Мајка Љубинка показује ударац који је мотком задобила у груди и упорно говори: „Из куће не идем, по цену живота”
Породица Ђорђевић јуче испред свог дома (Фото: Б.Радомировић)
У породици Ђорђевић, коју су пре два дана напала четири брата албанске породице Адеми у селу Гојбуља, јуче је владала неверица. Подсећамо, Љубинку (61), њеног сина Лазара и његово двоје деце, док су у њиви сејали пасуљ, изненада су моткама напала четворица Албанаца, а од задобијених повреда Љубинка и Лазар су морали да затраже помоћ у косовскомитровичкој болници.
„Сејали смо пасуљ, када је колима дошао један од браће Адеми и почео на сав глас да се дере и псује ми четничку мајку. Ћутали смо, наставили смо да бацамо пасуљ, али су убрзо дошла још тројица његове браће, са моткама којима су витлали ка нама. Деца су почела да плачу, а ја сам, видевши да крећу ка нама, на албанском почео да вичем ’нека, нека…’.
Одједном су насрнули на нас, а мајка је са децом кренула да се склања ка цркви. Знао сам да су на све спремни, да убију и децу и мајку и мене. У намери да заштити унуке, мајка је задобила ударац мотком у грудни кош, а ја у бутину. Линча су нас спасле комшије Срби, који су из својих башта чули урлање Албанаца и вриску деце”, прича за „Политику” Лазар Ђорђевић.
Њега и његову породицу затекли смо јуче у дворишту породичне куће у Гојбуљи, једном од четири преостала села у општини Вучитрн, у којима још има Срба. Осим Лазара, ту су били и његова супруга са троје малолетне деце, мајка Љубинка, али и комшије и родбина, које је вест о нападу узнемирила.
Мајка Љубинка показује ударац који је мотком задобила у груди и упорно говори: „Из куће не идем, по цену живота”.
„Притисак и шећер су ми били јако високи, а никада до сада нисам имала никаквих здравствених проблема. Нападали су ми сина и пре неку годину, пред трудном снајком, а недавно су нам посекли око 80 стабала воћака. Одавде не идемо, јер сам ја овде у овој кући 40 година”, прича Љубинка, којој још теже пада што је малена Андреа (девет) прекјуче доживела шок од којег не може да се смири.
Како каже, целу ноћ је плакала, а у неко доба, пред зору када се наизглед успавала, почела је да вришти.
Ђорђевићи причају да су браћу Адеми јуче привели у полицијску станицу, али су одмах и пуштени. Против Адемија, који су се пре четири године доселили из суседног села Карачи, а који су сав материјал са српских порушених кућа у некада чисто српском селу Мироче продали, кажу Ђорђевићи, поднесено је више од 200 пријава.
„Долазио је и словеначки Кфор, али нам нису дали никакву наду да могу да нас заштите. Само из Гојбуље је против браће Адеми поднесено 80 пријава. Али, приведу их и одмах их пусте. Ево и сада су нас њихова деца псовала. Дошли су до нашег дворишта и све време провоцирала. Не знам како њима да се стане на крај. Хоће да нас иселе, да одемо одавде, јер знају да имамо шест хектара земље и пет хектара шуме. Обрађујемо само оно око цркве, јер даље због безбедности не смемо”, прича Лазар, чија се кућа са окућницом налази у окружењу Албанаца, чије су куће купили од Срба.
Лазар са породицом живи у Косовској Митровици, али је сваког дана код мајке у Гојбуљи.
„Није ме страх. У мојој сам кући и на свом имању. Син је сваког дана овде, а петком дођу сви и буду до понедељка, јер Андреа иде у школу”, говори Љубинка.
Проблем је што јој ни син ни снаја Марина нигде не раде, па Лазар мора на неколико месеци да иде у иностранство како би зарадио „неки динар од чега издржава и породицу и њој плаћа струју и воду, јер јој је породична пензија мала”.
У селу Гојбуља, које је до 1999. године имало око 700 Срба, сада живи око 60 српских душа. Село има основну школу у којој има тек неколико ђака.
Проблеми са Албанцима овде трају 20 година, кажу Ђорђевићи, а више пута им је обијана Црква Света Петка која се налази на сеоском, православном гробљу.
Мало пре нашег доласка, Ђорђевиће је посетио Горан Ракић, министар за заједнице и повратак у косовској влади, који је, како кажу, обавестио све међународне представнике на Космету и затражио „оштру реакцију, али и заштиту за Србе” у овом мултиетничком селу, које се налази на 15. километру од Косовске Митровице.
Ракић им је рекао да ће се лично заложити да српске породице у овом селу имају заштиту. Оштре реакције је упутио и Петар Петковић, директор Канцеларије за Косово и Метохију, рекавши да је ово без сумње „етнички мотивисан напад”.
Ово село је опстало 1999. године, а на мети Албанаца били су у 17. марта 2004. године када је француски Кфор евакуисао жене, децу и болесне сељане у базу у Новом Селу Мађунском, док су се мушкарци самоорганизовали бранећи своја огњишта.
Биљана Радомировић
Део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар