Зашто је сада Живојин Ракочевић буквално распет на крст лажи и подметања од дојучерашњих колега из руководства УНС-а
Живојин Ракочевић и Ивана Петровић
Година је 2003., месец мај. Будим се у болничкој постељи болнице Симонида у Грачаници. Не знам шта ми се десило, ни где, ни када. У рукама су ми каниле, кроз које ми у организам утиче провидна течност. Око мене су лекари и сестре са забринутим изразом лица. Једва их назирем. Одлазе из собе и тек онда, на поду, поред кревета у коме лежим, видим мог пријатеља и кума, Живојина Ракочевића.
Држи ме за руку и очи су му пуне суза. Кад схвати да сам се пробудила, строго ми каже: „Шта је с тобом, рођена? Не може тебе да убије ништа и нико! Ти си способна да измашташ све – и посао и човека!“ Сузе се сливају низ моје образе и захвална сам му до неба, што је ту, чврсто уверена да је чистом љубављу и чистим срцем умилостивио оног одозго, зеленооког, да ми да још једну шансу. Као много пута пре и много пута након те болничке епизоде.
Сав је мој живот, некако нераскидиво везан за Живојина. Борили смо се заједно на неким барикадама, делили не само штуре залогаје наше студентске младости и невеселог посткосовског живота у енклави, већ, што је важније, снове и идеале. Његову отрцану вијетнамку. Стихове, речи и ћутање које је понекада јасније говорило од речи.
Довољно је било само да ме позове и да каже: Хајдемо! И ја бих му кретала у сусрет, без преиспитивања да ли је то у сусрет чему идем оправдано, могуће. На такав његов позив ћу се, без размишљања, брзо спаковати у рано пролеће 2001. и вратити се на Косово. Избећи ћу експлозивну направу у Ливадицама готово нестварно и два дана касније до Грачанице ће ме преко Митровице довести монах Нектарије, у пратњи америчког УНМИК полицајца Тома Мекартија. Уронићу у неприродну таму енклава обасјаних хладном вештачком зеленом светлошћу, закорачићу у простор у коме та тама плаши а информација нема. Медија на српском језику готово да нема. Људи одсечени једни од других, опкољени бодљикавом жицом, не знају шта се дешава у суседном селу а камоли ван те нестварне логорске атмосфере.
Фото: Ивана Петровић
Живојин ме зове да правимо медије, уз помоћ штапа и канапа. Крећемо са штампањем првог недељника на српском језику – Глас југа се зове. Довијамо се како знамо и умемо, шверцујемо новине преко административне границе јер, на Косову, у том тренутку, не можемо нигде да их штампамо. Дотурамо их, илегално, као дрогу од једне до друге енклаве. Нешто пре Гласа југа, покренут је и КИМ радио у Чаглавици. И ту има много посла. Крећу да ничу малене радио станице широм Косова и Метохије. Углавном послују по принципу: „Чујем се у свом селу“. Све то делује лековито на суморне становнике енклава.
Глас југа привлачи пажњу не само читалаца. За њега се распитују и странци. У једном тренутку, зауставља се џип британског КФОР-а испред наше куће и спроводе ме на информативни разговор у Мултинационалну бригаду Центар. Занима их зашто Срби желе да читају Глас југа а не желе чак ни да узму Kосовски телеграф који они финансирају. То питање изазива смех код мене, јер ми показују два листа А4 формата са гомилом пропагандних будалаштина. Нуде ми посао да уређујем двојезични (енглеско-српски) „Телеграф“, обећавају ми све што тражим – велики формат, фул колор прву и последњу страну, независност у избору тема, чак и мог фотографа на коме инсистирам. Најважније, обећавају ми возило које ће ми бити увек на располагању за теренски рад.
Пристајем, свесна да ће ме Живојин, у првом тренутку, сигурно згромити, пренеражен што ћу на посао одлазити ван енклаве, у некадашње бараке Војске Југославије, а тадашњу базу КФОР-а Слим Линес између Приштине и Газиместана, у преводу – ван његове брижне заштите и пажње. Дуго ће бити љут на мене а смисао те моје одлуке схватиће једног јутра, кад сам га позвала и наизуст изговорила: „Не питај ме шта и како, спремај клинце (новинаре КИМ радија и Гласа југа) и нацртајте се у Лапљем Селу. За пола сата вас скупљам и водим у Сиринићку жупу“. Ако се не варам, то је био први организовани одлазак новинара на терен ван наше енклаве. Посетили смо Драјчиће, Средску, Мушниково и Велико село. Радовали су се стари, напуштени и заборављени становници Сиринићке жупе нашем доласку, као да су им деца и унуци дошли у посету. Угостио нас је предивни учитељ Тома у Драјчићима, у Мушникову предобри родитељи сликара Светислава Славковића Кајзера.
Са мештанима Сиринићке жупе (Фото: Ивана Петровић)
Да би ова моја прича била сасвим разумљива, мада је када је реч о Косову и Метохији све увек смртницима са ове стране административне границе поприлично неразумљиво, чак и данас, а у временима о којима пишем, искрено болно, нико се и није трудио да разуме, дакле наш такозвани живот између бодљикавих жица није био ни налик ономе што се живело у мом родном Нишу, а поготово не у сјајем окупаном Београду.
То, шта се тамо догађало интензивно још целих неколико година након конфликта, једноставно није било вест за медије ван Косова и Метохије. А нажалост, није било вест ни за нас. Било је заправо наш живот, застрашујућ и неодољив у исто време. Разговори које смо могли само једни са другима да водимо и да притом не изгледамо као чудаци.
Отмице, убиства, нагазне мине, лешеви, наши, њихови, гранатирање којим смо поздрављани у порти Архангела, минирана гробља, стотине страница исписаних руком о тајним локацијама на којима је неко чуо од некога да се налази радни логор за људе са списка несталих. Фрустрација, јер нико, коме желиш то да испричаш, о томе не жели да слуша.
Једино смислено је заиста било едуковати те клинце у енклавама да као хроничари бележе све то што се догађа, да се не заборави док не дође моменат да се неко ипак заинтересује и за ту мрачну слику 21. века. Бавићу се многим стварима у животу након тог периода, али никада више нећу осетити ту сврху посла који ме је одабрао. Живојин Ракочевић је то схватио много пре свих нас. Из читаве плејаде младих људи, уз много муке и труда, стасаће добри млади новинари међу којима ће се наћи и Будимир, Данијела, Маријана и Ивица, Иван и још многи други. Страх ме је заборавићу некога.
Фото: Ивана Петровић
За то време, моја главна мисија је била да убеђујем странце у међународним мисијама да морају да обезбеде колико- толико нормалне услове за рад српским новинарима. Тако ће се ускоро организовати редовно довожење српских новинара на централну прес конференцију у згради УН у Приштини, сваког уторка. Од 2002., у то време радећи у Медија департману ОЕБС-а у Приштини, буквално ћу на дневној основи досађивати шефовима одозго да пронађу начин да до енклава крене да стиже и штампа из Србије. Биће формирана и КОСМА, мрежа српских информативних медија.
Фондови међународних организација ће постати отворенији и за српске медије. Од те исте 2002. сви медији су морали бити уписани у регистар Привременог медијског комесара, како би им био дозвољен рад. Као што у осталом и сада морају бити. Исти процес се дешавао и са невладиним организацијама. Као посебан куриозитет у тај регистар ће бити унето и Удружење новинара Србије, огранак на Косову и Метохији, као вероватно једино удружење које у називу садржи реч Србија.
То је истина. И поставља се питање зашто је сада Живојин Ракочевић, све и да ставим лична осећања јер ми је пријатељ и кум по страни, објективно најзначајнији српски интелектуалац и хроничар на Косову, буквално распет на крст лажи и подметања од дојучерашњих колега и пријатеља из руководства УНС-а?
Живојин Ракочевић
Имам испред себе бесрамне мејлове у коме га оптужује руководство УНС-а за тобожње одвајање огранка тог удружења од Београда, у којима се као аргумент користи тај упис у Регистар косовских НВО. Зашто се правите блесави и служите лажима? Ево, разрешила сам то. Није га ни Живојин Ракочевић, нити Буда Ничић уписао у тај регистар него руководство УНС-а, још давне 2002., и то им се не сме спочитати јер је тако морало да буде. Баш као што су и медији који раде на Косову морали да буду уписани у регистар у Приштини да би смели да раде. Као што и сада морају да буду. Зар су и они издајници и сецесионисти јер тај папир прилажу као доказ да постоје уз конкурсну документацију у Министарству културе Републике Србије, а што се може лако проверити? И ти папири имају лого Косова у заглављу, чак и натпис Републик е Косовес, па га надлежно Министарство признаје као доказ постојања неког медија који ради на простору КиМ. У бројним су комисијама чланови УНС-а па проверите са њима да ли је ово што говорим истина. Је ли, према тумачењу Владимира Радомировића и само Министарство културе Републике Србије сецесионистичко?
Све то што тобоже забринуто пишете делу чланства је безобразни спин и ништа сем њега, са циљем да укаља Живојина Ракочевића, који се од те огромне лажи брани кандидатуром за председника УНС-а. Нови спин и свађе које лансирате из дана у дан да прикријете срамно шуровање са ПРОУНС-ом и масовно учлањење медијских радника са медија чланица ПРОУНС-а уочи избора 29. маја које има своју договорену цену – давање јединог што им до сада није дато а то је репрезентативност и учешће у Савету за штампу, радној групи за безбедност. А, ако није јасно зашто је то шуровање са ђаволом, погледајте макар летимично резултате конкурса за јавно информисање у Министарству културе или на било ком конкурсу на локалу. Узмите дигитрон и саберите износе који се по систему танте за кукурику, преливају у џепове власника тих медија. Зар није срам најстарије удружење новинара у земљи да постане под маторе дане део хоботнице?
Преда мном је и одвратно писмо неке тобоже забринуте Грачанчанке, неписмено до бола, у коме оптужује Живојина за исељавање Срба са Косова, оптужује га лажљиво да је Монтенегрин ма шта то значило, ставља га у раван са Тачијем, Весељијем, Харадинајем, то чини и са Будимиром Ничићем и са Дарком Димитријевићем из Гораждевца. Занимљиво је да уместо да се у форми писма упути листу који је објавио текст Милоша Ковића “Ударио Врачар на Грачаницу”, јер је, наводно, реакција на исти, упућује се УНС-у а садржи исту аргументацију коју користи и Радомировић у мејловима о тобожњем одвајању удружења са Косова од матице. Чудна коинциденција? У цртаном филму можда.
Живојин је, без бриге, држављанин Републике Србије. Ја лично му годинама узимам документацију из МУП-а у Општини Црвени крст у Нишу, јер се ту налази. Живојин није убачен на Косово са Марса него живи на Косову још од 1991. године, ту се оженио, ту су му се деца родила, ту је, недавно и супругу Соњу, дивну косовску жену и врсног педијатра, сахранио у порти Храма Светог Димитрија у Сушици. Могао је да трајно оде, јер је имао прилика за то. Није отишао, него се вратио и породицу скућио у Грачаници. Од Дома културе на чијем је челу направио је респектабилну српску културну институцију, са програмима којих се не би постидео ниједан град у земљи.
Живојин Ракочевић и Ивана Петровић код Грачанице
Наставља се сулуди рат саопштењима у руководству УНС-а, у читаву причу се коначно умешала и Љиљана Смајловић, шокирана што је случај огавних писама са веома опасним квалификацијама достављен Радној групи за безбедност новинара на процену. Очито је заборавила какве последице такве квалификације могу да имају по некога ко живи и ради на Косову и Метохији, ако буду довољно пута поновљене. У ствари, није заборавила, него не зна јер то се не може знати из удобне бивше фотеље у Политици, из Њујорка, са семинара на Мокрој Гори, нити из лепог луксузног простора у Ресавској 28. Да би се то знало, потребно је упрљати ципеле црвеним косовским блатом.
Живојин Ракочевић данашњи је онај исти Живојин који са Будимиром Ничићем и осталим колегама новинарима, упорно већ десет година поставља таблу на месту где су нестале наше колеге Перенић и Славуј 1998., и упорно по јаругама траже ту тужну плочу, када је изнова оскрнаве и баце. То су исти онај Живојин и исти онај Будимир, који са сликама убијених и несталих колега обележавају сваки Светски дан слободе медија. То је исти онај Живојин који је Оливера Ивановића у казамату у Приштини посећивао и никада га се није одрекао, нити посумњао у његову невиност, када многи други јесу.
Читава ствар постаје све одвратнија. И мучно ми је што све то на некакав начин иде преко леђа доброг Живојина, који је принуђен да се брани од суманутих оптужби учешћем у унапред изрежираној представи званој избор за председника УНС-а. Он брани част и до сада неукаљано име и биографију чисту као суза а његов противкандидат очито привилегије које место председника УНС собом доноси. Јер, другог разумног објашњења за све што се догађа нема.
Остатак медијске заједнице углавном мудро ћути из неколико разлога: нетрпељивости између струковних удружења, нетрпељивости према Нину Брајовићу због његове улоге у ратним извештавањима деведесетих, а што је колико данас Смајловићка извукла као адут против доскорашњег блиског сарадника, незаинтересованости за неке процесе, који ће пољуљати ионако крхки медијски простор у Србији. Једино неке Зује и зујинчићи задовољно трљају руке јер им секира додатно дубље тоне у мед тајним замешатељством између супротстављених страна. И то је буквално најстрашнији пораз ове читаве ситуације.
Биће како мора бити. Ја једино сада имам потребу да мог пријатеља и саборца Живојина, ухватим за руку као онда из болесничке постеље и да му строго кажем:
„Шта је с тобом, рођени? Нико и ништа тебе не може да укаља. Ти можеш да измашташ све што пожелиш – и удружење и људе! И да их волиш и када су подли, покварени, подмитљиви. И када су сервилни и гурају као ној главе у песак. И када те распињу!”
Е, то је нешто што се не може наместити нити купити. Људи способни да тако воле ће спасити свет. Тешко оном, ко то не разуме.
Опрема: Стање ствари
(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 13. 5. 2021)
Categories: Преносимо
Оставите коментар