По урнебесној месијанској реторици и мржњи према Демократском фронту – Кривокапићу је за сада једини достојан конкурент Миливоје Катнић. Што би се рекло, мртва трка
Извор: Нова.рс
Тандем снова
Без обзира на подршку коју сад уживају, од минималне до максималне, све визије политичког устројства и будућности Црне Горе потпуно су легитимне, и није у томе проблем са З. Кривокапићем. Невоља је у томе што он никакву политичку визију нема, а и кад би је имао, очигледно није у стању да је артикулише на нивоу елементарне трезвености. Колико год се трудили да га разумијемо, све што из тог правца допире напросто је бунцање о некаквој новој „мјери“ и мистериозним апостолима.
И друго, што је по свему судећи такође непоправљиво – он је своје челно мјесто на побједничкој изборној листи схватио потпуно наопако. „Надстраначки“ Кривокапић је ту постављен да би се објединили и повећали гласови тадашње опозиције – маневар сасвим логичан и уобичајен у сличним околностима. Испоставило се – побједнички. Он је, међутим, због нечега увјерен да су људи гласали искључиво за њега, овако згодног, честитог и рјечитог – и то још са налогом да после избора сви други са те листе буду ликвидирани, као недостојни. Та фанатична нетрпељивост према Демократском фронту (чијим је гласовима претежно изабран) види се у сваком његовом гесту, у сваком погледу, у свакој полуреченици, док га од спонтаног загрљаја са „уваженим“ Ђукановићем дијели још само какво-такво поштовање епидемиолошких мјера.
У обје те дисциплине – по урнебесној месијанској реторици и мржњи према Демократском фронту – Кривокапићу је за сада једини достојан конкурент Миливоје Катнић. Што би се рекло, мртва трка. То јест – кохабитација.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Желидрага Никчевића)
Categories: Преносимо
*ПОСЛЕДЊИ ДАНИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈА ЛИПОВЦА
Радојица-Рака Ивановић, пензионисани мајор УДБЕ, посведочио је, маја 1985. године о страдању и убиству митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца: Пред мене су довели измученог човека, лице поднадуло од батина, на бради усирена крв. Једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу и воде. Погледао ме је измученим погледом и тихо рекао: „Хвала господине, Бог ће ти вратити.“
Касније, Василије-Чиле Ковачевић, један од водећих људи ОЗНЕ, ме је запитао шта је са Јоаникијем нашта сам му ја одговорио да сам тај случај добио тек јуче и да га проучавам још. Он ми је одговорио: „Слушај ти Шумадинац, сад ћеш да видиш како се то ради.“ Када су довели мученог владику, овај се устремио на њега, почео да га шутира, песничи, бацио га је на под и отпочео да га гази. Владика није јаука пустио већ је само говорио: „Боже велики, дај ми снаге да све ово издржим и приђем твом Царству без греха!“ Како се владика онесвестио, ја сам рекао Ковачевићу да нема сврхе да га више туче. Ушао је Јеша (један од чувара) и још један од њих, ухватили су владику за руке и ноге и однели га у ћелију. Ковачевић је попио ракију и рекао: „Ово је само почетак шта га чека и упамтиће се како ми Црногорци кажњавамо издајнике. Неће се он наносити главе“. И отишао је. У међувремену је онај чувар Јеша наставио да га и даље туче и малтретира. Гледао сам колико сам могао да заштитим Јоаникија од мучења, али ми није то увек полазило за руком.
Мислим да је то било 10. или 11. јуна. Стигао је поново Ковачевић и друг Ђилас. Затражили су да им доведем Јоаникија и у разговору са њим су остали око два сата. Ја сам био у другој канцеларији. Тукли су га, псовали Бога, мајку и ко зна још шта све. Када су изашли из канцеларије, Јоаникије је лежао на поду, лицем окренут надоле. Подигао сам га, позвао чуваре и попрскао га водом. Када је дошао себи, умио се и ја сам наредио да га одведу да легне и да га нико не дира. Два наредна дана нико га није дирао.
15. јуна, пошто се мало опоравио, Јоаникије ми је рекао да је био бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега Божије заповести закон. Још ми је рекао: „Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и видети моје најближе и Црну Гору, Српску Спарту, зрно слободе“.
18. јуна ујутру, када је Владика Јоаникије доведен код мене, обратио ми се следећим речима: „Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар човек, иако си комуниста, па хоћу нешто да те замолим. Молим те да овај мали завежљај када будеш могао пошаљеш мојима у Црну Гору јер ће мене данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и Сину Божијем Исусу Христу. Никога нисам издао, руке окаљао, а Бог ми је сведок колико сам људи спасио.“ Не задуго после тога стигао је Ковачевић и рекао ми: „Сад ћеш, да ме поведеш мало по околини и до твог Опленца па да касније завршим оно што сам дошао да урадим“. Сели смо у џип ја, он и још три његова човека и обишли Опленац.
Предвече смо се вратили у Аранђеловац. Његови пратиоци су ушли и извели Владику Јоаникија. На моје питање куда ће Чиле ми је осорно рекао: „Ту у Буковик, подно Букуље где ће му бити добро. Ти гледај своја посла јер се ово тебе не тиче!“ После једно сат времена џип је пројурио. Отишли су ка Београду. Ја сам одмах ујутру отишао пут Буковика и распитао се код мештана шта се те ноћи збило. Рекли су ми, један старији човек мислим да су га звали Миша или некако тако, да је ту од стране једне групе људе доведен човек са брадом, да је било још, три или четири човека, да су побијени и да је у оног са брадом пуцано више пута и ту на брзину
затрпани уз поток. Док нису затрпани, било је неколико стражара. Кажу да се онај са брадом крстио и гледао у небо, завршава своје сведочење Радојица-Рака Ивановић.
Српска Православна Црква је канонизовала митрополита Јоаникија и данас га славимо као свештеномученика (17. јуна).
Иначе за Аранђеловац и Шумадију био је задужен брозов мајор Мартин Гргић, бивши официр усташке црне легије, а преки суд је водио мајор Бранко Кандић, отац данашње комунистичко-усташке перјанице Наташе Кандић ! *
Свјази овога мала опаска: ’45. је тријумф црногорских “зеленаша” (оних са Подгоричке скупштине ’18. који нису хтели уједињење са Србијом, односно њихових синова, зато мноштво Брозових кербера црногорских су синови буквално оних “зеленаша” из ’18. ) Тада они остварују максималистички тријумф какав нису могли ни да сањају у најбољим њиховим сновима – узимају ЦГ и чак завладавају Србијом. Тријумф од 200% – од 0% 1918. до 200% 1945. Зато је Здравко Кривокапић изјавио прошле године, цитирам: Ја сам Црногорац 200%
(на том нивоу, у овом случају председника владе, нема случајних или без смисла изјава, све изјаве су кодови, поруке, символи)
Зато овај џелат, Брозов црногорски кербер, из писанија изнад, назива владику Јоаникија Липовца “издајником”, јер је “издао” њихове “зеленашке” циљеве…и зато Кривокапић упорно понавља, веома често да је баш упечативо, цитирам: Ја нијесам издајник.
Politika je zaista nešto najprljavije što postoji i najjčasniji čovjek(sad trenutno ne mislim na profesora) da uđe uprljaće se. Da li mora tako,mislim da ne mora i da ne treba,ljudi danas prepoznaju doslednost i iskrenost i samo će neko takav moći da zasluži povjerenje naroda. Medojević bivši NATO lobista,Mandić glavni saigrač na lažnom referendumu,Knežević jeste Srbenda,ali nije kadar da nešto vodi,sve su to partijski vojnici i još ponečiji. U svakom slučaju politička scena u CG,iako je preloša, živopisnija je od beogradske nikad učmalije. Kad narod zasluži iznjedriće se već neko iz nove sajber generacije Srbadije.
“…за Аранђеловац и Шумадију био је задужен брозов мајор Мартин Гргић, бивши официр усташке црне легије, а преки суд је водио мајор Бранко Кандић, отац данашње комунистичко-усташке перјанице Наташе Кандић
Свети Јоаникије, моли Бога за нас!
Ах, како врсни коментари ! Хвала Вам, поштовани, што се, као тројица, сабрасте у Име Господње…