У јесен 1914. године Лењин је за програмски циљ бољшевичке партије прогласио издају домовине која је водила крвави рат против непријатеља
Царица Александра Фјодоровна, В. И. Гедројц, велика кнегиња Олга, поручник Једигаров. Царскоселска дворска војна болница. Јесен 1914. г.
Дана 20. јуна 2021. године у телевизијској емисији „Недељно вече с Владимиром Соловјовом“ познати руски политиколог и друштвени радник С. Ј. Кургињан је у програму тако да цела земља чује испалио злобну клевету о томе да је за време Првог светског рата у самом срцу руске монархије постојало шпијунско гнездо немачких агената на чијем челу су били… царица Александра Фјодоровна и Григориј Распућин:
„И ако већ све време говоримо о томе да је Лењин био немачки агент, што је крајње дискутабилно, желим да упитам: ко је била супруга <Николаја II – Ред.> Већ је доказано – то су учинили и Привремена влада и сви остали – да је тамо постојала шпијунажа у корист Немачке преко Распућина. <…>
Распућин је шпијунирао, овај ‘зелени’ шведски агент и још низ људи, Симанович и други. Распућин је био ‘свети старац’ који је био уз њу и који је имао све информације у потпуности.
И ја сад желим да упитам: какве информације је Лењин требало да даје Генералном штабу немачке војске? О томе какве су виршле у швајцарском кафићу? А какве је тачно информације у вези с тим могла да даје жена врховног главног команданта која је имала потпуни приступ тајним информацијама ми је јасно.“[1]
Ове прљаве бајке су уочи Фебруарске револуције ширили домаћи непријатељи руске монархије и либерална штампа која се налазила под њиховом контролом. Међутим, истрага коју је извршила Ванредна комисија Привремене владе (као и касније „истраге“ бољшевика), нису откриле ниједан документ и ниједну чињеницу о издајничкој делатности царице и људи из њене околине, иако је било издаје међу војном врхушком Руске царске војске.
У октобру 1919. године члан поменуте Ванредне комисије, помоћник јавног тужиоца Јекатеринославског окружног суда В. М. Рудњев, којем је А. Ф. Керенски дао специјална овлашћења, написао је забелешку за сећање „Истина о руској царској породици и тамним силама“. На почетку своје белешке Рудњев пише:
„У Петрограду сам, радећи у овој Комисији, добијао специјални налог да испитам изворе ‘неодговорног’ утицаја на Двору, при чему је Комисија добила назив ‘Испитивање делатности тамних сила’“[2] (истих оних ‘зелених човечуљака’ о којима већ више од пола века стално говоре мрзитељи руске монархије не наводећи никакве чињенице).
Затим Рудњев саопштава:
„У циљу свестраног и непристрасног расветљавања делатности свих лица о којима је у периодичној штампи и друштву створен у тисак као о људима који су имали изузетан утицај на правац унутрашње и спољне политике, изучио сам и прегледао архиве Зимског дворца, Царскоселског и Петерхофског дворца, као и личну преписку цара, царице, неких великих кнежева, као и преписку која је одузета приликом претреса код епископа Варнаве, грофице Игнатјеве, доктора Бадмајева, В. Н. Војејкова и других лица која су некада била на високим дужностима. Приликом обављања истраге посебну пажњу сам посветио личности и карактеру делатности Распућина и А. А. Вирубове, као и односу царске породице према немачкој царској фамилији. Сматрајући да задатак моје истраге има огроман значај у смислу расветљавања догађаја који су претходили револуцију и пратили је, копирао сам све записнике прегледа који су пролазили кроз моје руке, и документа, као и све изјаве сведока. Одлазећи из Петрограда све ове копије сам понео у Јекатеринослав где су се чувале у мом стану, али су вероватно разграбљени кад су бољшевици похарали мој стан.“[3]
Имајући у виду ову чињеницу, искусни правник Рудњев је након обављања темељне истраге делатности управо ових „тамних сила“ у својој забелешки изложио све чињенице које су му биле познате и дошао је до одређених закључака. Они су следећи:
1) У вези с наводном прогерманском делатношћу царице Александре Фјодоровне Рудњев пише:
„Прилично јасну слику о моралном лику царице Александре Фјодоровне сам стекао на основу њене преписке с А. А. Вирубовом и царем. Ова преписка, која је вођена на француском и енглеском језику у потпуности је прожета ватреним осећањем љубави према мужу и деци… Такође, преписка се одликовала дубоком религиозношћу… Уопште, треба истаћи да у целој овој обимној преписци нема ни помена или размишљања о политичким темама; преписка је чисто интимног, породичног карактера. Она места у преписци у којима се говори о Распућину који се у њој назива ‘Старцем’ у довољној мери расветљавају однос царице према овом човеку као према проповеднику Речи Божје, као према пророку и најискренијем молитвенику за царску породицу.
У свој овој преписци која је трајала скоро десет година, нисам видео ниједно писмо написано на немачком језику, а испитивањем лица која су била блиска Двору утврдио сам да немачки језик није био у употреби много пре последњег светског рата. У вези са упорним гласинама о изузетној царичиној наклоности према Немцима и о томе да је у царским одајама постојала директна линија за разговоре с Берлином, темељно сам прегледао просторије царске породице, при чему нисам установио ништа што би указивало на везе царског дома с немачким за време рата. Када сам проверавао гласине о изузетно благонаклоном односу царице према рањеним немачким ратним заробљеницима испоставило се да је њен однос према рањеним Немцима био подједнако топао као и према руским војницима, притом је царица овакав свој однос према рањеницима објашњавала амо испуњавањем завета Спаситеља Који је говорио да ће онај ко посети болесника, посетити лично Њега.“[4]
2) Рудњев је о Распућину донео овакав закључак:
„Међу папирима Протопопова, као и међу папирима свих осталих лица на високим дужностима нисам пронашао ниједан документ који би указивао на утицај Распућина на спољну или унутрашњу политику. Несумњиво, у штампи и у петроградском друштву је створено мишљење о блиским односима Распућина и двојице политичких авантуриста – доктора Бадмајева и кнеза Андроникова, који су наводно преко њега утицали на политику. Истрага је показала да ове гласине немају никакве везе са стварношћу. Може се рећи само то да су оба ова лица на све начине покушавала да се додворе Распућину користећи мрвице које су падале с његовог стола и да су пред својим клијентима покушавали да преувеличају свој утицај на Распућина који у ствари уопште нису имали и да тако подрже мишљење о свом наводном утицају на њега и на двору.“ [5]
Тако су стајале ствари с „мрачним силама“ на царском двору.
***
Лењин на митингу код Бољшој театра, 5. мај 1920. г.
С бољшевицима ствари стоје другачије.
Лењин је у септембру 1914. године написао програмски манифест „Рат и руска социјал-демократија“ који је објавио 1. новембра у листу „Социјал-демократа“[6] у којем је дефинисао стратегију и тактику бољшевичке партије у новим историјским условима, коју је развијао у својим следећим радовима. У манифесту Лењин је изложио став своје револуционарне партије о рату и истакао је њене главне циљеве и задатке. Било их је три:
1) Империјалистички рат у Европи претворити у грађански рат у Русији и проширити га ван граница Русије како би бољшевици освојили власт и извршили светску пролетерску револуцију:
„Претварање савременог империјалистичког рата у грађански рат је једина правилна пролетерска парола која проистиче из свих услова империјалистичког рата између развијених буржоаских земаља,“[7] – објавио је Лењин.
Растеравши у јануару 1918. године демократски изабрану Оснивачку скупштину Лењин, Троцки и Свердлов су започели братоубиствени грађански рат у Русији, који је донео страшне невоље и однео од 11 до 13 милиона људских живота, иако су свој допринос распиривању грађанског рата у Русији дале и спољашње силе. Међутим, то је још од јесени 1914. године био програмски циљ бољшевичке партије.
2) Заштиту домовине у текућем рату Лењин је прогласио социјал-шовинизмом и позвао је револуционарну социјал-демократију да покуша да „порази своју владу у рату“. Ово се првенствено односило на Русију. У свом манифесту бољшевички вођа је навео:
„Ми, социјал-демократе, не можемо сумњати у то да би с тачке гледишта радничке класе и радних маса свих народа Русије најмање зло представљао пораз царске монархије, најреакционарније и најварварскије владе која угњетава највећи број нација и највећу масу становништва Европе и Азије.“[8]
А говорећи у фебруару 1915. године на конференцији секција РСДРП у дијаспори у Берну Лењин је изјавио:
„Победа Русије повлачи за собом јачање светске реакције, јачање реакције у земљи и праћена је потпуним поробљивањем народа у већ освојеним областима. Због тога пораз Русије у свим условима представља најмање зло.“[9]
3) Трећа програмска парола вође бољшевика било је рушење Руског царства које је Лењин сматрао „тамницом народа“. Већ у Лењиновим тезама „Задаци револуционарне социјал-демократије у европском рату“ речено је:
„Најмање зло би био пораз царске монархије и њене војске која угњетава Пољску, Украјину и читав низ народа Русије и подстиче национално непријатељство ради јачања тлачења других националности од стране Великоруса и ради јачања реакционарне и варварске владе царске монархије.“[10]
Отуда следи задатак:
„Борба с царском монархијом и великоруским, пансловенским шовинизмом и проповед револуције у Русији, као и ослобођења и самоопредељења народа које Русија угњетава.“[11]
Ове русофобске тезе Лењин је касније поновио у манифесту „Рат и руска социјал-демократија“. Ова тема се такође помиње у чланку „О националном поносу Великоруса“ и другим Лењиновим радовима из овог времена. Лењин је руски народ видео у улози угњетача других народа Руског царства, поделивши до тада тројединствени народ (Великорусе, Малорусе и Белорусе) на три засебне нације и поцепавши руску нацију које је настала историјски. Да би елиминисали „варварско тлачење од стране Великоруса“ „несрећних“ народа Руског царства, ове народе је по Лењиновом мишљењу требало избавити тлачења, а саму империју уништити. Освојивши власт бољшевици су почели да признају независност територија које су се одвојиле од Руске империје (Финске, Пољске, Прибалтика и др.).
Говорећи у децембру 1917. године на Првом конгресу војне флоте Лењин је изјавио:
„Кажу нам да се Русија дроби, да се распада на засебне републике, али немамо разлога да се тога плашимо. Колико год да буде самосталних република, ми се тога нећемо плашити. За нас није важно то куда пролази државна граница, већ да се сачува савез између трудбеника свих нација ради борбе против буржоазије било које нације.“[12]
Тек кад су постали свесни да на власт на земљи „ослобођеној“ од „руског тлачења“ долазе буржоаски националисти и друге непријатељске силе, бољшевици су почели поново да утерују „угњетене народе“ бивше Руске империје у нову совјетску империју. Међутим, то се десило касније. У јесен 1914. године Лењин је за програмски циљ бољшевичке партије прогласио издају домовине која је водила крвави рат против непријатеља.
Кроз пораз Руског царства у „империјалистичком рату“, његов распад и започињање грађанског рата у Русији Лењин је видео пут до власти. Због тога су бољшевици и њихов незапослени шеф, који до четрдесет седме године нигде није радио и којем је био потребан новац, пристали на алијансу с Немцима.
Владимир Иљич Лењин и Јаков Свердлов (десно)
После октобарског преврата Лењин и људи из његове околине су учинили све како би сакрили чињенице о својој сарадњи с непријатељима Русије, темељно очистивши архиве и банкарску документацију. Међутим, трофејна документа немачког МИП-а која су пронађена 1945. године и која је 1958. године објавио чехословачко историчар З. Земан који је радио у Великој Британији (а касније и друге материјале) расветлили су тајне везе бољшевичких вођа с кајзеровском Немачком. Ево само два одломка из „Земанових докумената“.
У телеграму бр. I 610 од 29. септембра 1917. године који је у главни штаб кајзера Вилхелма II послао државни секретар немачког МИП-а Р. Фон Килман каже се:
„Ратне операције на Источном фронту које су припремљене у великим размерама и изведене с великим успехом, припремљене су у оквиру велике подривачке делатности унутар Русије коју је спроводио МИП. Наш главни циљ у овој делатности било је даље јачање националистичких и сепаратистичких расположења и обезбеђивање подршке револуционарним елементима. Ми и сад настављамо ову делатност и завршавамо споразум с политичким одељењем Генералштаба у Берлину (капетан фон Холзен). Наша заједничка делатност је дала запажене резултате. Бољшевички покрет се никад не би тако развио и не би стекао утицај без наше сталне подршке. Постоје сви докази за то да ће покрет расти.“[13]
А ево шта је Килман саопштио Берлину телеграмом бр. I 925 од 3. децембра 1917. године:
„Распад Антанте и стварање затим повољних политичких комбинација за нас сад представљају најважнији ратни циљ наше дипломатије. Испоставило е да је Русија најслабија карика у непријатељском ланцу – зато се задатак састоји у њеном постепеном слабљењу и ако је могуће, одстрањивању. То је био смисао наше подривачке делатности коју смо спроводили у руској позадини пре свега и надасве сарађујући са сепаратистичким тенденцијама и подржавајући бољшевике. Тек кад су бољшевици преко различитих канала и под различитим називима добили чврсту и стабилну новчану помоћ успели су да створе свој главни орган ‘Правду’, да врше активну пропаганду и да приметно прошире првобитно уску базу своје партије. Сад су бољшевици дошли на власт.“[14]
Што се каже „no comments“! Из ових и других објављених докумената види се да је руководство Немачке желећи да изведе Русију из рата и да се ослободи борбе на два фронта, хтело да искористи деструктивне елемента унутар Руске империје – разноразне националисте, сепаратисте и радикалне револуционаре, од којих су бољшевици били најрадикалнији. Интереси кајзеровске Немачке која је жудела за тим да избаци Русију из рата и Лењинове партије која је покушавала да кроз пораз Русије дође на власт су се подударили. Тако је настала објективна база за немачко-бољшевичку алијансу. И она је склопљена.
Управо с циљем одстрањивања Русије из рата немачко руководство је у пролеће 1917. године пропустило преко своје територије неколико ешалона с руским револуционарима и први од њих је био ешалон с „пломбираним вагоном“ у којем су у пратњи немачких официра путовали Лењин и људи из његове најближе околине. Значај ове акције је био такав да је, по каснијем признању генерала Лудендорфа, у случају немогућности железничког „транзита“ немачки генералштаб био спреман да пошаље у Русију Лењина и његове пајташе преко линије фронта као диверзанте. Вративши се у Русију они у деловали као идеолошки диверзанти започевши интензивну антиратну пропаганду која је ишла у прилог Немцима, борећи се за пораз „буржоаске Привремене владе“ (односно саме Русије) у рату. Дана 21. априла 1917. године официр за везу на царском двору је саопштио немачком МИП-у.
„Лењин је успешно ушао у Русију. Он поступа управо онако како ми то желимо.“[15]
Сав овај рад на подривању финансирала је Немачка преко структура „зелених човечуљака“[16], које су у Копенхагену и Стокхолму створили познати Парвус и сам Лењин (Биро ЦК РСДРП(б) у дијаспори)).
Лењин је у интересу Немачке радио и након доласка бољшевика на власт. Немачки официр при Главном штабу Лерснер је 9. новембра 1917. године саопштио МИП-у:
„У Петрограду се одиграла револуција у току које је Совјет радника и војника вероватно освојио победу… Победа Совјета радника и војника је пожељна с наше тачке гледишта.“ [17]
Сутрадан је саветник немачке дипломатске мисије у Копенхагену Витгенштајн телеграфисао МИП-у:
„Лењину је потребна помоћ Немачке како би спровео свој програм.“[18]
А 28. новембра помоћник државног секретара Буше је телеграфом послао поруку немачком амбасадору у Берну:
„По информацијама које сам овде добио влада у Петрограду има огромних финансијских тешкоћа. Зато је слање новца веома пожељно.“[19]
Затражена финансијска помоћ је одмах „послата поузданим каналима“.[20]
Судећи по документима које је објавио Земан, Немачка је пружала бољшевицима финансијску помоћ све до 11. јуна 1918. године кад је у одговор на молбу државног секретара Килмана немачки министар финансија Редерн на располагање шефа дипломатије ставио „40 милиона марака у познате сврхе“[21] По подацима немачких историчара укупан износ који је Немачка дала бољшевицима пре и после њиховог доласка на власт износила је 80 милиона марака.[22]
По свим појмовима и канонима то су биле радње државне издаје и изневеравања од стране бољшевичког руководства, које су крунисане сепаратним немачко-бољшевичким преговорима и потписивањем у марту 1918. године срамног Брестског мира који је означио пораз Русије у рату, али је спасио власт бољшевика, што се у совјетско време приказивало као највеће достигнуће совјетске спољне политике. И овај „срамни мир“ није потписао Николај II него Лењин. Ову издају века починио је вођа бољшевика, а не царица Александра Фјодоровна, коју је Руска Православна Црква заједно са свом царском породицом коју су бољшевици зверски убили, прибројала збору светих. Ову историјску истину данашњи пропагатори лењинског бољшевизма покушавају да сакрију како би своје смртне грехове пребацили на туђу главу.
Аутор је историчар који је написао тротомну документарну студију „Злато Руског царства и бољшевици. 1917-1922“
Са руског посрбила: Марина Тодић
Напомене
[1] Воскресный вечер с Владимиром Соловьевым (эфир от 20.06.2021) // https://yandex.ru/efir?stream_id=va9UkrzwpD1k. 23:34–25:16 минуты.
[2] Руднев В. М. [Правда о русской царской семье и темных силах] // Н. А. Соколов. Предварительное следствие 1919—1922 гг.: [Сб. материалов] / Сост. Л. А. Лыкова. — М.: Студия ТРИТЭ; Рос. Архив, 1998. — С. 148—165. — (Российский Архив: История Отечества в свидетельствах и документах XVIII—XX вв; [Т.] VIII).
[3] Исто. С. 149‑150.
[4] Исто. С. 164.
[5] Исто. С. 157‑158.
[6] Лист „Социјал-демократа“ је издаван у Швајцарског од новца који је бољшевицима предавао естонски социјал-демократа и немачки агент А. Кескјула. Као што је утврдио швајцарски историчар В. Гаучи, новац од немачког амбасадора у Берну Г. фон Ромберга (који је у пролеће 1917. године организовао пребацивање групе руских револуционара на челу с Лењином из Швајцарске у Русију) ишао је преко ланца: Г. Ромберг – А. Кексјула – А. Зифелд – М. Харитонов – В. Лењин. — В.: Gautschi W. Lenin als Emigrant in der Schweiz. Gebundenes Buch. 1982.
[7] Ленин В. И. Полн. собр. соч. Т. 26. С. 22.
[8] Там же. С. 21.
[9] Там же. С. 166.
[10] Там же. С. 6.
[11] Там же. С. 7.
[12] Ленин В. И. Полн. собр. соч. Т. 35. С. 115.
[13] Zeman Z. A. Germany and the Revolution in Russia. 1915‑1918. Documents from the Archives of the German Foreign Ministry. London, 1958. Doc. 71.
[14] Ibid. Doc. 94.
[15] Ibid. Doc. 51.
[16] „Зеленим човечуљцима“ су се у руској опозиционој штампи називали немачки шпијуни који су се наводно ројили око царског трона. Иако су се „зелени човечуљци“ (немачки и аустријски агенти) у ствари ројили око политичких снага које су биле непријатељи руске монархије и Русије.
[17] Zeman Z. A. Op. cit. Doc. 76.
[18] Ibid. Doc. 79.
[19] Ibid. Doc. 92.
[20] Ibid. Doc. 91.
[21] Ibid. Doc. 124, 128. 133, 135
[22].Fischer F. Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaizerlichen Deutschland. 1914‑1918. Dusseldorf, 2013. S. 127, 176.
Categories: Преносимо
Оставите коментар