Бода Марковић: Тугу не можеш описати, као ни Детињство

Можда сам хтео све њих да задржим само за себе као највећу тајну и да их не откријем да не би нестали у светлости и смогу Београда

Дечак код Цареве ћуприје (Фото: Фејсбук страница Црно-бели Београд)

Момо Капор описао је скоро све догађаје који су се нама „Београдичићима“ исподешавали у времену нашег детињства и дечаштва. Њему је то било лако, јер је дошао као клинац у Београд и могао све то да посматра искоса, са стране, и да у томе не учествује. Ми нисмо тада ни примећивали да нас он посматра и све памти, записује у својој главици, ми смо се играли. Кажу да кад човек почне да сенили, или лапи, се сећа свог детињства и све што дубље залази у старост детињство му се све више отвара као врт неког племића, или врт Финци Континијевих. Ми нисмо имали врт, а и у парковима било је сумњиво да се играш због многих заосталих мина, или милицајаца који су доводили своје девојке чекајући ноћ да искамче

мало присилне љубави, или нас појуре због нашег играња тј. сметања при обављању њихове дужности напаљеног вепра. У детињство се неколико пута улази и излази. Као у зачарани хотел у коме се она врата стално обрћу, а ти гледаш у ком делићу секунде да улети, или излетиш у њега. Ни Латерна Магика нема ту моћ опсењивања као што имају тек напупљена тела девојчурака што остављају траг као комете са којих лете варнице златног јесењег лишћа, тела сићушна и мршава, а када се скину постају огромна као Титаник, док се по њима батргаш као неспретни дављеник. И у тим бљесцима тела како да опишем пријатељско бомбардовање Немаца и непријатељско бомбардовање савезника које је било немилосрдно.

Момо Капор, Аутопортрет са цигаром

Колоне рањених и полумртвих који су вожени према градској болници, или било куда у нади да ће неко преживети. Ми деца из Дечанске 23, а и шире, како се то данас каже нисмо бежали од бомби пењали би смо се на шљунковит кров и лежали полеђушке гледајући прелетање канџи челичних убица. Родитељи нису смели да дођу по нас, јер би их упуцали Немци са зграде данашње Борбе, што су они то здушно радили вежбајући се за Источни фронт. Не знам шта је то било са савезницима, али прође неколико недеља, а од бомбардовања ни трага но гласа, и ми сви падосмо у дубоку депресију. Све је то било због моје мајке Анђелије, Ангелине, па Анке, којој после ослобођења уписаше надимак уместо имена у личну карту. Предвођени мноме, или са мном пође ударна група код моје мајке.

Банули смо у стан и ћутали дуго све док то Анки није постало сумњиво. Видела је смркнуту децу која нису онако весела и радосна као после сваког бомбардовања. Наиме, моја мајка и ја никад нисмо одлазили у подрум када су завијале сирене, ми смо остајали горе на петом спрату испод крова, јер њена је одлучност била апсолутна да неће да сиђе у подрум, па да се угушимо као пацови. На крају она нас упита шта нам је, што смо обесили носеве и ћутимо. Одговор је био кратак: „Да ли увек морају да нас бомбардују па да ми добијемо палачинке?“

То је онда када смо били богати и имали пекмез, или крофне, то је онда кад ништа нисмо имали за јело. Анђелија је тад мирно узела ванглу и почео је ритуал прављења крофни. Нашој радости није било краја (како то пишу озбиљни писци за децу). Вангла је била сав наш свет, већа од васионе, а и срећа наша. Сви смо хтели да јој помогнемо и у тој екстази једва смо и чули сирене. Отрчали смо на кров полегали и једва чекали да се заврши бомбардовање да би смо код мајка Анке јели уштипке. Међутим, од свих нас издвајао се лепо васпитани Лале – он није јео са нама крофне, чак ни палачинке. Он је ишао у подрум, био је увек очешљан и уредан. Сви су указивали на њега прстом какви ми треба да будемо и ми се нисмо љутили, јер један је и такав морао да буде. Лалета су једног дана одвели у затвор због неке крађе, или проневере, и мајке су дигле руке од нас и пустиле да будемо онакви какви јесмо.

Радови у Дечанској улици (Фото: Вечерње новости)

Једног сумрака, нас преко двадесеторо деце истргли су из игре ужасни крици. На петом, мом спрату, одводили су два јеврејска музичара сакривена у ВЦ код Косте Шатрова, тромбонисте Београдске филхармоније и његове жене Анкице Кутијаро, која нам је увек обавезно давала бонбоне, јер једино она у тој кући није имала деце. Наша зграда имала је терасу у облику слова ћириличног П, које се везивало за главну зграду. То гротло јаме, или каменог тамног дворишта враћало је крике као ударце чекића у наше теме. Један од њих је покушао да скочи и већ је био на пола прешао ограду, мада су га гестаповци држали, а када су га извукли почело је бесомучно батињање и тај део балкона био је пун крви. И данас ми је тај крик настањен у кори великог мозга и ниједан га крик није до сада надјачао.

Како је мој отац Драгојло (фотографисан у пилотској униформи) био у заробљеништву стан је крчао празан и мајка је довела три девојке које су се уселиле у ВЦ преко пута оног одакле су одвели ону двојицу Јевреја. Раздаљина је била око двадесет метара. Како је та просторија била на балкону и видна, мајка је натрпала разне ствари и тако је ушушкала њих три да их нико није могао да види. У тај ВЦ улазило се и из собе. На та врата ми смо догурали шифоњер тако да се нису видела. Њих три излазиле су ноћу да једу у мраку и да се умију на брзину. Остале су ту неколико месеци и после ослобођења све три су се јавиле из неког прихватишта за Јевреје у Италији због чега је моја мајка вођена на испитивање у Удбу, јер је дописница била једва читљива. Током окупације потпуно је било природно да се помаже другим људима. То је значило учествовати у грађанском чину родољубља и патриотизма. Те две речи су данас изгубиле своје значење и снагу у дијареји новог доба и сванућа XXI века. И Живот и Смрт су оставили иза Себе. Нису биле Испред као камен спотицања, или оправдања за неучињено. Испред је била нада. Она је за њих била јача и од живота и од смрти. Децу је требало сачувати, али и не понизити себе. А деце је било доста и била су од свих пажена. Не једанпут, него ко зна колико пута преспавао си код комшија. У тој петоспратници јело се где се имало.

Од све те деце још се сећам Перице и Зите Стојановић, Дамњана сликара, његове браће Тарцана и Буде и рано преминувше сестре Југославе. Скоро сви из мог разреда и зграде нестали су негде у туђини. Истопили су се у путовању за нечим бољим 1948. многи су људи нестајали и незнајући баш ко је тај генијални вођа Стаљин и колика је Русија. Њихови другови упадали су у њихове станове и многима од тих дечака и девојчица се замео траг. Они који би остајали били су помагани не од својих другова и другарица, већ од обичних грађана комшија, јер је у њима проговорио инат, несагорљиви део сваког Србина. Сви смо славили славу. Нису само они који су имали страх од страха. Када погледам ову слику из свог разреда скоро нико није остао у Београду. Ако говоримо о егзодусу и геноциду не треба заборавити ни на „Београдичиће“, они су највише исељени и прогнани из Београда. Дамњан навраћа понекад из Милана, Тарцан је остао, Буда је као официр ЈНА морао да побегне из Мостара са својом женом која је муслиманка и две ћерке, Кажић је адвокат и стално мери притисак са специјалним дигиталним мерачем, Даничић је сниматељ, Цига Вуја је повремено на робији и не може више да нас брани од других. У Дечанској су посекли платане који су допирали до петог спрата, читав тај сфумато, та измаглица детињства остала је као топла шака која греје дечије образе зиме нашег тихог одласка, или лапота приспеле демократије. Деца се више не играју на улици „фузбала“, она се повремено убијају, или дрогирају, а по неко дете личи на срећно детињство. Током окупације и нешто после рата скупљали су се разноразни људи и жене по становима и у пола гласа певали до јутра дружећи се бескрајно. Међу њима било је академика, бравара, фотографа, дама, служавки, докторки и доктора, и сви су се окупљали због распореда гласова, а не ранга у друштву. Никад више смеха и шала нисам чуо него у времену на крају фашистичке и на почетку партизанске окупације.

Девојчице, или другарице, које до сад нисам спомињао одлепршале су у брак и забарикадирале се у њему. Већина њихових мужева били су Они, осим Гордане Јовановић и још по неке. Станови су били одузимани, али то није сметало да будемо опет заједно и да се састајемо без обзира на раздаљине.

Фото: Војислав Маринковић/Фејсбук страница Црно-бели Београд

Глумац се вратио из иностранства после толико година. Није могао да издржи. Митар Поповић ми доноси стално нове плоче, а сад дискове. Он се венчао са музиком и бави се преводилаштвом. Све у свему „Небески Срби“ су сишли под земљу и тамо се шетају по заборављеној алеји Београђана. Дошло је и дечаштво. Цига Вуја је одвео све будуће момке у Пионирски парк да под импровизованом бином доживе своје прво, не знам како да кажем, али на латинском је „онанисање“. После те екстазе сви су отишли у кафану „Четири грозда“ на по једну дуплу љуту и вратили се на пољанче преко пута школе Краљ Александар, сада музичке школе Мокрањац, (преко пута кафане Сунце), бескрајно поносни на тај ритуални обред. За неке знам да су и данас тамо без обзира што је уклоњена бина, то им ништа не смета и мислим да држе политичке говоре пред узгредним пролазницима. Како сам био изопћен из тог чина и прескочио веома важну етапу сваког момчића, на неки начин сам се осећао одбаченим све док се нисам појавио са напупљеним девојчурком (заборавио сам јој име), држећи је за руку. То ме је још више удаљило од првобитног друштва, јер како је то могуће да се ја одрекнем тако лако њих?! Први који су прихватили то моје издајство као нешто потпуно природно били су Таса и Тоља, два брата из Пашићеве улице, данас Нушићеве, и када би ме неко зачикавао они су се тукли уместо мене. Такође штитио ме је и Слоба Ангелотулус из Чумићевог сокачета, који је хтео да ме пребије због тог надимка јурећи ме до кућних врата, када га је моја мајка ухватила за врат и упитала шта му је и због чега је тако луд. На његово објашњење да сам га назвао Ангелотулус ја сам одговорио да не знам шта значи та реч и да би му доказао да говорим истину изашао сам на врата и потукао се са њим. После извесног времена поново се појавила моја мајка бајка тралалајка и обојицу нас све онако закрвављене умила и дала нам уштипке са џемом. Штета да кроз ту тучу нисам схватио зашто се воде сви ратови. Мајка ме никад није бранила од других дечака. Прво би ме избила што сам добио батине, а онда послала да се поново потучем са истим, док га не победим. У мојој породици није било пораза. Пораз није постојао. У преводу то је значило: предахнеш, одмориш се, и наставиш даље. Тада смо сви потајно навијали за Црвену звезду. Једино Слоба Новаковић, кога још нисмо знали, јер је био нешто млађи и удаљенији навијао за Партизан. После су и партизани почели да праве децу, па се тако повећавао број Гробара. Туче на утакмицама још нису биле ни почеле. Још је ратовао крај са крајем. Дорћол са Центром, Вождовац са Чубуром. У игри су биле све комбинације, само се није знало због чега се ми то тучемо, и за кога. На крају сви су остајали живи и увече одлазили кући. И сви су говорили: „Ал смо их пребили!“.

Увек сам се чудио и дивио онима који пишу фељтоне, или се тако сећају као ја. Како запамте све то. Можда кад још остарим, јер сад сам стваран – дакле не постојим, вероватно кад пукне обруч будућности и ја ћу да исцурим у детињство и дечаштво. Или можда нећу. Можда ћу отићи у неку вечну улицу да се потучем са Смрћу, или да је као Веру, Јелену, Смиљу, одведем у неку бајку. Можда ћу смрћу смрт да победим. А можда сам хтео све њих да задржим само за себе као највећу тајну и да их не откријем да не би нестали у светлости и смогу Београда. Знам само једно, Тугу не можеш описати, као ни Детињство.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Ирине Марковић)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

1 reply

  1. Uzivanje citati.

Оставите коментар