Предавање Србољуба Пеовића “Каџарски Иран у Великој игри” у оквиру циклуса предавања о колонијализму

Карта: Редит

Пријатна али не и лака дужност да укратко представим историју иранског суочавања са европским колонијализмом током Дугог XIX века и савременим иранским погледима на овај процес допала ме је 10. маја на трибини Института за европске студије, у оквиру пројекта Суочавање Европе са њеном колонијалном прошлошћу. Стога овде читаоцима доносим сумирани текст свога чланка и излагања.

На самом почетку XVI века династија Сафавија проширила је своју власт на цео простор Ирана. Ова династија је допринела дефинитивном ширењу шиитског ислама међу становништвом Ирана, а њен утицај и моћ огледали су се у чињеници да су у иранској историјској свести земље Ирана поистовећене са сафавијским територијама. На самом почетку XVI века дошло је до првих контаката са европским државама: португалска морнарица заузела је острво Хормуз (1507) и град Гамрун (1514). Енглеска Источноиндијска компанија је започела трговину у Персијском заливу, а 1622. су здружене иранско-енглеске снаге заузеле Гамрун, који је преименован по тадашњем иранском владару у Бендер-е Абас. Француска Источноиндијска компанија је 1664. послала своје прве трговце у Персијски залив.

Шах Абас II на банкету за стране изасланике (Фото: Викимедија)

Овакво стање је потрајало до средине XVIII века, када се простор Ирана нашао у политичком хаосу после унутрашњих сукоба. Како је Персијски залив постао у потпуности несигуран за транспорт, британски капетан у руској служби Џон Елтон накратко је успео да формира Руску компанију, која је трговала преко Каспијског мора. Од средине XVIII века, због пропасти економије у иранским земљама, британски трговци су остали једини Европљани на том простору.

Прво веће занимање за Иран међу европским силама исказала је Русија. Перспектива пута према Индији, појачана погрешним географским представама, учинила је да се руски цар Петар Велики заинтересује за поход на Иран. Користећи локални сукоб, руска војска успело је да 1722-1723. заузме јужну обалу Каспијског мора. Поход је донео знатне губитке, а руска власт над каспијским територијама постала је економски неодржива. Стога су оне у замену за дипломатске уступке враћене најзначајнијем локалном владару, шаху Надеру.

Ново интересовање је показала тек царица Катарина Велика, која је послала 1781. експедицију вођену једним Србином, грофом Марком Војиновићем, а која је заузела острво Ашураде на крајњем југу Каспијског мора. Експедиција је заробљена и протерана од стране локалног господара из турског племена Каџара, који је у наредних 15 година ујединио Иран – хана Аге Мухамеда. Овај владар је 1795. успео да поврати и грузијску краљевину Картли-Кахети, после стравичног покоља становништва у Тбилисију. Само су истовремене смрти царице Катарине Велике и шаха Аге Мухамеда спречиле избијање рата. Побуна Картлијско-кахетијске краљевине из 1799. завршена је руском анексијом ове државе, што је изазвало психолошке последице на иранском двору, који је изгубио историјску иранску земљу.

Царица Катарина II, 1762-1796. (Фото: Викимедија)

Појава француских агената на иранском двору и преговори са дуранским шахом Заманом (данашњи Авганистан), као и преговори француског цара Наполеона I са руским царем Александром I везаним за заједничку акцију према британској Индији довели су до формулисања политике одбране Индије кроз претварање Дурани царства и Ирана као тампон-зона у Уједињеном Краљевству. Тиме је политика онога што је касније названо Великом игром у основи постављена. Посланство британског изасланика Џона Малколма из 1801. је довело до успостављања дипломатског представништва Уједињеног Краљевства, те ексклузивног права трговине за британске трговце и укидања споразума са Француском, у замену за помоћ против авганског шаха. Наредних година британска дипломатија успела је да изолује представнике других сила заинтересованих за склапање уговора са Ираном.

У међувремену руске трупе кренуле су у запоседање кавкаских ханата, које је ирански двор сматрао својим поданицима. После више изузетно крвавих руских кампања 1802-1804, иранске снаге одбиле су руску опсаду Јеревана, што је довело до избијања рата. Изостанак британског ангажмана довео је до краткотрајног зближавања иранског шаха и цара Наполеона I 1807. После дефинитивних пораза иранске војске, 1813. је склопљен мир у Гулистану, којим је признат губитак већине кавкаских ханата и руско ексклузивно право пловидбе у Каспијском мору. Русија је добила дипломатско представништво у Техерану.

Битка код Султанабада 1812. године у којој су персијске снаге потукле руску војску (Фото: Викимедија)

Велика Британија је у међувремену преузела иницијативу за учвршћивање власти у Персијском заливу. Не само да је владар Бахреина 1805. успоставио дипломатске односе са Уједињеним Краљевством, већ је британска флота у два наврата покорила део Омана који је назван Протекторатом уговорних држава (и који ће касније бити трансформисан у Уједињене Арапске Емирате). На обе ове територије, као и на Оман (са којим је Уједињено Краљевство такође успоставило односе), иранска држава полагала је права.

Жеља за осветом старих земаља и изазивачки наступи руског представништва у Техерану довели су иранску јавност до усијања. Улема у Техерану је тражила џихад против Русије. Нови руски покушај заузимања Јеревана 1826. довео је до избијања новог рата у ком је иранска војска у потпуности потучена. Уговором у Туркменчају из 1828, који је постао својеврсни симбол пораза старог поретка, Русија је добила ханате Јереван и Нахчиван, финансијско обештећење, право да било који њен грађанин у Ирану одговара само руским законима и право да враћа све своје грађане који су се преселили или пребегли у Иран.

Тежња Ирана да успостави чврсту границу на истоку довела је ирански двор у сукоб са авганским. Гроф Иван Шимонић, Далматинац, као нови руски представник у Техерану подстицао је иранске амбиције ка поновном успостављању источне границе, а Уједињено Краљевство је интервенисало шаљући официре и војну опрему. Русија је 1842. заузела острво Ашураде, а њена каспијска морнарица је у потпуности уништила пословање локалних великих трговаца.

Авганистанци у британској служби 1841. (Фото: Британска библиотека/Викимедија)

Пограничне области Ирана и Авганистана, Херат и Систан, биле су центар спорења у коме је улогу арбитра држало Уједињено Краљевство. Два успешна похода иранске војске на град Херат довеле су до релативно малих и брзих британских војних операција (1838, 1856) које су приморавале Иран на капитулацију и вишедеценијско продужење спора око наведених територија.

У међувремену је Русија покренула низ кампања ка централноазијским ханатима. Од 1860. до 1885. руска војска је у бруталним кампањама успела да заузме простор између Кине и Ирана, успевши краткотрајно да стави и Авганистан под своју контролу. Тек је ризик од директног рата са Уједињеним Краљевством (за који су обе војске почеле вршити припреме пошто је руска војска заузела тврђаву Панџде у Авганистану) довела до уступања. За то је време руски двор успео приморати ирански на бројне уступке приликом корекције граница. Ирански снови о поновном успостављању власти на истоку су у потпуности уништени. Једина утеха је нађена у успостављању власти над лукама попут Бушехра или Бендер-е Абаса, које је дотад држао султан Маската.

Паралелно са сукобом у Централној Азији текли су напори да се иранско тржиште отвори за западне трговце. Британска влада са породицом Сименс успела је 1868. да успостави концесију за телеграфску линију са додатним правима на иранско земљиште. Наредне године је отворен Суецки канал, који је допринео појачаном присуству европских сила у водама око Ирана. Прву паробродску линију у Персијском заливу успоставило је Уједињено Краљевство 1870, док је Француска неуспешно покушавала да своју линију успостави наредних 40 година. Од 1906. и Немачка је имала своју паробродску линију.

Авгански емир Шер Али између руског медведа и британског лава; карикатура која приказује Велику игру у Средњој Азији између Руске и Британске империје (Илустрација: Викимедија)

Британски грађанин Јулијус фон Ројтер успео је да 1872. личним везама успостави још повољнију концесију за телеграфску линију него породица Сименс. На то је реаговао руски двор, приморавши шаха да 1874. направи сличну концесију компанији коју је формално држао руски генерал Фалкенхаген (од које се одустало наредне године). Коначни тријумф европске трговине огледао се у коначном отварању реке Карун за стране трговце 1888. Због свог положаја, ова река представљала је једину финансијски исплативу путању у унутрашњост Ирана, која је окружена планинским масивима према обалама.

Од ових година је економска криза у Ирану почела галопирати, те је двор све чешће био приморан да државну благајну пуни позајмицама које су контролисали руски и британски двор. Свака позајмица била је условљена додатним концесијама и променама политике. Једна од концесија, везана за успостављање потпуног британског монопола над иранском продајом дувана, довела је до првих масовних протеста у земљи 1890, који се у литератури некад наводе као прве масовне демонстрације иранске нације.

Дезинтеграција централне управе посебно се видела у приморским крајевима, где је британска дипломатија оснивала низове конзулата, који су преговарали са локалним емирима и племенским старешинама као фактички независним политичким чиниоцима. На северу је Русија блокирала британске покушаје градње железница, настојећи да задржи за себе прилику да евентуално преко Кавказа железницом и путевима повеже новоосвојене централноазијске области са европским територијама. Већ 1897. цар Николај II давао је знаке да је подела Ирана на интересне сфере била прихватљива.

Персијски парламент 1906. (Фото: Викимедија)

Руски пораз у рату са Јапаном 1905. допринео је промени става Уједињеног Краљевства према свом колонијалном супарнику. Нову и непосреднију опасност представљала је Немачка. Уз то, Уједињено Краљевство подржало је иранске демонстранте у ономе што је постало Уставном револуцијом из 1905. Британско представништво пружило је уточиште иранским револуционарима у самом Техерану, а у њему су се одржавала и предавања на различите политичке теме. Револуционари су успели 1906. формирати Уставотворну скупштину и прогласити устав.

Нова промена је наступила наредне године. Коначно поделивши Иран на две зоне (са тампон-зоном између), Русија и Уједињено Краљевство су кренуле у гушење овог покрета. Руска војска се сукобљавала са револуционарима на северу Ирана, док је у самом Техерану козачки одред (као лична шахова гарда) бомбардовао Скупштину. Уједињено Краљевство је заузело нафтна поља Ахваза, због којих је 1909. формирана Англо-иранска нафтна компанија (будући British Petroleum). Тиме су прва велика блискоисточна нафтна поља стављена у употребу управо у Ирану. Револуција је дефинитивно угушена до 1911.

Зграда Англо-персијске нафтне компаније у Техерану (Фото: Викимедија)

У Првом светском рату је и тампон-зона била фактички подељена, док је Османско царство заузело одређене пограничне области на западу. Разорен ратном експлоатацијом и епидемијама глади, маларије и грипа, Иран је требало да 1919. пружи изузетно широке концесије Уједињеном Краљевству. Британска дипломатска офанзива је пропала захваљујући преокрету у иранској полицији: официр козачке гарде, хан Реза Пахлави, преузео је сву ефективну власт 1921, да би четири године касније постао новим шахом, довевши династију Пахлавија на трон.

***

Данашња представа о каџарском периоду формирана је захваљујући квазимемоарима интелектуалаца из 1930-их, попут Ахмада Кесравија, Мохамедтакија Бехара и Абдолаха Моставфија: читав период посматра се кроз дискурс дезинтеграције. Пропаганда из времена Пахлавија допринела је томе да су Каџари посматрани као европски клијенти који нису имали много бриге за државу. Додатни разлог за остракизовање Каџара било је њихово турско порекло: иако сами нису били Персијанци (већ Мазендеренци), Пахлавији су вршили агресивну промоцију етничке персијске културе на рачун осталих.

Србољуб Пеовић (Фото: Телевизија БН)

Иако је лоше мишљење о овом периоду фактички универзално у иранској јавности, као и у школским уџбеницима, приметни су напори иранског револуционарног режима да ово стање измени. Иако није чувана систематски, грађа о овом периоду је делимично објављивана током последњих двеју деценија (што представљала добродошлу промену у односу на британске и руске изворе, на којима се истраживања овог периода обично заснивају), а такође су приметни и напори да се организују конференције на тему колонијалног наслеђа и постколонијализма.

Аутор је истраживач-приправник на Институту за европске студије

Погледајте још

Прочитајте још

• Рајко Петровић: Португал и Шпанија – успон и пад првих глобалних колонијалних империја
• Данило Бабић: Белгијски колонијални модел и његове последице на друштво колонија и метрополе
• Жан Казимир: Деколонијално читање историје Хаићана од 1697. до 1915. године
• Јелена Вићентић: Холандски колонијализам, корени модерног капитализма и свакодневног расизма
• Арва Аван: Катастрофа и прогрес – британски колонијализам у Индији
• Михаел Антоловић: У потрази за местом под сунцем – немачки колонијализам (1884-1919)
• Јелена Вићентић: ,,Незамислив“ колонијализам и његови одјеци – нордијске државе у колонијалном подухвату

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Британска империја, Велика Британија, Иран, Персија, Русија, Србољуб Пеовић, колонијализам