Поводом обележавања двадесетпетогодишњице контроверзних догађаја на подручју Сребренице, у сарадњи са Историјским пројектом Сребреница поклањамо вам њихово најновије издање
Најновију књигу Историјског пројекта Сребреница, „Сребреница 2020 – Аналитички пресек поводом двадесетпетогодишњице“ поклањамо вам у електронској верзији. Књига ускоро иде у штампу, после чега ће се одржати промоција. Поводом обележавања двадесетпетогодишњице контроверзних догађаја на подручју Сребренице у јулу 1995, ова синтеза, из пера најеминентнијих стручњака за ту материју, има неколико циљева: да осветли најважније познате чињенице, да истакне кључне непознанице и неутврђене елементе без којих још увек није могуће формирати целовиту и поуздану представу о сребреничким дешавањима, и напослетку да понуди неколико хипотеза о томе како је дошло до Сребренице и ко је за њу одговоран – све искључиво на темељу тренутно расположивих података.
У овој свестраној, интердисциплинарној аналитичкој студији дотакнута су главна питања која се у вези са Сребреницом редовно постављају:
- Да ли се у јулу 1995. у Сребреници догодио геноцид?
- Какву је улогу Трибунал у Хагу одиграо у формирању преовлађујућих предрасуда о сребреничким догађајима?
- Ко су главни политички корисници наметнутог наратива којим се Сребреница сврстава у ред геноцида?
- Може ли службени наратив о Сребреници издржати систематску чињеничку критику?
Овим аналитичким пресеком сребреничке контроверзе јавна расправа о Сребреници се неће затворити; напротив, раскринкавањем несувислости и политичке мотивисаности уврежене, догматизоване верзије догађаја расправа се тек отвара.
Click to access 2020-аналитички-пресек-за-двадесетпетогодишњицу.pdf
Четврт века касније, уместо да буде поткрепљена бројним новим доказима, службена прича о Сребреници се – напротив – убрзано распада, док је заинтересовани чиниоци једва одржавају на медијским и политичким апаратима за вештачко дисање.
Главна теза наше студије је да ни један од кључних елемената те приче не може да опстане под лупом критичког испитивања. То је уједно и прави разлог за наметање закона против „негирања геноцида“ и за непрекидну хајку на све који испољавају најмању скепсу према лажном опису догађаја.
Сматрамо да је ова синтеза Сребренице највише што би се, у проучавању ове материје објективно и без патетике тренутно могло постићи. Многи значајни подаци и двадесет пет година касније налазе се под ембаргом, а скривају се зато да би се службена конструкција заштитила и да би необавештеном делу јавности изгледала колико толико убедљиво. Ми се не миримо са зјапећим рупама у доказној грађи, нити политички наложене пресуде хашког Трибунала прихватамо као компетентне оцене предметних догађаја. Наш рад се зато наставља док не будемо открили све недостајуће коцкице сребреничког мозаика. Тада ћемо пред јавност подастрети коначно и поуздано објашњење начина како је сребреничка подвала била изведена, и њену позадину.
Categories: Моба
Веома важна књига у борби са политичко-државним идеологизацијама чије су намере – ношене интересима Запада против српског народа – подцртане 90-их година, 20. века. Летимичним погледом, претрагом по њој, олако се увиђа колико је тешко устврдити егзактан број жртава стрељања. То треба да буде врста водича, опомене чак, свима да не лицитирају бројем жртава. Очито да је се тачан број неће никад утврдити, јер је то немогуће, али да је он, што се одвећ знало, далеко, далеко, испод оног, пропагандног, од 7-8 хиљада стрељаних.
„Конвенција о геноциду из 1948. каже да се геноцид односи на „намеру да се, у целини или делом, уништи национална, етничка, расна или верска групакао таква“”. Дакле, у целокупном српском народу, током, вековне, историје не може се пронаћи никаква геноцидна намера – као вид органозованог деловања, свесног, директног, планског – посебно не, у новијем добу, спрам муслиманског живља – дакле, тежња за конфесионалним истребљењем – са којим је српски народ, Босне и Херцеговине, живео, сложно, толико времена.
„Прво, укупан број тела која су они ексхумирали износи 1.923. Друго, на 442 тела пронађени су повези и лигатуре, што указује да су та лица вероватно била стрељана”. Овако форензика, чак, третира лешеве особа, јер нико од форензичара није био очевидац чина стрељања, па отуд закључак носи одрединицу – вероватно.
„Геноцид захтева покретача или, у најмању руку, свесног саучесника. Геноцид не може да се почини нехотице или пропустом. Одговорност мора да буде директна; то не може да се догоди непажњом или занемаривањем дужности. Теорија командне одговорности као облик законске одговорности не може да се примени на геноцид. Геноцид не може да се догоди услед тога што је спречавање и кажњавање било неуспешно”.
„Током више од десетогодишњег рада на рашчлањавању Сребренице, често смо себи постављали следеће питање: зар неколико стотина стварно погубљених муслиманских заробљеника у Сребреници није довољно да се сви сложимо о томе да се тамо догодио тежак ратни злочин и да извршиоци треба да буду процесуирани и отпремљени на издржавање дуготрајних затворских казни? Разуме се да јесте. (…) Постављен на такву, емпиријски неопорециву основу, злочин би се нашао изван оквира сваке разборите сумње или расправе. Злочин је и у таквим размерама довољно озбиљан да починиоцима буду изрекнуте најстроже казне, које се по тежини не би нимало разликовале од оних које се у сваком
случају изричу, али тада не више са ослонцем на једну исконструисану и неутемељену причу, него на методолошки строго утврђене чињенице”.
„Најзад, овај сажетак Сребренице био би непотпун без осврта на једну неоправдано запостављену, али у свакој поштено вођеној истрази незаобилазну групу актера: извршиоце злочина. Један од најупадљивијих учинака сребреничког хокус-покуса (упадљив, наравно, само у очима специјалиста који се озбиљно овом темом баве, али свима осталима скоро невидљив) јесте не само замагљивање на хоризонту јавности већ и спречавање да уопште допре до њене свести, очигледног питања: како се зову непосредни извршиоци масовних погубљења? Где се они налазе? Зашто нико не трага за њима и зашто њих нико не дира”?
„На питање, ко су интелектуални аутори злочина у Сребреници и какви су заправо били њихови мотиви, вероватно ћемо још дуго бити ускраћени за поуздан одговор”.
Интелектуални аутори, њихови мотиви, извршиоци злочина, морају бити откривени, проказани, како би српски народ – у целокупности а не само онај Србије и БиХ то јест Српске – био, и на тај начин, ослобођен колективне кривице и чврсто остао у квадригама историје, јурећи, и даље – у чистоти образа, потврђене исправности, истрајности у истини и правди, херојској прошлости, јуначком држању… градећи још лепшу, достојанственију, постојанију државу – ка будућности.