Мирољуб Јевтић: Тозовац у Неђарићима

Тозовац је био носилац српског националног духа и у слушаоцима будио српски национални понос чак и када је певао једну од његових ретких оријентализованих песама „Данче”

Предраг Живковић Тозовац (Фото: В. Данилов)

Умро је некрунисани краљ српске народне музике – Предраг Живковић Тозовац. Било је, има их и биће их још, који ће својим талентом успешно следити Тозовца, па можда и бити бољи од њега, али да неко други буде краљ српске музике, понављам српске, то напросто није могуће. Он је на „престо” дошао у временима која се тешко могу поновити. Самим тим бити краљ на начин на који је то био Тозовац није могуће.

Свако од нас, који дуго живи са песмама овог музичког горостаса, зна то врло добро. Много је певача који негују српски мелос, али за оне који су пратили музичку поруку да би у њој открили  призвуке „српског национализама” главни објекат за контролу био је тај велики Краљевчанин, Шумадинац и Србин.

Видело се то са сваком његовом песмом. Није пратиоцима било тешко да „мрског им српског национализма” виде у песмама: „Марш на Дрину”, „Играле се делије”… Али Тозовац је и најобичнијим песмама које Српство и Србе уопште нису помињале изазивао бес и страх комунистичких моћника, скретао пажњу на себе и изазивао санкције.

У пролеће сада давне 1982. у чину водника стажирао сам после школе резервних официра у Билећи. Град у коме сам обављао стаж био је Сарајево, за мене велики изазов. Главни град БиХ. Једне вечери са другом из „студењака”, Романијцем, који се вратио у родну Босну, био сам у граду. Мушкарци ко мушкарци где него у кафану. Изабрали смо једну од елитнијих, не по ценама него по репутацији „Клуб књижевника БиХ”.

Имали смо среће свирала је тамбурашка банда из Војводине и дизала атмосферу врсним свирањем и певањем. Прави сифмонијски оркестар. У том расположењу док смо наручивали песму за песмом, и из последње мождане ћелије извлачили неку мелодију коју бисмо затражили од музичара, на памет ми је пала Тозовчева песма „Идем путем шубара ме квари”. Музика је кренула за њих ниједна песма није била тајна. Тада ме је Романијац ухватио за руку и рекао: „Молим те немој ову.” „Зашто”, питао сам, „шта је проблематично у песми?” „Немој, молим те, ти си војник тебе униформа штити, а ја под јурисдикцијом сарајевских власти. Овде се шубара не сме спомињати.” Полудео сам и био на ивици да направим скандал. Зашто се не би могла поменути капа, коју сваки дан на својој глави кроз свако босанско српско село и градове носе стотине сељака? Али и даме и господа који фино модерно скројене шубаре носе по зими.

А песма о којој је реч сасвим безазлена, мангупска. Песма која је пристајала само Тозовцу. Што се музике тиче могао је да отпева и Цуне или Миле Богдановић. Али мангуплук који је она носила могао је да на прави начин прикаже само Тозовац. Ниједном речи или поруком песма не може да пробуди ништа што би асоцирало на Србе, а камоли на Дражу или четнике. Молим оне који је нису слушали да то учине. Тако ће млађе генерације најбоље схватити време у којем смо ми старији живели. Што је још важније шубара се у читавом кратком тексту спомиње само два пута. Све остало је прича мангупа и искусног љубавника који песмом позива једну од својих многобројних драгана. Дакле нигде се у њој не може наћи ништа што има везе са било којом нацијом или вером. Кад би се препевала могла би се као љубавна, мангупска песма певати међу свим народима: Арапима, Пакистанцима, Турцима, Енглезима, Кинезима…

Дража Михаиловић (Извор: Википедија)

Ништа то није вредело. Шубара о којој пева Тозовац је она шубара којој, претпостављам, можда грешим, ниједан сарајевски милиционер ништа није замерао када зађе на пијацу међу сељаке који са шубарама на глави продају свој „еспап”. Али ако о шубари пева Тозовац то код „љубитеља” његове музике јасно буди асоцијацију на Дражу Михаиловића са једне од чувених фотографија са шубаром. Иначе познатој већини читалаца „Политике”.

На Романијчево објашњење замолио сам музику да стане и изабрали смо неку другу сасвим неутралну нумеру у коју није било никакве сумње. Музика је помогла да се смирим и задовољно вратим у касарну у Неђариће.

То је био Предраг, или Драган како га је одмила звала мајка, Живковић Тозовац. То је била слика коју је носио са собом. Певач, композитор, хармоникаш све у исто време. Човек који је за публику увек био Србин, за разлику од других српских певача који су за публику били Срби само кад би запевали „Марш на Дрину”.

Тозовцу то није требало. Он је био носилац српског националног духа и у слушаоцима будио српски национални понос чак и када је певао једну од његових ретких оријентализованих песама „Данче”.

Зато Бог нек му душу опрости.

Професор универзитета и оснивач научне дисциплине Политикологија религије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 30. 4. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Мирољуб Јевтић
    Тозовац
    Неђарићи

    Симболи!

    14
  2. Nedžarići su bili najstrašnije mjesto u ratu u BiH, tu je bila kasarna JNA koju su zauzele snage R.Srpske, do kraja rata i Dejtona, stotine srpskih boraca je položilo svoje živote na toj lokaciji. O Nedžarićima je pisao i bio jedini novinar koji je obišao to strašno mjesto Nebojša Jevrić. Koliko znam, Nedžarići su jedini položaj koji nije ni obišao Ratko Mladić, makar javno. Nažalost, sada se to srpsko naselje nalazi u Federaciji BiH, „pripalo“im po Dejtonu!?

Оставите коментар