После једне анализе која је предвидела 200.000 смрти као последицу првог локдауна, влада је изгубила интересовање за предвиђање колатералне штете њеног одговора на пандемију
Ковид поруке на тргу Пикадили сиркус у Лондону (Извор: The Critic)
Хемотерапија није увек најприкладнији приступ за пацијенте оболеле од канцера. Једноставно речено, нуспојаве хемотерапије, који могу имати изузетно снажан негативан ефекат на квалитет пацијентовог живота, морају да се узму у обзир у контексту Хипократове заклетве (прво не наудити) пре него што се одреди било који третман. Где не постоје добре шансе за опоравак, излагање пацијента могућим вишемесечним вртоглавицама, губитку апетита, слабости, несаници, губитку косе, нарушеном имунитету, анемији или другим исцрпљујућим стањима, може бити несразмерно користи. То је разлог, зашто у сваком појединачном случају, одлуку доносе клиничари у консултацији са пацијентом и његовом породицом да би одредили да ли је хемотерапија најбољи приступ.
Разумна одлука може бити донета када штета коју узрокује канцер и негативне нуспојаве хемотерапије могу да се сагледају као узајамно искључиве. Уколико би доктори мешали ова два фактора постало би немогуће да се изведе анализа користи и штете. Ниједан онколог неће рећи свом пацијенту да је губитак косе који доживљава био „због канцера“, потпуно разумевајући да је у питању нуспојава терапије. Хемотерапија је несумњиво врло ефикасни начин лечења који спасава животе уз податке прикупљане годинама који поткрепљују њену ефикасност – али чак и у ситуацијама где добробит надилази штету, терапија се увек сматра за избор са негативним последицама.
Замислимо да је, од својих почетака, хемотерапија постала идеологија. Замислимо да је поштовање за ово чудо науке постала задрта посвећеност, код којег се не разматра ниједна нуспојава и сви исцрпљујући симптоми се приписују искључиво канцеру. Многи пацијенти би прошли кроз терапију без потребе, доживели би значајну штету по квалитет преосталог живота без икакве праве користи. Способност да се одмеравају ризици и користи јесте предуслов за сваког ко се бави здравственом заштитом или доноси политичке одлуке у овој сфери.
Размотримо друштво као пацијента. Нови вирус корона је канцер. Владини научни саветници су онколози а мере које прописују су терапија. Нико не може да негира како је одговор на претњу од вируса SARS-CoV-2 био екстреман. За разлику од хемотерапије, терапија коју су заступали саветници за јавно здравље су нове и експерименталне. За сада, нуспојаве укључују, али нису ограничене на, највећи пад бруто друштвеног производа у последњих 300 година, најмање 70.000 породица које се суочавају са бескућништвом, скок смрти повезаних са алкохолизмом на двадесетогодишњи рекорд, удвостручење позива за помоћ повезаних са самоубиствима Лондонској хитној помоћи (London Ambulance Service), повишен ниво поремећаја исхране код деце и младих, раст насиља у породици за 60 одсто, 350.000 пропуштених испитивања канцера, 50.000 одложених операција деце, умањење од 2,9 милијарди фунти буџета за страну помоћ. На светском нивоу, Уницеф је предвидео смрт 1,2 милиона деце као последицу закључавања (локдауна) а не од самог вируса.
Извор: Economic Times
Чланци који се баве колатералном штетом нашироко користе фразе попут „услед пандемије“ и „зато што је влада била принуђена на закључавања“. Ово је веома промишљено реторско средство усмерено ка томе да ућутка било какву ретроспективну анализу предузетих мера мешањем последица владине политике са последицама саме пандемије. Пре 2020, „социјална дистанца“ је био стран концепт. „Локдаун“ није био реч у нашем речнику. Прекривање лица међу становништвом сагледавано је неефикасни и могуће контраинтуитивни одговор на епидемију. Једну годину касније, забрањено нам је да преиспитујемо ефикасност било које од ових нових и екстремних идеја, и углавном смо преварно наведени да верујемо да су ове мере биле једини могући правац деловања.
Али постојао је избор. Влада је изабрала. Да ли ви осећате да је избор био одговарајући и сразмеран ризику није питање које се сада разматра. Макар морамо разумети значај раздвајања колатералне штете изазване нашим мерама од ефеката самог вируса. После једне анализе добити и штете која је предвидела 200.000 смрти као последицу првог локдауна, влада је изгледа изгубила интересовање за предвиђање колатералне штете њеног одговора на пандемију, представљајући своје мере као једину одрживу могућност.
Чак и када је једна независна студија предвидела еквивалент губитка 500.000 живота због текућих политика борбе против вируса корона, већина политичара је показала мало или нимало интересовања. Сада када је штета начињена, имамо обавезу са превреднујемо нуспојаве терапије и да одмеримо да ли су ове последице биле сразмерне добити, између осталог и зато да бисмо могли да побољшамо процес одлучивања када се појави нова вирална претња. Ово неће бити могуће све док новинари и политички представници не одустану од провидно манипулативне стратегије да мешају лек са болешћу.
Канцер не узрокује губитак косе. Вируси не праве људе бескућницима. Ми смо управо учествовали, без сагласности, у највећем медицинском експерименту у људској историји. Зар немамо право, барем, на поштено и логично преиспитивање резултата?
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Прочитајте још
- УН: У Јужној Азији од короне умрло 186 хиљада људи, а недостатак здравствене заштите убио 228 хиљада деце
- Telegraph: Реакција на пандемију довела до пропуштања милион дијагноза туберкулозе
Categories: Посрбљено
Ocigledno je da nemamo nikakvo pravo!
Кризни штабови разних држава су свирале исту мелодију под диригентском палицом светских владара! Показали су да немају знање јер се све њихово деловање свело на застрашивање и закључавање.