутљаја са непресушног извора утјехе на Ћивотима Богоугодника. Нисам откинуо ни пола врелог дана а већ се нађох на граничном прелазу Широки Бријег. Неколико питања хрватског граничара казаше ми да боље познаје моје поријекло него што би се у први мах могло очекивати и што на мојој исправи пише. Осјетих да је морао бити из комшилука, показало се да сам био у праву. Пусти један били цвитак тамо негдје изнад Кијева била је ратна балада Јуре Стублића којом је пјевао о селу из којег је долазио граничар који ме је пропитивао погледајући час у моју особну, па опет у мене и мој мотор. Кијево, хрватско село тик до моје Полаче бијаше други пол оне шизофрене тематике Браће по матери мог Полачанца, покојног Јована Радуловића. Ипак, полицајац бијаше уљудан, распитивање није прешло неке уобичајене временске оквире и било је, скоро па – комшијско.
– Нема до свога – довикнух му полуиронично на одласку спуштајући визир. Ако смо обојица били нечег свјесни у том тренутку, то је била историја мржње и крви између наша два села. Сад далеко на југу, нестајала је та мржња у врелој љетној измаглици, а ја сам се већ заустављао на црногорској страни границе.
Опис радног мјеста црногорског граничара врло могуће био је исти као и његовог хрватског колеге, али практичних одредница малкице другачијег стила.
– Полако, полако, све ћемо средити – као из вицева о Црногорцима, некако искривљено сједећи с муком је пружао руке гранични службеник и размотавао документе које је тражио на преглед. Не марећи за вријеме, ни своје ни моје, опет не угрожавајући ме својом опуштеношћу давао ми је до знања да сам стигао на неко другачије мјесто. И заиста, ако не будемо губили живце на небитне детаље, то што има доље, ниђе се више наћи не може.
Рекох Здраво био бокешком морнару Маловићу Николи у његовој кући слова и мудрости, што зове се по минералу што зачини живот и воду морску, на херцегновском тргу, тик поред древне куле, размјенисмо ријеч-двије прије него се одметнух преко Грахова ка Ни’шићу и Острошким странама.
Острог, Слава му и Милост, Васељена је у малом. Као крвотоком пристижу и исто тако одлазе посјетиоци, неки према Даниловграду други од или према Богетићу. Свако је одабрао своје мјесто, свој начин судјеловања у животу заједнице на овом светом мјесту, од продавача и угоститеља, оних који су ту само због прилике да зараде до оних што ће задњу пару дати за бројаницу или привјесак намјењен да као благослов светиње чува драгу особу, од простог свијета који је из удаљених крајева ко зна којом муком вођен стигао, да окане мало од невоље и како зна и умије да се помоли Св. Василију да му олакша, да му бар помогне да се с невољом и животом лакше носи – до монаха и дежурних свештеника на чреди.
– Само да ме пусти Светац себи – мислио сам савладавајући оштре серпентине – да му се не учиним овако долазећ превише горд и дрчан. Између Доњег и Горњег манастира стазе су врвиле од ходочасника, бијаше по уским стазама и дјеце и стараца, младих и старих али с истом мишљу вођених, био је то исти народ, не важно с чим и како је стигао, да ли је из Српске или Шумадије, Војводине или ту из ближег. Под Острогом није било важно ни ко влада државом ни Црквом. Ту столује сам Господ на висини с угодником својим у каменим њедрима.
У очима људи носе онај сјај што не среће се у погледу пролазника на улицама ужурбаних и бездушних градова. У очима им нада, даљина и недоживљена срећа, румени заласци Подмосковља, у ноздрвама опојни мирис Медитерана, застало вријеме што сачекаће их још мало. По то свјетло се и долази чак тамо, под острошку греду. Бар на кратко да буду бољи, мирнији, понизнији. Под Острогом се осјети и један не тако уобичајен елемент у српском народу, а то је ред и организација, устрој једног великог организма под управом Страха Божјег.
Па и кад нервозни редар прогунђа да само с мотористима имају проблема, кад свештеник с напрсним крстом пред капијом Горњег манастира с цигаретом у руци кади оне који улазе, под Острогом се не осуђује и не гледа криво. Тамо се треба гледати само себе и своје мане. Молити се може и за друге.
Није Острог случајно биран као мјесто за историјске договоре и преображујућа обећања. То мјесто обавезује јер је у срцу Завјета, и географски и суштински. На камену старе Херцеговине средиште је српског етоса и етноса. То је једино мјесто гдје се Срби на дијеле на оне из Србије или Славоније, Босанске Крајине или Македоније. Тамо су сви од једног старца потекли и једном племену припадају.
Опростих се са Манастиром и кроз долину Зете управих према Подгорици и Храму Христовог Васкрсења. Још док сам кренуо на своје путовање преко читаве Европе у јеку пандемијских ограничења, имао сам за крајњи циљ Храм Христовог Васкрсења и поклоњење нашем блаженопочившем митрополиту.
Задња етапа водила је преко Даниловграда, дионица која је у дужини од око 25 километара била потпуно без асфалта. Црногорски путари градили су аутопут. Дугачки макадам личио је на тренутно политичко стање у Црној Гори, ни пута ни путоказа. Урушени систем, безвлашће у којем слободно хода диктатор који би су свакој нормалној држави био у најмању руку свргнут и под истрагом.
Стигох и пред велелепни Храм у Подгорици, тврђаву православља, круну обновитељске мисије блаженопочившег митрополита Амфилохија. Врвио је живот у Храму, било је у току нечије вјенчање, вјерна слика напретка, поред Храма играоница и десетине дјеце са својим родитељима поред мјеста за молитву имало је мјесто за игру и дружење. Све по Ђедовој замисли. Спустих се полако према крипти Храма, ка мјесту гдје је почивао наш Митрополит.
Сваки дијелић велелепне грађевине плијенио је поглед,али се над љепотом твари врло брзо издигну по природи потпуно другачије осјећање. Био је то обичан дан у Храму, средина поподнева али се на улазу у одају гдје је почивао наш Ђед требало чекати. Током цијелог дана, људи су у тишини крипте стрпљиво стајали да дође њихов ред, да уђу и над мермерном плочом спусте чело и шапну нешто што их тишти. Ако и нису познавали Ђеда лично раније, па се снебивали да му се обрате, поготово ако је био окружен другима и обавезама, сад су могли да му спусте главу у крило и као од родитеља у чистој љубави заискају савјет и благослов. Тихујућа усредоточеност присутних надрастала је велелепни Храм ка небу, уједињавала не мање него под острошком гредом.
Свакодневица обилује проблемима, неразумјевањем, мржњом. Убрзање времена изврће као прљав веш кужну људску природу. Ни уснулог Ђеда не остављају на миру. Али оно што видјех увјери ме да му тек сад не могу ништа. Вјера оних који су прилазили свједочила је силу небеске војске у чије редове је наш Ђедо стао.
Сви ми што му се поклонисмо и што ћемо тек прићи по његов благослов смо његова дјеца и то родитељство нас повезује у Цркву.
Изостаје смисленотворни дијалог љубави кроз литургијска сабрања и црквени главари данас на жалост шаљу другачије поруке. СПЦ је окупирана утјецајем политичких комесара. Клирици Цркве у глас кличу пјесмице Патријарху и Партији. Патријарх приноси жртву на олтар јавног мнења и рејтинга. Умјесто да мири, учествује у политичким превирањима која мрцваре Црну Гору.
Кад предсједник Скупштине Републике Србије ујутро прозове новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија да би требао мало да се позабави властима у Црној Гори, овај само неколико сати касније, на проповједи по одржаној Литургији као појац, а не као црногорски митрополит одговара предсједнику Скупштине невјештим политичарењем.
Из Фоче, одакле Београд на посебан начин сија један свештеник каже да му небо наде у нашу Цркву отвара Патријарх што шета по мостовима. Можда и мора тако рећи. Тешко је бити у нечијој шаци. Тренутак је провјере гласина о свим одлукама Сабора одржаног у мају. И заиста, људи сазрели и формирани у блиском окружењу блаженопочившег Митрополита ових дана нису само на удару тзв. Комита, већ и Синода, црквене владе.
Фотографије: Александар Тутуш
Ако није Милошевићу успјело, Вучић је на добром путу да сабере све Србе у једну колону, па сви скупа низ литицу. Додик који је у потпуности успио накарадним и лицемјерним вођењем државе да обесмисли тековине отаџбинског рата у Српској, његов је слијепи сателит, сва опозиција у Србији је посљедњих девет година прешла у власт, што између осталог довољно говори о снази карактера и политичких увјерења. Једино одољева једна шака Срба у Црној Гори, не рачунајући ове заведене Миловим Демократским фронтом. Иначе политичка појава ДФ-а јако је слична по намјени Пуповчевом СДСС-у у Хрватској. Не треба заварати што су Кнежевић и Мандић грлатији. Но она часна војска Срба Црногораца отима духу сатирања све што је завјетно српско и духовно.
Да ли је могућ сукоб у Црној Гори? Јесте.Био је могућ и на самом почетку Литија кад је Вучић чинио све да помогне Милу Ђукановићу у инсценирању сукоба. До сукоба није дошло, али помогао му је свеједно – у учвршћивању и реанимацији већ отписаног ДПС-а.
У посљедњој фази у игру су увучене тзв. Комите, које по задатку сукоб требају да изазову гдје год се за то укаже прилика. Реторика из званичног Београда ту тензију здушно подржава.
Како ли се осјећа отац Гојко Перовић, скроман свештеник са Цетиња који зна како је јести свештенички хлеб на Цетињу још од деведесетих, кад му с једне стране комите псују мајку српску, а из Синода црквени министар просвјете спрема смјену с мјеста ректора Богословије. Да ли је то истинска брига Његове Светости за народ и стање Цркве у Црној Гори?
Не либи се Његова Светост ни да јавно оптужи демократски изабрану власт у Црној Гори да су издали вољу Митрополита Амфилохија. Али разријешење свих који су били блиски и одани сарадници Ђеда није гажење његове воље.
И најнепримјетнија тишина школарца у којој он невино прилази каменом митрополитовом узглављу, снажнија је од вјере и достојанства тих главара, па таман до бесвјести шетали мостовима и насликавали се на сиротињским трпезама.
Кога год сам срео, не каже био сам на гробу у Подгорици, него каже био сам код Ђеда по благослов. И заиста, иако је вјерни и слободарски народ остао без свог истинског вође и патрона, добио је свог силног представника на бојном пољу гдје још није све речено, и неће се ни одлучити маркетиншким триковима и срамним лажима. Та нас сила води и само та сила не укида вјеру у нашу Свету и Апостолску Цркву. Док год она рађа Богоугоднике.
Ако неком и није јасно откуд име Српска Спарта, нема боље прилике да му се то појасни. Ако можемо у сјећање призвати политичку карту поробљених српских земаља у вјековима турске експанзије, присјетићемо се зрна територија, неомрченог злокобном тинтом турског зулума које је означавало четири слободне нахије слободне територије Црне Горе. Онда су то били Турци, данас под другим барјаком иста неман људског зла и ђавоље пошасти. И опет одољева Српска Спарта у тешко поредивим околностима али једнако у Име Господње:
За Крст Часни и Слободу Златну!
Ђедо благослови!