Патријарх је само први по части у СПЦ и он не може, све да и хоће, да сам дефинише ставове Цркве о појединим друштвеним темама, каже Чворовић

Зоран Чворовић (Фото: Медија центар)

Овогодишњи празник Христовог Васкрсења СПЦ дочекује са новим поглаваром и најавом почетка заседања редовног Сабора, 23. маја устоличењем патријарха Порфирија (Перића) у Пећкој патријаршији. Васкршњи празници повод су за разговор са правним историчарем Зораном Чворовићем, професором Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, о важним црквеним темама, нагомиланим током протекле две године колико Сабор, као највише црквено-законодавно тело СПЦ, није заседао, не рачунајући избор новог патријарха.

Како процењујете тренутно стање у Цркви – као „уходавање“ са новим патријархом, узајамно „испипавање пулса“ или затишје пред мајски Сабор?

Атмосфера која је пратила избор новог српског патријарха није приличила Цркви. С једне стране, за такву атмосферу, мора се признати, најодговорнији је био епископат СПЦ. Политички и медијски кругови који су и избор патријарха хтели да искористе за још један удар на углед СПЦ, добили су готов материјал за такав посао, захваљујући појединим погрешним одлукама Синода и несретним изјавама појединих епископа. Један број епископа упао је у већ спремљену клопку негативног пропагандног стереотипа о изборном Сабору као парламенту са завађеним епископским партијама. Како међу српским епископима постоје извесне значајне разлике по појединим питањима, иако не у форми у којој их представљају медији, као и с обзиром на чињеницу да поједини кругови ван Цркве покушавају својим „саветима“ да увећају те разлике, илузорно је очекивати да се ствари могу променити преко ноћи. Међутим, већ ће мајски Сабор у Пећкој патријаршији показати, својим радом, начином комуницирања с јавношћу, а нарочито избором нових епископа, да ли ће се у скорије време међу српске епископе вратити преко потребни дух саборности. Неслога у епископату не само да одговара оним политичким круговима који би да српске епископе ставе под своју контролу, већ је њихово мешање у односе међу епископима један од главних извора размимоилажења у Сабору СПЦ.

Због двогодишње паузе у саборном заседању у актуелном Синоду мандат није истекао само новоизабраном патријарху јер је, по Уставу СПЦ, аутоматски од члана заменика постао једини стални члан и председавајући „црквене владе“. Да ли је пандемија вируса корона једино објашњење за „дуготрајност“ овог састава Синода и како се у Цркви премошћавају такве ситуације које доводе у питање валидност синодских одлука?

Устав СПЦ нема решење за случај истеклих мандата изборних чланова Синода. Канони осам Васељенских сабора не уређују установу Синода, пошто је она творевина каснијих векова. Ради се о класичној правној празнини, који би могао да се раши тако што ће Синод поднети Сабору на потврду све одлуке које су донете после истека мандата изборних чланова. Ситуација са истеклим мандатима чланова садашњег сазива Синода, која је супротна члану 58 Устава СПЦ, видљив је израз дугогодишње праксе слабљења улоге Сабора у СПЦ. До тога је дошло зато што је Синод од 2009. напустио дотадашњу скоро свакогодишњу канонски оправдану праксу сазивања два годишња Сабора – пролећњег и јесењег, да би се данас дошло у ситуацију да већ две године, под оправдањем пандемије, није сазиван ни пролећни Сабор. Не треба много памети да би се видело да је двогодишње одсуство Сабора одговарало садашњим српским властима, пошто је знатно лакше извршити утицај на један петочлани орган него на Сабор који има више од четрдесет чланова.

Каква су Ваша очекивања од новог поглавара СПЦ?

У време избора патријарха створио се утисак да је, с једне стране, српски епископат непоправљиво подељен, а с друге стране да ће држава успети да преко личности новог патријарха стави под контролу СПЦ. Одмах после избора неке од првих патријархових изјава, као она о Хрватској као „другој отаџбини“, искоришћене су од појединих медија за ширење представе о патријарху Порфирију као неком ко ће у важним социјалним питањима променити досадашњи став СПЦ за 180 степени. Неки медији, манипулишући појединим патријарховим „раним радовима“, представили су га као неког чији су ставови о извесним друштвеним проблемима, малтене, ближи агностицима него ставовима верника СПЦ који активно учествују у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. Ове процене су се, по свему судећи, показали као претеране, већ из разлога на које сам указивао у још време избора. Патријарх је само први по части у СПЦ и он не може, све да и хоће, да сам дефинише ставове Цркве о појединим друштвеним темама. Посебно не може да преко ноћи те ставове измени, игноришући учење Цркве. Осим тога, са осмовековног трона српских архиепископа и патријараха другачије се виде поједини унутарцрквени проблеми него што су се могли видети са епископске катедре.

Како коментаришете патријархове потезе у првих седамдесетак дана на трону Светог Саве, који укључују и администратуру у Митрополији загребачко-љубљанској?

Једно је сигурно, патријарх Порфирије ће се због неких својих карактеристика, а пре свега зато што се ради о релативно младом архијереју на патријаршијском трону, који добро разуме савременост и вешто комуницира, у будућности наћи на удару две стране које имају различите амбиције према СПЦ. Вучићевог режима, који ће стално покушавати да под контролу стави СПЦ, што је у природи сваког личног, цезаристичког режима, а нарочито оног који по кључним национално идентитетским питањима, какво је косовско-метохијско, води политику супротно ставовима већине. С друге стране, налазе се малобројни, али утицајни кругови нашег друштва, који по правилу нису чланови Цркве, али који би желели да се она „реформише“ и „модернизује“.

Синод је потврдио текст уговора између СПЦ и Владе Црне Горе, очекује се да га потпису патријарх Порфирије и премијер Кривокапић. Иако су епархије СПЦ у Црној Гори и раније тражиле да се њихов положај уреди на исти начин као статус других верских заједница, сада се отварају медијске дилеме око евентуалне ратификације документа, наводног непоштовања концепта покојног митрополита Амфилохија, Вучићевог уплитања… Ко би заправо у име СПЦ требало да стави потпис на тај документ и на који начин би овај папир правно најцелисходније могао да заштити позиције Цркве?

Када је у питању избор потписника овог уговора, ствар је када је у питању СПЦ потпуно јасна. Према њеном Уставу, патријарх представља СПЦ пред другим аутокефалним црквама и државама у којима СПЦ врши јеванђељску мисију. Тако је патријарх Павле 2007. потписао Темељни уговор између СПЦ и БиХ. Могао би Синод да овласти другог архијереја да потпише овакав уговор, рецимо, владику Јоаникија, али је ово изузетак од правила. Такав изузетак је примењен приликом закључења Темељног уговора са Хрватском, пошто је потписник био тадашњи митрополит загребачко-љубљански Јован. Темељни уговор који би Црна Гора закључила са СПЦ не спада нити у међудржавне уговоре, нити у уговоре с међународним организацијама, пошто СПЦ није ни једно ни друго, па стога према црногорском законодавству не подлеже обавези ратификације. То није уговор са елементом иностраности јер, иако СПЦ има седиште у Београду, СПЦ је у Црној Гори домаћа колико и у Србији, као што Срби у Црној Гори нису мањина, већ матични народ. Хрватска и БиХ нису ратификовале своје споразуме са СПЦ. Другачије ствари стоје код конкордата који државе закључе са Римокатоличком црквом, пошто је Ватикану признат статус sui generis субјекта међународног јавног права – Ватикан је истовремено и црква и држава. Атмосфера и начин доношење овог уговора не сме да пруже додатне аргументе Милу Ђукановићу да мобилише бирачко тело на тези некакве угрожености Црне Горе од СПЦ. Не видим нарочити разлог за журбу, а посебно за било какво неповерење између СПЦ и Кривокапића, осим ако злонамерни с једне и друге стране не праве такву атмосферу.

Како видите спор између СПЦ и БУ око црквених благослова на Православном богословском факултету?

Иако је у стварима које су се дешавале на ПБФ било много неначелности и селективне правде, питању правне основаности црквених благослова мора се приступити начелно. На ПБФ се предаје православна теологија и школују свештеници и будући вероучитељи, па је сасвим легитимна тежња СПЦ да преко установе missio canonica обезбеди контролу правилности излагања основа вере на ПБФ. Према Уставу СПЦ, Синод има дужност да чува и брани чистоту вере. Missio canonica ни на који начин не може да угрози аутономију других факултета БУ, пошто представља легитиман изузетак, који предвиђен законодавством бројних европских земаља: Немачке, Велике Британије, Словачке, Италије, Хрватске у којима у оквиру државних факултета раде теолошки факултети различитих вероисповести. Неће аутономију универзитета угрозити благослови као такви, већ људи који, речју Карла Јасперса, не носе идеју универзитета у себи, а то су они који под императивом нужности прилагођавања врше комерцијализацију и менаџеризацију универзитета и тако од установе која треба да обликује идеале праве школу вештина у служби корпоративног капитала.

Да ли ће се најављеном изменом Закона о високом образовању Министарство просвете заправо „покрити“ незаконитости у раду ПБФ и његовог спорног Савета, укључујући и законски спорне отказе „неподобним“ предавачима, међу којима је и један епископ?

Од колике неначелности болује наше друштво види се по томе што спорна одредба Статута ПБФ никоме на Универзитету није сметала више од деценије, све док се нису десили случајеви наставника који добили отказе и које су појединци у свој вишедеценијској борби против СПЦ једва дочекали да инструментализују. Као неко ко је добио незаконит отказ на факултету, између осталог и због противуставног мешања појединих архијереја СПЦ, посебно сам осетљив на овакве случајеве. Не сматрам, међутим, да се наведеним одредбама Статута ПБФ угрожава аутономија универзитета нити је установа благослова непозната упоредноправној пракси. Решење са изменом Закона је по мом суду добро, али закаснело и питање колико ће „коштати“ аутономију Цркве у односу на државу, пошто у свету нема ничег џабе, осим сира у мишоловци.

За многе је суштинско питање да ли ПБФ треба да буде део БУ. Шта мислите о томе?

Да повратком ПБФ на БУ није прекршено уставно начело о секуларности државе, потврдио је својом одлуком 2014. Уставни суд Србије. Отпор повратку ПБФ на државни универзитет био је јак у оквиру појединих универзитетских кругова, што није необично за једну бившу комунистичку државу, јер је у Русије требало пуних осам година да се реализује одлука министра просвете о могућности оснивања теолошких студијских програма на државном универзитету. Разлози унапређења мултидисциплинарности у хуманистичким наукама, као и подизање степена толеранције у друштву говоре у прилог томе да Богословски факултет ради у оквиру Универзитета. Тако се главни рабин Русије 1993. заложио за укључивање православних богословских факултета у државне универзитете, под оправдањем да ће се тако смањити антисемитизам. Међутим, сама идеје државног теолошког факултета је опасна за саму аутономију Цркве, пошто је рођена из жеље нововековне државе да своју сувереност над друштвом учини тоталном, те да под тај левијатан стави и Цркву. Отуда није случајно да су државни теолошки факултет најчешћи у протестантским државама, у којима је Црква само једна од корпорација подвргнута државном надзору. Насупрот томе, у царској Русији духовне академије никада нису биле у саставу државног универзитета. И у Краљевини Србији је Богословски факултет постао део новооснованог државног Универзитета у периоду у коме је православна вера имала статус државне вере, а СПЦ је била подвргнута надзору државе оличене у министру просвете. Стога ме благо речено чуде изјаве појединих теолога, који су били жестоки противници сваког „подржављења Цркве“, критикујући стога наслеђе царске Русије које нам је стизало преко Карловачке митрополије, а сада бране идеју државног богословског факултета. Пре ће бити да се ради о познатој српској неначелности о којој је писао Слободан Јовановић, говорећи о томе да „Србин виче када правду тражи за себе, а ћути када је она потребна другом“. Православни верник је есхатолошки оптимиста, а историјски песимиста. Иако „није наше да знамо времена и рокове“, не може се отети утиску да историјски догађаји 20. и 21. анализирани кроз призму Откровења апостола Јована не дају наду ће се однос државе и православне Цркве у будућности кретати у правцу разумевања и сарадње. Стога ће одбрана аутономије Цркве можда брже него што ми очекујемо натерати СПЦ да изузме ПБФ са БУ.

У одбрани КиМ не сме бити неподобних

Да ли би осим симболике устоличења и првих патријархових блиц посета Пећкој патријаршији, СПЦ требало да има активнији став и улогу у питањима везаним за будућност КиМ и њен опстанак на њему?

Надам се да ће устоличење и почетак рада Сабора у Пећкој патријаршији означити епоху активнијег учешћа СПЦ у борби за реинтеграцију КиМ, не само у виду јасних и гласних ставова, већ и много већим ангажманом на терену, на подручју Епархије рашко-призренске.

Да ли је Синод требало званично да реагује на јавне нападе на игумана Високих Дечана, поготово имајући у виду разне спекулације и планове о могућим променама граница на Балкану?

Наравно да је Синод то морао да учини. У одбрани Косова и Метохије у саставу Србије не сме бити неподобних, осим оних који би да противно Уставу трајно ампутирају КиМ из састава Србије. Када у косовскометохијском питању постоје спискови кооперативних и некооперативних Срба, онда то индиректно доказује да у вези с Косовом постоје планови које некооперативни неће прихватити, па их зато на време треба маргинализовати. Уосталом, обрачун против „тврдоглавих“ српских клирика који нису били спремни да прихвате „нову реалност“ на Косову одавно је започет. Та „нова реалност“ се данас нуди кроз опасне понуде у форми нон-пејпера, па се може очекивати да ће се међу Србима на КиМ наћи на удару сви они који се буду супротстављали идејама признања или размене територија са такозваним Косовом.

Социолошки феномен

Занимљиво је приметити социолошки феномен на који још увек немамо јасан одговор. Наиме, у епископату СПЦ било је знатно више слоге у време Слободана Милошевића, који је био мета жестоких критика већине владика и од кога се нису очекивали бог зна какви уступци за Цркву, него од 2000. до данас када су, барем званично, односи између Цркве и државе скоро „синфонични“ и кад су СПЦ као установи учињени многи уступци. Бројне политички мотивисане и канонски сумњиве смене српских епископа у периоду од 2010. до 2015. показују да су раздори у епископату кулминирали у време Тадића и Вучића.

Курс према држави

Да ли на дуже стазе (не) треба очекивати промену курса врха СПЦ према актуелној власти који је поставио покојни патријарх Иринеј?

Не очекујем да ће Црква постати политички противник државним властима, то и није у природи Цркве која је Царство које, како рече Христос Пилату, „није од овог света“. Међутим, Црква не сме бити равнодушна када земаљска власт, примера ради, уводи антихришћанске законе, ограничава слободу вероисповести, а посебно слободу као такву, која је највећи дар Божији човеку. Судбоносни историјски догађаји мењају појединце, искушења често извуку из човека оно што је најбоље у њему. Ваља се сетити да се краљ Александар Карађорђевић код избора патријарха 1930. определио између три кандидата за Варнаву (Росића) као неког од кога се очекивало да ће бити послушан властима, да би се 1937. у Конкордатској кризи показало сасвим супротно. При томе, сваки члан Цркве мора бити свестан да њено учење и двомиленијумска пракса потврђују да се храброст и ревност у одбрани вере стиче по благодати Божијој, животом у Христу. Какав живот, таква и ревност, пошто смо, како рече Његош, „слабостима за земљу привезани“.

Време окупљања

Последња недеља Часног поста, Страсна седмица је време када православни хришћанин тежи да што више буде у храму на богослужењима. Дочек празника Васкрсења Христовог најлепши је са породицом и најближим пријатељима под сводовима малих парохијских храмова, какав је и храм Свете Тројице у Краљеву подигнут двадесетих година 19. века старањем кнеза Милоша. За мене је Васкрс време породичног окупљања, када се најбољи види сва лепота и значај везе између породице и вере која постоји код Срба – каже професор Чворовић, честитајући читаоцима Данаса Празник над Празницима – Васкрсење Христово!

Јелена Тасић

Опрема: Стање ствари

(Данас, 2. 5. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Јелена Тасић, Зоран Чворовић, СПЦ, Устав СПЦ, пандемија, патријарх Порфирије