За само годину дана (од доласка КФОР-а до јула 2000. године) у Ораховцу и Великој Хочи је киднаповано и отето 27-оро Срба
Оскрнављено православно гробље у Ораховцу (Фото: Оливера Радић)
И после 22 године судбина великог броја киднапованих Срба из ораховачког краја је нерасветљена, а незапосленост и неизвесност свакодневица преосталих Срба у овом делу Метохије.
Ових јунских дана се навршава 22 година од потписивања војнотехничког споразума у Куманову. Југословенска војска и полиција су напустиле територију Косова и Метохије. Уместо очекиване слободе за српски народ на Косову и Метохији наступили су дани прогона и страдања. Један део српског становништва је кренуо за војском, а други остао надајући се да ће бити боље.
Ораховац и Велика Хоча се нису покренули, сем неких стотинак Срба који су радили при војсци и полицији. Долазак НАТО снага и тзв. ОВК охрабрило је шиптарске терористе да чине злочине на сваком кораку. Ораховац је за само неколико дана постао подељени град. Повлачећи се испред разуларене масе наоружаних терориста које је шиптарско становништво дочекало са музиком, цвећем и покличима, Срби су се повукли у горњи део града око цркве Успења Пресвете Богородице. Они који нису напустили доњи део града су привођени, малтретирани, и киднаповани. Из једне улице у доњем блоку из својих кућа су на очиглед својих супруга и комшиница 16. и 17. јуна одведени пензионери Марко Витошевић (1938), Света Грковић (1933), Тика Миљковић, Панта Грковић (1939) и Пека Пелевић (1935). 18. јуна на путу до свог стана пред очима мајке Снежане група шиптарских терориста одводи Бобана Дедића (1962). Будимир Булић (1950) је истог дана пошао у стан у доњем делу града по документа и губи му се сваки траг. 20. јуна је из свог стана киднапован Марко Јелић (1968). Градимир Мајмаревић (1945) и Синиша Витошевић (1959) су отети 22. јуна, када су пошли да нахране кокошке и зечеве на имању удаљеном само двеста метара од српског дела Ораховца. Без трага нестају тих дана Никола Беговић (1950) и Михајло Велимировић избеглице из Хрватске, супружници Трајко (1930) и Мара (1939) Поповић и пензионер Симић Арсеније( 1923). 1. јула се губи сваки траг глувонемом Синиши Казићу (1962.), а 4. јула су киднаповани Љубиша Грковић (1955) и старица Милица Јефтић (1933). На путу Ораховац – Велика Хоча 12. октобра се губи траг Млађану Маврићу (1964).
- октобра су киднаповани Станиша Миленковић (1953), Будимир Баљошевић (1944), Горан Столић (1974), Негован Дедић (1967) и Звездан Мојсић (1973). Лукић Радивоје (1969), је отет 27. децембра, на путу до куће. Милорад Рашић (1957) је отет 19. фебруара 2000. год. у својој улици, а Трифун Великић (1926) исте године 28. јула у свом винограду.
За само годину дана (од доласка КФОР-а до јула 2000. године) у Ораховцу и Великој Хочи је киднаповано и отето 27-оро Срба од којих је идентификовано и сахрањено само шесторо. За осталима се још увек трага, упркос бројним очевицима и доказима о киднаперима.
По доласку Међународних снага на Косово и Метохију у 1999-ој години, су од стране шиптарских терориста у Ораховцу убијени Драгољуб Симић (1934) и Зоран Вукићевић (1961), а у Великој Хочи Млађан Маниташевић (1963) и Небојша Павловић (1970). Рањени су Станој Филијовић, Предраг Дедић, Новица Радић, Милош Мицић, Јовица Васиљевић, Љубиша Ђорђевић, Драган Симић, Срећко Уламовић, Јован Кујунџић….
Детаљ са православног градског гробља у Ораховцу
Спаљене су све српске куће у доњем делу града и још педесетак на ободима српског дела Ораховца, станови и српска имања узурпирани. Српско Православно гробље је оскрнављено, 99% надгробних споменика поломљено, а своје упокојене, Срби су 14 година сахрањивали у црквеној порти. Надгробни споменици се и после 22 године ломе и руше (у току викенда за нама срушени су надгробни крстови на гробовима Божидара Шарића, Богдана Шарића и Ружице Стојановић)
У 2020. години су запаљене три српске куће (Сретане Баљошевић, Мише Баљошевића и Николе Симића, скинута табла са називом улице,, Словена Радића“, а неколико пута су извршени напади на српску децу.
Од 5200 Срба, колико их је било пре рата у општини Ораховац, данас опстаје једва 800 у Ораховцу и Великој Хочи. Околна села: Зочиште, Оптеруша, Ретимље, Братотин, Зрзе, Ратковац и Мала Круша су обесрбљена. И после 22 године напретка нема. Слобода кретања је само привидна и то уз документа тзв. ,,Републике Косово“, незапосленост и неизвесност су свакодневица. У школама је све мање ђака, а све више кућа у српском делу града је добило нове, друговере власнике. Док се у документима Међународних организација говори о напретку и развоју демократије на Косову, српски народ се и даље пита: ,,Шта ли нас сутра чека?“
Опрема: Стање ствари
(Канцеларија за КиМ/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 16. 6. 2021)
Прочитајте још
- Срђан Ристић: Деца Ораховца
- Дејан Баљошевић: Страдање Срба у Ораховцу након потписивања Кумановског споразума
- Дејан Баљошевић: Сузе и смех – четири кратке приче из Ораховца
- Ораховац: Уништени капија и порта Цркве Свете недеље
Categories: Преносимо
Оставите коментар