Преносимо реаговање Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић” поводом позивнице епископа славонског Јована написане на латиници
Предстојатељ трона Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх Српски г. Порфирије, најавио је посету Манастиру Јасеновац, Епархије Пакрачкo-Славонскe, 28. марта ове године. Наше Удружење је, непредвидивим путевима Господњим, дошло до позивнице на тај часни догађај, коју је једном званичнику Републике Српске упутио, лично се потписавши, Епископ Славонски г. Јован (Ћулибрк).
Позивница нас је пренеразила. Написана је латиничним писмом, и на њој се налази печат Српског Православног Епископа Славонског, односно Епархије Пакрачко-Славонске Српске Православне Цркве на латиници!
У неверици, обратили смо се писмом Његовој Светости, са молбом за објашњење, савет и утеху. Писмо је послато Његовој Светости, и физички предато у Патријаршији Српске Православне Цркве 11. марта.
На наше писмо досад нисмо добили одговор, те смо одлучили да се обратимо јавности. Владика Јован Ћулибрк је узео себи за право да крши Устав Српске православне цркве, који прописује употребу писма српског народа, ћирилице, у уредовању СПЦ. Такав непримерен поступак значи и ниподаштавање светле успомене Светог Петра Дабробосанског. Владика Мученик, митрополит Дабробосански Петар Зимоњић, убијен је од усташа 1941. зато што није хтео да се одрекне ћирилице у печату Митрополије. Није битно да ли се владика Ћулибрк одрекао ћирилице из уверења или из политичких калкулација, због подручја на којем делује. Он се огрешио о Устав СПЦ и показао тиме као недостојан за владику, посебно на подручју Јасеновца.
Епископ славонски Јован (Фото: Срби.хр)
Наше Писмо Ћирилица је један од основних чинилаца нашег Идентитета, баш као што су и Српске Жртве питање Идентитета Српског Народа. Нико нема право да се нашег писма одриче и да га ниподаштава – најмање један владика. Ако жели да тим путем настави, може – али само као грађанско лице.
Момчило Мирић,
У име Управног одбора,
Удружење за одбрану Ћирилице „Добрица Ерић”, Београд
Наслов и опрема: Стање ствари
(Удружење за одбрану Ћирилице „Добрица Ерић”)
Categories: Преносимо
Када је прогнан владика Артемије, 2010. године, викарни епископ Липљански Теодосије, је произведен у епископа Рашко-призренског. НА његово место викара Липљанског ниоткуда појавио се Ћулибрк. Ко зна да сабере 2+2, биће му јасно.
Када је на задатку умањивања броја српских жртава у Јасеновцу и када се бави ревизијом историје, зашто се неко буни што крши Устав СПЦ, пише латиницом и по вокацији је несвршени студент и екумениста?
Једно је јасно, ово је много мутан свештеник.
Ееее.. да је само употреба латинице код њега проблематична. У много чему је Ћулибрк застранио.
Пошто је директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић одлучио да опет јавно нападне Гидеона Грајфа и назове га “дилетантом”, као и његов саучесник Јован Ћулибрк, време је да проверимо какви су стручњаци њих двојица.
Ристић није аутор НИЈЕДНОГ научног рада на тему геноцида или Другог светског рата. Самостално је аутор пет књига, од којих НИЈЕДНА није научна монографија, већ су у питању публицистичка дела намењена широј публици која покривају теме од Светог Саве до Тита.
У Ристићевој биографији са сајта Музеја, види се да нема ниједан објављен научни рад у часопису категорије М23, М24 и М51. У питању су часописи од водећег међународног и националног значаја, а радови у њима се признају као релевантни у науци.
Међутим, Ристић има друге квалитете.
Ристић не помиње у биографији да је у време ДС био државни секретар у Министарству за рад код Расима Љајића. На том месту је запамћен као човек који је забранио породици Карађорђевић да уђе у Цркву на Опленцу (коју је подигао њихов предак), док Борис Тадић не положи венац.
По доласку СНС на власт, знао је коме се треба улизати, па је прво именован за в.д. управника Народне библиотеке (статус в.д. пошто није испуњавао услове ни за то радно место), а затим опет за државног секретара, само овога пута у Министарству културе. Ништа од овог не помиње.
Дакле, није никакав стручњак. Он је историчар опште праксе, служи да у јутарњим програмима разних ТВ покрива теме од цара Константина до ратова деведесетих.
Иначе, међу “стручне радове” убраја текст о Титовој посети Алжиру. Велико научно достигнуће, баш у вези са НДХ…
Покушао је и да забрани Карађорђевићима да говоре у Орашцу на Сретење. Активно је радио на томе, али без успеха. Све као највернији ђачић Латинке Перовић, коју је доводио као почасног госта док је био директор Народне библиотеке. Жену која је предводила забране и спаљивање књига.
Да видимо шта о Ристићу кажу колеге:
1. Василије Крестић (1932), академик, дипломирао историју 1957. и докторирао 1967. на тему Хрватско-угарске нагодбе. Пуних 66 година се бави историјом Срба у Хрватској, а недавно су објављена његова сабрана дела у 15 књига и на 7.000 страна.
Крестић је већ годинама у сукобу са руководством Музеја жртава геноцида, због ненаучног приступа теми као што је Јасеновац.
Мира Радојевић, историчар, дописни члан САНУ: “Мада је господин Ристић у изјави за медије казао да су том приликом били окупљени водећи стручњаци за холокауст и геноцид у НДХ из Србије, региона и читавог света“, листа учесника показује да је од историчара из Београда био присутан само Милан Радановић, који се истина бави овим проблемима, али без научног звања.”
Она упозорава и на Ристићеву сарадњу са немачким историчарем Александром Корбом, прослављеним негатором геноцида, који тврди да у НДХ није постојао систематски план за уништење “непоћудног становништва”!
*
Ристићев пост о Дражи Михаиловићу. Ристић системом copy/paste као историјски извор о “неколико непобитних” КОПИРА оптужницу партијског суда из 1946. год! Спорна била и тад, а правоснажно поништена 2015. Овакав антинаучни приступ је за посебну осуду.
*
Ристић не поседује никакве стручне компетенције за место директора институције какав је Музеј жртава геноцида. Без доктората, без икаквих научних радова, без икаквих радова о теми геноцида, без угледа у стручној јавности.