Александар Филиповић: Да ли победници историју пишу преко монтираних фотографија?

Ако се фотографија детаљније анализира, уочиће се низ нелогичности односно „пропуста“ који подстичу основану сумњу да је реч о историјском фалсификату

Историја је  друштвена и хуманистичка наука која објашњава развој људског друштва у прошлости на основу поузданих доказа. Међутим, дефиниција и сам циљ историје као науке не обавезују историчаре да теже истини. Њихов степен истинољубивости је њихово дискреционо право. По неписаном правилу, многи историчари износе нетачне, непроверене или произвољне злонамерне тврдње, али и фалсификоване доказе, без намере да исте претходно провере. За штету коју наносе истини, историји, и народу (којем како са поносом истичу и припадају) неће сносити последице. Сваки покушај да се јавности скрене пажња на  прећутану истину стручна јавност по аутоматизму, са нескривеном мржњом осуђује као срамни покушај ревизије историје, рехабилитацијом радикализма, клерофашизма, итд. Тежити истини, сагледавањем историјских дешавања  из угла српских националних интереса је недопустиво. Историјски догађаји се могу искључиво посматрати из угла комунистичке идеологије, што најбоље доказује текст под називом „Ко су заиста љотићевци“, објављен у „Политикином забавнику“ 25. 01. 2019. године. Његови аутори,  историчари др. Предраг Марковић и Иван Стамболија подсетили су јавност ко је то убијао Србе током рата, реагујући на већ објављен споран текст о љотићевцима у претходном броју Забавника. Сваки озбиљан читалац ће уочити да се ради  о  тенденциозно осмишљеном и крајње наивно конципираном пропагандном тексту са веома јасним циљем: стављање (брижљиво одабраних)  историјских чињеница истргнутих из контекста историјских дешавања у функцију тренутно актуелне политике, а у складу са формираном историјском научном матрицом, која се више од 70 година немеће као званичан и неприкосновен начин размишљања стручне јавности и широких народних маса. Уместо, научног апарата – поузданих доказа (прворазредних извора), објављена је фотографија са насловом: „Љотићевци спроводе на стрељање“! Иста се може пронаћи на интернету прецизнијег назива: „Љотићеви добровољци спроводе заточене Роме на стрељање, Шабац, септембар 1941.“ Међутим, испод пише и други назив: „Спровођење заточених Цигана на стрељање у Шапцу, септембра 1941. год.“[1] Фотографија  би требало да је снимљена 24, 25. или 26. септембра 1941. године, у току хапшења шабачких цивила за одмазду, због претходног напада на немачки гарнизон у Шапцу. Два назива исте фотографије потврђују да је неко злонамерно  додао и други назив желећи свесно да оптужи љотићевце.

Фотографија број 1: „Љотићеви добровољци спроводе заточене Роме на стрељање, Шабац, септембар 1941.“

Ако се фотографија детаљније анализира, уочиће се низ нелогичности односно „пропуста“, који не само да подстичу основану сумњу да је реч о историјском фалсификату, већ исту и доказују.

  1. На фотографији је група Рома, а војници поред њих нису љотићевци! Они су били уредни, обријани и дисциплиновани, просечне старости око 20 година! Овде је реч о старијој генерацији.
  2. У септембру 1941. само је 3. одред добровољаца, тзв. љотићеваца, бројности око 120 војника, био под оружјем и оперативан. Од 15. септембра па до краја месеца су водили борбе са партизанским групама на терену Смедерева и централне Србије. Хапшење 4459 шабачких цивила, извршено је у периоду од 24. до 26. септембра, кад љотићеваца на подручју Шапца није било. По званичним документима, тек 24. октобра у Шабац долази 4. чета 2. добровољачког одреда. Ово су први љотићевци који се појављују у Шапцу од почетка рата ради формирања 9. добровољачког одреда. [2]
  3. Љотићевци су били наоружани пушкама система Манлихер-Каркано калибра 6,5 мм, а војници на фотографији, имају пушке система Маузер, калибра 7,9 мм.
  4. Љотићевци су имали југословенске униформе јуришних јединица М-40, а на фотографији се види југословенска униформа М-39. Наведени модели униформи се разликују по облику крагне и џепова као и начину закопчавања. На основу изнетог и анализе многобројних ратних фотографија, може се само претпоставити да је можда реч о униформама војника Српске државне страже-жандармерије, а не љотићевцима.
  5. Један војник има кокарду на капи и носи блузу.
  6. Три војника носе шињеле, док двојица сигурно, а вероватно и трећи немају кокарде. Њихова запуштеност као и сама појава упућује искључиво на заробљене југословенске војнике у априлском рату. Војници краљевске југословенске војске на капама нису имали кокарде. Влада генерала Недића формирана је у складу са важећим Хашким конвенцијама чије потписник била и Краљевина Југославија. Недићеве формације носиле су униформе југословенске војске, држећи се постојећег правила службе. То значи да се у пракси није могло десити да припадници исте јединице буду  разнолико одевени, са или без ознака на капи итд. Сви војници у служби владе Милана Недића, (Српска државна стража-жандармерија и Српски добровољачки корпус),  имали су на капама српске кокарде, а добровољци, (љотићевци) и шлемове М-34, чехословачке производње.
  7. Шињел се по тадашњем правилу службе носио од 1. октобра до 1. маја као обавезни део зимске одеће. Спорна фотографија се односи на хапшење шабачких Рома у септембру 1941. када се шињел није носио.
  8. Чудно је да пушке сви „српски“ војници држе на рамену уместо у рукама. Шта би се десило да су Роми, којима руке нису везане, насрнули на њих који су, (судећи по њиховим погледима и изразу лица), одсутни и незаинтересовани за Роме? Трећи војник у шињелу држи руку у џепу.

Аутентичност прве фотографије, оспорава и друга, такође спорна фотографија преузета са интернета, али коректнијег назива: „Недићеви жандарми воде Роме на погубљење“.[3]

Фотографија број 2: „Недићеви жандарми воде Роме на погубљење“

  1. На другој фотографији, код војника са леве стране пута, уочљив је „шал“ који му виси испод војничке блузе. За разлику од блузе, панталоне су црне боје.
  2. Стиче се утисак да он прикрива официра који се делимично види иза њега.
  3. Исти војник има пушку система Маузер М-98 немачке производње. Недићева жандармерија и стража имали су пушке система Маузер југословенске производње М-24.
  4. Његова крагна се разликује од истог детаља на војнику са прве фотографије! Буквално је нацртана црна штрафта, да би представљала српску униформу модел М-39.
  5. Током борбених активности па и хапшења, бајонет се стављао на пушку, што није случај на спорним фотографијама, јер нико од војника и нема бајонет.
  6. Од обавезне војне опреме „српски“ војници немају ништа осим пушке на рамену. Нико нема опасач, што се у пракси није могло десити, а што је и тад, (као и данас), било у супротности са правилом службе о војној опреми. Током давања страже, патролирања, хапшења, чишћења терена итд. осим оружја, опасач је био незаобилазни део војне опреме. Опасач се скидао са себе као и оружје у случају предаје, или престанка борбених активности. Морао се носити због фишеклија са муницијом, бомби, бајонета, чутуре са водом, ашова или гас маске („Небојша“). Бити без опасача исто је као и носити пушку без затварача. Где држе муницију „српски“ војници? Ако само статирају са празним пушкама, није им потребна.
  7. Уочљива је и извесна диспропорција-разлика у висини Рома и „српских“ војника.
  8. Због чега је друга фотографија мањег формата? Нема разлога да неуједначено буду мутне осим ако то некоме није био циљ..

Да је реч о историјским фалсификатима потврђује и званична историографија.  Генерал Недић је формирање владе условио захтевима  који су прихваћени  од стране немачког генерала Данкелмана. Потписани документ, у шест тачака, прецизно дефинише циљеве владе. Под тачком 4 се тражи: „Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и Мађарском“! Под тачком 6б је наглашено следеће: „У случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти“![4] У циљу спречавања немачких одмазди, влада је 7. септембра 1941. формирала осам жандармеријских одреда. Овим јединицама командовали су виши војни официри, а њихови заменици били су виши жандармеријски официри. Заменик команданта 5. одреда био је активни жандармеријски мајор Александар Млакар. По сведочењу његовог сина Оливера познатог водитеља, убијен је од стране партизана у Босни 1945. По наредби од 10. септембра, упућени су у Шабац 1. и  2. одред  са циљем да очисте терен од банди на подручју Мачве и формирају посадне јединице у Шапцу, Владимирцима, Каменици, Богатићу, Лозници и Крупњу.[5]  Начелник штаба немачке врховне команде генерал Кајтел, пренео је у форми  наредбе 16. септембра Хитлерове мере, донете са циљем ефикасног гушења устанка у Србији. Под тачком 3д пише: „Домаће оружане снаге начелно се неће моћи употребљавати при спровођењу оваквих насилних мера. Њихово ојачавање појачава опасност за сопствене трупе, те од тога одустати“.[6] У вези са нападом на Шабац, 23. септембра 1941. немачки војни заповедник у Србији је издао наредбу у којој се наређује и следеће: „Разоружати српске чиновнике, (укључујући у ове полицију и жандармерију), држати их одвојено и строго чувати. У колико узму учешћа у борбеним радњама против немачке оружане силе, одма их стрељати“.[7] Сутрадан 24. септембра, штаб немачке 324. пешадијске дивизије одредио је немачке и усташке јединице које ће извршити чишћење града. У извештају нема војника владе генерала Недића, укључујући и љотићевце.[8] Поступајући по горе наведеној наредби, Немци су у Шапцу, ухапсили и разоружали оба владина одреда са њиховим командантима. Пребачени су у село Кленак и у пломбираним вагонима враћени у Београд.[9]  Званични извори  наводе да су 25. септембра у сабирни  логор код Кленка дотерани разоружани жандарми, чиновници и група накнадно похватаних грађана.[10] Са сигурношћу се може закључити да недићевци, а ни љотићевци нису учествовали у хапшењу шабачких цивила. Ако су недићевци били немачки сарадници и заједно са њима хапсили шабачке цивиле, зашто су их Немци разоружали и ухапсили, а потом  послали у  сабирни логор у Срему са осталим ухапшеним цивилима?

Милан Недић (Фотодокументација Политике)

Бесмислено је доказивати да су јединице владе генерала Недића хапсиле недужне цивиле, када је приоритет владе био спречавање одмазди над истима. Зна се само за један случај хапшења цивила од стране љотићеваца. Десио се у октобру 1941. када је ухапшена група Рома  замењена за један број српских цивила. Ухапшени су од стране Марисава Петровића, који се са својим  5. добровољачким одредом тад налазио у Крагујевцу. Петровић није извршио хапшење по немачкој наредби, већ по личном нахођењу.  Да је у замену за Роме, уместо српских цивила, ослободио ухапшене комунисте, (међу којима се налазио и рођени брат Хрвата Стипана Филиповића Шимун), Петровић вероватно не би био ратни злочинац, а могуће је да би и нека од улица у Крагујевцу после рата, носила његово име. Владимир Дедијер, у својим мемоарима је поменуо да је Петровић спасао 20. октобра 1941. године око 600 Крагујевчана.[11]  Због оних који су свесно изазивали одмазде, званични извори прецизно наводе да је у Србији до краја 1941. стрељано 1500 Рома, и сво мушко јеврејско становништво око 7100 цивила. Број стрељаних Срба се креће од 10.000 па навише.

Наведена документа као и анализа фотографија несумњиво потврђују да је реч о историјским фалсификатима. Довољна су само два изнета необорива материјална доказа, а то је ретуширана-нацртана крагна на „српском“ војнику са друге фотографије и пропуст са опасачима. Аутентичност групе Рома није спорна, већ аутентичност „српских“ војника. Фалсификоване фотографије су могле настати на три начина. Ако су ратни победници имали оригинални снимак групе Рома, у том случају су „налепили“ накнадно фотографисане српске војнике. Овај могући начин фалсификовања објашњава уочљиву међусобну збијеност четворице војника са прве фотографије, али и уочену диспропорцију војника и цивила на обе фотографије.  Уколико су „српски“ војници, (са свим уоченим пропустима), аутентични, фотографије су могле настати и приликом снимања неког ратног филма. Трећа могућност је да је нова власт, (ОЗН-а), за своје пропагандне потребе, нашла  статисте ради фотографисања, што објашњава све уочене костимографске и реквизитерске недостатке, као и бедан изглед „српских“ војника. Стиче се утисак да је колона стала због фотографисања, а војници као да позирају, нерадо гледајући у правцу фотоапарата као и цивили. Официр ваљевске ОЗН-е, Миодраг Ђурић, био је познат по својим  костимографским перформансима. Са својим колегама преобучени у четнике, пресретали су на периферији града  Ваљевце, у чију су лојалност сумњали. Ђурић се облачио и као жена, хватајући равногорске јатаке по ваљевским селима. Позната су  његова малтретирање и „стрељања“ маневарском муницијом ваљевских Рома са Баира због ситног криминала.

Фотографија број 2, детаљ

Тврдња да су фотографије настале у Србији у септембру 1941.  је злонамерна, јер се иста не може доказати. Немогуће је доказати да су  Роми ухапшени на подручју  Шапца. Могли су бити ухапшени било где на територији окупиране Краљевине Југославије. Шести део документарног серијала „Југославија у рату 1941-1945“, посвећен је одмаздама у Србији с јесени 1941. године. Не поменувши узрок крагујевачке трагедије, искоришћена je прва фалсификована фотографија као доказ хапшења крагујевачких цивила од стране љотићеваца. За ову без сумње свесну и злонамерну подвалу, највише су заслужни, др Бранко Петрановић стручни консултант поменутог серијала и уредник Божидар Николић.

Из свега изнетог намеће се логично питање. Колико има истине у комунистичкој историографији и да ли се она може сматрати науком?  Питање је бесмислено јер сви добро знају да  хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. Прећутана истина иде у прилог свих непријатеља српског народа који ће и даље оптуживати Србе да су дивљаци, варварски и геноцидан народ, користећи се разним лажима, а између осталог и комунистичком историографијом. Коме користе изјаве српског историчара др Предрага Марковића, међу којима се посебно издваја она којом Љотића назива највећим издајником у региону током Другог светског рата, (већим и од др Павелића, прим. аут.)? Сигурно хрватским повјесничарима, који сада тријумфално “научно и аргументовано” могу тврдити,  да су љотићевци убили више Срба током рата, него усташе?

Стручна и научна академска јавност, вероватно се неће осврнути на указане историјске фалсификате. У супротном, за њих ће све изнето бити неприхватљиво, а изговор ће се увек пронаћи. Аутор текста није дипломирани историчар-званичан научни радник. Текст je препун слободних и научно неутемељених констатација. Нису коришћени прворазредни историјски извори. Непотпуна и једнострана библиографија није наведена по тзв. Харвард систему. Текст не пружа нова сазнања из области којом се бави, итд.

На крају, за разлику од „добронамерних“ историчара, аутор текста се извињава за сваку информацију, за коју се докаже да је нетачна!

Извори и литература:

Извори

  • „Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије“, Том 1. књига 1. „Борбе у Србији“, „Документи немачких и квинслишких команди и установа“
  • документ бр. 148, Наређење команданта Недићеве жандармерије од 10.09.1941. Пов. Ј.Б. Бр.108,
  • документ бр. 159, Наредба начелника штаба немачке врховне команде од 16.09. 1941. бр.888/41.
  • документ бр. 170, Наређење немачког војног заповедника у Србији од 23.09.1941. бр. 864/41
  • документ бр. 171, Извештај штаба 342 немачке П. Дивизије од 24.09.1941.

Литература

  • Краков, 1963. – Краков С., Генерал Милан Недић књига прва,  На ивици ножа, Минхен 1963.
  • Перић, 2018. – Славиша Перић Српски добровољачки корпус 1941-1945, Београд, 2018.
  • Дедијер, 1981. – Дедијер В., Дневник 1941-1944, књига 1., Загреб, 1981.

Интернет странице

  • Википедија слободна енциклопедија. „Крвави марш“
  • Википедија слободна енциклопедија. “Влада народног спаса“
  • Википедија слободна енциклопедија.“Холокауст у Србији“
  • Архив знаци-База података о Другом светском рату на тлу Југославије

Напомене

[1] „Архив знаци“, база података о Другом светском рату на тлу Југославије, Сиг. нег.Б-926/3
[2] Перић, 2018, 82 – Славиша Перић Српски добровољачки корпус 1941-1945, Београд, 2018.
[3] Википедија слободна енциклопедија.“Холокауст у Србији“
[4] Википедија слободна енциклопедија. “Влада народног спаса“
[5] „Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије“, Том 1. књига 1. „Борбе у Србији“, „Документи немачких и квинслишких команди и установа“ документ бр. 148, Наређење команданта Недићеве жандармерије од 10.09.1941. Пов. Ј.Б. Бр.108,
[6] исто,  документ бр. 159, Наредба начелника штаба немачке врховне команде од 16.09. 1941. бр.888/41.
[7] исто, документ бр. 170, Наређење немачког војног заповедника у Србији од 23.09.1941. бр. 864/41
[8] исто,  документ бр. 171, Извештај штаба 342 немачке П. Дивизије од 24.09.1941,
[9] Краков, 1963, 185,186,187,188 – Краков С., Генерал Милан Недић књига прва,  На ивици ножа, Минхен 1963.
[10] Википедија слободна енциклопедија. „Крвави марш“
[11] Дедијер, 1981, 422 – Дедијер В., Дневник 1941-1944“, књига 1., Загреб, 1981.

 



Categories: Противу дезинформација

Tags: , , , ,

11 replies

  1. Честитке аутору текста.

    31
    1
  2. „Стање“, последњим чланцима господе Варагића, Фатића и Филиповића, сте надишли себе.. Само напред! 👌👍🇷🇸❤️

    20
    1
  3. Марксова утопија је била и остала идеологија намењена сиротињи раји. Овај социјалиста и мислилац миленијума, Србе је сматрао расним смећем ко је мора нестати у револуционарном холокаусту. Они Срби који себе нису сматрали расним смећем, супротставили су се сељачићу из Кумровца, али нажалост били су мањина, јер Срби као што се видело увек иду тамо где је више војске. Да су знали шта се иза брда ваља, па да пређу на страну 41. регименте и ставе се под команду фелдвебла Броза још у току Церске битке! Овако ослободише Србију тек 30 година касније.

    18
    1
  4. Znaci nisu ljoticevci ucestvovali u prici o streljanju.

  5. Поштовани господин Филиповићу, свака Вам част на тексту. Због овог текскта Предрага Марковића и Ивана Стамболија сам престао да читам Политикин забавник (после пар година сам наставио, јаче је од мене, иако је редакција релативно некоректна). Запамтио сам и изјаву Предрага Марковића да је Љотић био гори и од Павелића, пренео ју је портал мондо, такође латентни расадник аутошовинизма.

    Парадоксално, дегутантни памфлет Марковића и Стамболије, представљао је реакцију на изврстан текст понајбољег аутора Немање Баћковића о једном Немцу који се оженио Српкњиом па са доласком 2. Светског рата у оквиру љотићеваца спасавао Србе када је год могао (правећи и забуну међу Немцима јер је био Немац и причао немачки), између осталог и приликом покоља нејачи од Хрвата у Старом Броду.

    23
  6. Komunisti imaju stotinu mana, a tzv. nacionalisti (u biti šovinisti ili rasisti) samo jednu.

    Ne vrijede po’ lule duhana.

    2
    29
  7. D.S. O kako je lepo biti glup! Prema tvrdnjama profesora Dzordza Votsona, socijalisti19. veka Marks i Engels bili su tvorci prve rasisticke i genocidne ideologije! Obican covek dobre volje sa rasizmom, sovinizmom-laznim nacionalizmom, komunizmom, fasizmom, nacizmom, apsolutno nema nista zajednicko. Takav covek nit je rasno smece, niti je nastao od majmuna. Sirotinja raja je sasvim nesto drugo. Svako ko je profitirao od komunizma branice ga svim sredstvima.

    18
  8. Svaka čast na trudu i vremenu g.Filipoviću, kao i ovom portalu da ovo objavi! Nazalost odveć je kasno da se stvari izmene i da se da šansa istini da bar malo ugleda svetlo dana. Ne daju joj razne „učene“ budale koji su rezimski plaćeni da lazu do svoje smrti, jer od lazi grade karijeru „istoricara“ i od toga zive. Za vreme Slobe to je bii poznati akademik Mihailo Marković(baron Mihajluzen,kako su ga s pravom tada zvali Indeksovci i sprdali se s njim). Danas je to Predrag Marković- Crveni, redovan gost kod Marića u „Ćirilici“, gde uspesno prica romanticno-sanjarske gluposti kojima zamlaćuje neupućene. Ali zato Marić nikada neće zvati dot. g.Filipovića u emisiju da diskutuje sa Predragom i raskrinka njegove laži.Neće, jer je g.Filipović verovatno obican covek, nije akademik, ni rezimski istoricar, vec samo samosvesni pripadnik svoje nacije, koja je rasno smeće po K. H.Maksu, ***** ***** *** ***** ***** ***** **** **** **** **** ***** ***** **** **** **** **** **** ***** ***** **** **** **** **** ***

    19
  9. Веома занимљив текст. Надајмо се да ће их бити још. Нисмо знали да је словеначки официр Александар Млакар дао свој живот бранећи српски народ, а није морао. Могао је и он као многи српски официри који су избегли заробљавање да гледа своја посла. Да се бави црном берзом или као енглеска корисна будала да убија српске и јеврејске цивиле, пуцајући на немачке војнике, свестан да ће само једним метком убити 50 или 100 цивила. Да је Хитлер донео наредбу да се за одмазду стрељају цивили али окупираних европски држава, не би ни један метак био испаљен. Нека му је лака земља, вечна слава и хвала…

    9
    6
  10. Jesu li komunisti uništavali domorodačka plemena diljem svijeta ili zapadni imperijalisti?

    jelena
    28. маја 2021. • 11:34

    D.S. O kako je lepo biti glup! Prema tvrdnjama profesora Dzordza Votsona, socijalisti19. veka Marks i Engels bili su tvorci prve rasisticke i genocidne ideologije! Obican covek dobre volje sa rasizmom, sovinizmom-laznim nacionalizmom, komunizmom, fasizmom, nacizmom, apsolutno nema nista zajednicko. Takav covek nit je rasno smece, niti je nastao od majmuna. Sirotinja raja je sasvim nesto drugo. Svako ko je profitirao od komunizma branice ga svim sredstvima.

    3
    1
  11. Isti imperijalisti koji su unistavali domorodacka plemena i mnoge druge narode su stvorili sve utopije i ideologije od Marksa pa nadalje do, Staljinovog i Titovog socijalizma-komunizma, Hitlerevog socijalizma–nacizma, Duceovog socijalizma -fasizma, Paveliceve NDH-a, Tudjmana, Milosevica, demokratije, lberalizma, Evropskog puta, oba svetska rata itd. Isti sada naseljavaju Evropu bracom nesvrstanima! Ko to ne moze da shvati, neka bar cuti!

    2
    1

Оставите коментар