Епископ бачки Иринеј: Српска православна терминологија која се односи на умирање и смрт 

Махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века

Епископ бачки Иринеј

Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо овај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.

Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојникупокојењепокојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи миртишинуодморпочинак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умиритиодморити, или подарити мирподарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити сепочинутиодморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.

Епископ бачки Иринеј (Фото: Д. Дозет)

Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, на пример, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.

Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умретисмрт и умрли него региструје само обична значења утонути у санзаспати и уснити.

Фреска Уснуће Светог Василија Острошког у манастиру Острог (Фото: Sputnik/Дејан Симић)

Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити сепокојнипокојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестатиузмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојниумрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минулипрошлипротекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).

Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, то јест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.

Као што видимо, преставити се и преминути значи у ствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.

Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићиотпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господупреминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеникпутникстранац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ).

Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљидоживети његов крај, дакле умрети или упокојити сепреставити сепреминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.

Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.

Текст у пдф формату.

Опрема: Стање ствари

(Епархија бачка/СПЦ, 2. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

6 replies

  1. Neverovatna licnost! Covek je poliglota, obrazovan da nema vise gde, vladika je i zna odlicno sta prica. Napisao je i dobre knjige…U pravoslavlju je dugo i duboki su mu uvidi i shvatanja, Meni stvarno nije jasno kako jedna tako kvalitetna osoba moze biti ekumenista? .

    16
    3
  2. Koliko vidim,ako za bilo koju rec u srpskom jeziku nema neki predlozak na greceskom onda ta
    rec kod nas i ne postoji ili nema znacenje.
    Neverovatna papazjanija.Nicega.
    Ali ima i gore: jedan dr teologije pise raspravu od 15 strana: Ko je Hrist na liturgiji.
    Ko na Liturgiji moze biti Hristos?
    Drugi dr tologije pise traktat na 12 strana: ko radja decu: muskarci ili zene,da bi zakljucio:
    Normalno muskarci.Pise bre u Bibliju: Avram rodi Isaka,Isak rodi Jakova…
    U sta verujes:svojim ocima ili Svetoj knjizi?

    9
    11
  3. Пошто се врли владика у овом тексту углавном бави језиком, с правом, јер српским ванредно влада, чудно је, а можда и није, да се не запита откуд то да овај народ, чији језик епископ раби до руба неукуса, себе зове Јелинима, а владика им језик зове грчки? Ко им даде то грцајуће име?
    Остаћу само на једном примеру.. да видимо шта епископ бачки вели о настанку повратног глагола пре(д)ставити се:

    „Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати.“

    Их, та немојте кас’ти! Удроби честити владика у ову кашу и грчки и латински (verbum compositum?! .. узгред, од чије вербе, врбе, врбове коре и прућа и уплитања слова до значења дођоше латини до verbumа?), па онда прастари индоевропски (ееех Кљосове), па санскрит… и наш!.. само српски никако да уплете.. као то врбово пруће. На једно просто српско „одметно се на стазу“ не сме ни да се помисли, него мора фина грчка реч метастаза. Из језика који има речи али нема реченице. Зашто се владика зауставио на основи „ста“, а није на стазу метно још један корачић и стигао до основе „ст“, па да видимо откуд она? Не би му отпала титула за то. А ако није чуо за плевљење језика чупањем самогласника… нек’ се обрати Радовану. Или бар мајстору „старогрчког“ Данковском који написа Homerus slavics dialectiscognata lingua scripsit. Бојим се да ће на крају остати само онај хит Хасана Дудића „Прекасно си у мој живот дошла“.
    Да скратим, јер је наш епископ човек у годинама, деценијама је учио из тих гричких књига, школујући се све грцајући и свом уморном језику давао прилику да почине кад бе се вратио у келију. Не спорим да је васколико наображен, но не треба ли се запитати где ћемо ми као народ завршити ако нам и богослови стално просипају ову „што си купов’о за двеста кад си преко улице им’о за триста“ шверцер-повест језика, а самим тим и целокупног српског бића?

    24
    3
  4. -Одсрбос – погркос, одгркос – посрбос.

    Ова изрека је настала у време када је превратничка црква почела стварати
    своје вернике, па су неки едукованији Срби прихватали ново учење које
    им је поробљивач наметнуо. Ову идолопоклоничку веру Срби су прихватили
    тек последњих деценија, док је то културна Европа усвојила неколико
    векова пре Срба.

  5. На Богословском факултету суспендован је старословенски, за разлику од
    Грка који нису нити имају намеру да укину старогрчки на свом богословском
    факултету!?
    Ништа не помаже чињеница да је цела средњевековна историја Срба исписана
    на старословенском, новотарци спроводе – “реформе“!
    Исти је случај и са догматиком Аве Јустина, која је суспендована са Богословског
    факултета, а обавезна је Зизјуласова?!
    Све више се у храмовима “’служе“ Литургије на говорном,службеном
    /“српско-хрватском“/ језику, а све мање на црквенословенском, опет због – “реформи“.

    3
    1
  6. Текст је пренет с портала СПЦ и едукативне је природе. Није намењен охолима попут вас.

    2
    7

Оставите коментар