Духовна хајдучија: Страх и смисао

Апсурд постаје сила која све прожима и истовремено нагриза: од свакодневних тривијалности до најважнијих проблема

Томас Кол, Уништење, из серије слика ‘Усуд империје’ (Извор: Викимедија)

Постоје значајне аналогије између савременог Запада с једне и Римског царства у опадању, па и пред саму пропаст, с друге стране. У другом веку после Христа, у доба династије Антонина (од Трајана до Марка Аурелија, 96-180), живело се као да је историја стала и да све заувек треба да буде тако како је. Трајан (98-117) је извео последњи освајачко-пљачкашки подухват великих размера у Дакији (101-106), а његов привремени излазак на Персијски залив показао се неодрживим: Иран је био превише тврд орах. Пошто више није било снаге за нове подухвате, Хадријан (118-138) је прогласио status quo и око Империје подигао непролазни зид према варварском „хаосу“. И савремени Запад, који је од открића Новог света просперирао на експанзији и израбљивању колонија, а потом на неоколонијалним разбојничким ратовима („извозом демократије“, „хуманитарним интервенцијама“ итд), изгубио је своју моћ: „арапско пролеће“ и „Мејдан“ показују да су једино кадри да изазову хаос и штету по друге, без велике користи за себе саме. Коначно, Запад је поломио зубе у Сирији и Венецуели и ушао у фазу унутрашњег самопрождирања.

Хадријанов зид (Фото: Викимедија)

И над ону античку и над ову савремену цивилизацију, чим су „стале“ са освајањима, надвиле су се исте претње: заразне болести и плиме варвара са Истока (у доба Марка Аурелија Германи су први пут напали бедеме Империје, доносећи успут кугу од које је цар-филозоф можда чак и умро). У таквим околностима, питање смрти постаје увек актуелније него обично. У Старом Риму на њега су постојала два одговора: стоици су сматрали да је човек позван да часно одглуми своју улогу на позорници живота како би остао у добром памћењу потомцима кад се завеса спусти, а „епикурејци“ су се определили за неумерено уживање у материјалном док се то још може. А како ствари стоје данас?

Својевремено је немачки пастор и филозоф Паул Тилих (1886-1965) настојао да у појаву страха у историји унесе ред и током свог истраживања запазио да се може направити хронолошка типологија: у античком свету доминирао је страх од смрти и ништавила, потом је у хришћанској цивилизацији преовладавао страх од кривице и осуде, да би секуларно (модерно) доба карактерисао страх од празнине и бесмисла. (Наравно, сви облици су у некој мери постојали увек, а преференцијални страх од ова три одликује и сваког појединца понаособ) На први поглед, као да је ковид криза вратила точак историје уназад, или, боље рећи, започела нови цивилизацијски круг: опет се већина људи највише боји смрти, јер је у секуларном и атеистичком глобалистичком друштву она практично изједначена с одласком у ништавило. Но, одговор савременог Запада на тај страх није на висини оног староримског, јер стоички моменат изостаје и све се исцрпљује у очајном и грозничавом хедонизму пред који, међутим, стварност поставља препреке.

Прозор за посете у старачком дому у Ветербију, Западни Јоркшир (Фото: Викимедија)

На питања „Шта је човеку најважније?“ и „У чему је смисао живота?“ одговор је одавно дат: „…где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше“ (Јеванђеље по Матеју 6:14-21). Испоставља се да је за (пост)модерног човека са почетка XXI века најважнија ствар животни стандард, а да се смисао живота једино може наћи у материјалном поседу, конформизму и хедонизму. Помисао да се може бити без аутомобила или „паметног“ телефона је за већину наших савременика просто ужасавајућа. Изгледа као да је огромном броју људи чак и размишљање о смрти мање страшно од идеје да овог лета неће моћи да иду на море (а помисао да то више неће никада моћи била би већ неподношљива). У стању су да свим силама подгреју своју веру у вакцине, пружајући тиме себи илузију (и оправдање) да то чине како би спасли животе и то не само свој, него и туђе (чиме себи приписују и врлину солидарности и „хуманости“). Важно је да не испадне како то раде да би могли да путују у иностранство, пошто се суштина „живота“ у савремено доба садржи у његовом привиду: уопште није важно шта је ствар по себи, него како се представља. Јер, ваља бити поштен: веома мали проценат човечанства је безрезервно и спокојно уверен да су вакцине поуздане и делотворне. Разумљиво је када човек ризикује живот због коре хлеба за своју породицу, али да се коцка њиме и својим здрављем зарад ефемерног материјалног „добитка“/искуства – то је већ апсурд.

У цивилизацији која је изгубила знање о сопственим формативним принципима, која укида своју културу („Cancel Culturemade in USA) и „деконструише“ своју историју (Емануел Макрон), не може преостати ни трага од смисла. Апсурд у њој постаје сила која све прожима и истовремено нагриза: од свакодневних тривијалности до најважнијих, општечовечанских тема и проблема. И више од тога: апсурд се увукао у сама осећања људи, трује их и обесмишљава, па речи као што су љубав, пријатељство, верност и пожртвовање или не значе више ништа, или чак сасвим супротно од оног што су у нормалном поретку ствари. Древна изрека „Корисно је оно што је часно“ у свести данашњег Западног човека звучи као спрдња или глупост. Он не може да разуме да је, изгубивши своју аутентичност, постао неспособан чак и да се плаши на смислен начин. Страх данашњице је апсурдни страх од било чега што има смисла. Јер, смисао обавезује, а бесмисао ослобађа.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Гост на гозби

    Гост
    На гозбу
    Добродошао
    Ваистину

    Гладан
    Жедан
    Засужњен
    Ваистину

    Љубављу нахрањен
    Истином напојен
    Слободом дарован
    Ваистину

    Гост се гости
    На гозби
    Домаћин служи
    Ваистину

    Момчило

    13
    2

Оставите коментар