Какве везе цијела прича о Круни свих авантура има с нама, и са добом у коме се путује само с генском терапијом убризганом у мишицу?
Фотографија разгледнице пристигле из Музеја Кон-Тики (Осло) на адресу Књижаре Со, у захвалност што се у Херцег Новом, граду-побратиму норвешког Левангера и данас прича, не само на српском, о једној о највећих плаво-бијелих авантура у историји човјечанства. На поштанским маркама је сплав Кон-Тики и Тор Хејердал, вођа експедиције (Фото: Никола Маловић)
Чини ми се гдје нисам имао више од 10 година када сам с бајкама као жанром све мање био задовољан. Дефинитивно ми је била потребна нова авантура, нова инфузија читалачке пустоловине…
Под условом да случај уопште постоји, случајно сам се оком нашао у центру „Експедиције Кон-Тики“, круне свих авантура.
Најузбудљивији путопис који је икад написан до те је мјере невјероватан да по много чему наликује бајци. Истинит од почетка до краја, почиње оног тренутка када је Тор Хејердал са женом Лив, године 1938, посјетио полинежанска Маркиска острва. На основу тамошње материјалне културе, идентичне с оном у јужноамеричких Индијанаца, Хејердал је, зоолог и етнолог, с правом закључио да су народи Јужне Америке, иако удаљени 8.000 км од Полинезије, били ти који су населили острва.
Смјела теорија говори о томе да су се сеобе на сплавовима од балзе одвијале од 500. до око 1100. године, у што нико тада није могао да повјерује, нити је ко Хејердалову теорију испрва узимао за озбиљно. Сви су тадашњи етнографски и поморски експерти одмахивали рукама. Не, не може бити. На сплавовима да су људи пловили 8.000 км и селили се? Ма, какви.
Сплав Кон-Тики у Музеју у Ослу (Фото: Викимедија)
Наши приморски градови с краја минулог вијека нису имали хвале вриједних књижара у којима је оваква књига могла да се купи, и ја сам искрено патио што примјерак „Експедиције Кон-Тики“ морам да вратим херцегновској Градској библиотеци. Од тог сам тренутка, претпостављам, постао неопозиви библиофил и колекционар. Данас ми се полице увијају под тежином само оних књига које проговарају о мору.
Као студенту Филолошког факултета, тадашња дјевојка а данас супруга, упозната с невјероватном сторијом о којој до моје приче није знала много – пронашла је и купила, за велике тада новце, прашњаво, антикварно издање „Експедиције Кон-Тики“, из 1952, код београдских букуниста на Платоу. Мојој срећи није било краја. И била је та срећа дјетиња; пољубио сам прашњаву књигу, па дјевојку!
Ох, „Експедиција Кон-Тики“! Коначно у мојим рукама…
Да би доказао како јамачно јесте у праву, норвешки авантурист Тор Хејердал (1914–2002), с још четворицом Норвежана и једним Швеђанином, године 1947. предузима пустоловину јединствену у историји планетарног авантуризма.
Експедиција Кон-Тики
Након многих административних и других перипетија, Хејердалу и дружини полази за руком да по управо древним нацртима саграде сплав од балзе, те да се из перуанске луке Каљао, недалеко од престоничке Лиме, отисну на пацифичку пучину. Било је то у доба када на цијелом Тихом океану није било много трговачких линија, с мало шансе да маленом сплаву, тој кори од ораха, ико сем Бога помогне у бури и невољи.
Каква храброст! Каква вјера у Теорију, каква вјера у себе! Ти су људи доказали немогуће. Расна структура Полинезије није азијског поријекла, ни афричког, него и јужноамеричког индијанског и можда бјелачког? Бог Кон-Тики, из Легенде о сеоби знан као брадати бијелац (онај који је Индијанцима донио кромпир!?), био је и физички налик нордијским пустоловима. Бијели су, међу Полинежанима (Индиосима) били и они његови потомци пронађени 1947. г. по острвима као доказ и Теорије Тора Хејердала и до данас неразјашњене мистерије? Одакле се то, много прије Колумба, и то на западној страни Јужне Америке, појавио бијели бог који је тадашње угрожено индиоско становништво потакао на сеобу преко Мора океана, нудећи им за средство спаса прости сплав од балзе? Апсолутно нико данас не може да има одговор на постављено питање. Тор Хејердал, родоначелник Круне свих авантура, доказао је могућност реалног постојања још једне велике историјске мистерије…
Имао сам ту струковну срећу да годинама будем капетан у древној которској Поморској академији. Као професор српског језика и књижевности, настојао сам све вријеме да будем и оно што се од мене није тражило у полуострвском заливском ентитету – да будем вођа књижевних експедиција кроз курсеве поморачке књижевности. Само су неки кадети слушали наредбу, те корацима по углачаном камену бродили да би у Библиотеци которског Старог града пронашли примјерак „Експедиције Кон-Тики“. Казивао сам ex cathedra да се ради о књизи која остаје у живом сјећању до краја живота, те да је пуна рецепата, између осталог како на мору преживјети без хране и воде. Књига нуди инстант начин да се у Море заувијек заљуби млад човјек. А са њим и сваки други онај читалац, пословично жељан пустоловине, посебно кад је истинита. Ученицима поморских школа ово би јамачно требало да буде обавезна лектира.
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Најузбудљивији од свих узбудљивих описа су они у којима око сплава „Кон-Тики“ све врви од живота, од летећих риба, пилот-риба, бонитоса, сићушних ракова, хоботница, ајкула и свјетлећег планктона. Из данашње перспективе гледано, Тор Хејердал и дружина путовали су рајем, потпуно стопљени с природом, у вријеме када Сунце није имало уздигнут ултраљубичаст кажипрст, и кад је океан напросто врвио животом. Претпостављам да смо као цивилизација прешли клету еколошку тачку, иза које би било немогуће поновити подвиг шесторице неустрашивих Скандинаваца, јер би данашње епигоне, на начин на који су они путовали, спржило кудикамо периколозније сунце.
Тор Хејердал свјетску славу дугује Кон-Тикију. Да је само на сплаву од балзе препловио Пацифик – подухват би за три копља био изнад свих сличних авантура. Али овај научник и пустолов није наставио да плови на ловору славе.
Вјерујем да се и теологија на његовом примјеру упитно вуче за браду.
Човјек је напросто наставио да доказује низове планетарно-немогућег! На страну експедиције које је предузео потом, на Галапагос (1952–1953), на Ускршње острво и источни Пацифик (1955–1956).
Хејердал се године 1969, под патронатом египатског бога сунца Амона Ра, отискује на 5.000 км дуг пут преко Атлантика (Експедиција Ра-1), да би већ сљедеће године, тада успјешно успио да се из Марока, на сплаву од папирусове трске, домогне обала Барбадоса на Карибима, удаљених 6.100 км. Експедицијом Тигрис, 1977–1978, у дужини 6.800 км, спојио је морским путем Ирак преко Омана и Пакистана с Џибутијем. У периоду 1983–1985. његов су циљ били Малдиви у Индијском океану, а затим, наредне три године – повратак на Ускршња острва.
Тор Хејердал (1914–2002)
Музеј Кон-Тикија у Ослу, главном граду Норвешке, чува спомен на све ове подвиге. Ту се може видети и оригиналан, невјероватно мали по димензијама, но велик по чувењу – сплав „Кон-Тики“.
Но какве везе цијела прича о Круни свих авантура има с нама, и са добом у коме се путује само с генском терапијом убризганом у мишицу?
Истина, нема велике. Јер је читалац све вријеме био опчињен причом у којој су шест Норвежана и један Швеђанин властиту храброст поринули у апсолутну слободу.
Екстремна мјера храбрости
Као Приморац од врсте која је увијек хвалила Море, али се држала копна, за разлику од друге оне породичне и приморске врсте која је стално пловила – све вријеме сам се питао откуд та екстремна мјера храбрости код чланова експедиције? С тим у вези, Тор Хејердал пише:
„Адмирал који је прегледао сплав испричао ми је да никад нећемо живи прећи преко мора. Сплав, пре свега, има погрешне размере. Тако је мален да ће потонути за време буре, а у исто време (…) крхка балзова дебла ће пући под притиском терета и људи. А што је још горе, највећи извозници балзе у земљи известили су га да ће порозна стабла плутати преко мора само четвртину раздаљине, пре него што се потпуно натопе водом, када ће потонути. (…) Добили смо на крају једну Библију да је понесемо на пут. Уопште, мало се охрабрења могло добити од свих оних стручњака који су видели што чинимо. (…) Чак и обично запљускивање мора стално ће нас квасити сланом водом, која ће нам изгристи кожу на ногама и упропастити све на палуби. И ако покупимо све што су различити стручњаци, сваки понаособ, означили као главну погрешку у конструкцији, онда није било ниједног делића, ужета, ниједног чвора, размере или парчета дрвета у целом пловилу који по њима не би проузроковао наше дављење у мору. Падале су високе опкладе о томе колико ће дана сплав издржати, а један лакомислени поморски аташе опкладио се да ће платити сав виски који би чланови експедиције могли попити до краја својих живота ако до првих острва Јужног мора дођу живи! (…) Официр је посматрао ужад и вртео главом! Сплав неће издржати ни четрнаест дана, јер ће сваки конопац бити преструган, пошто ће огромна брвна стално да се помичу горе-доле и међусобно да се тару у мору. Ако не употребимо челичну ужад и ланце, онда можемо одмах дићи руке од пута. Било је тешко побијати те разлоге. Ако се само један од њих покаже као тачан, ми смо пропали. Бојим се да сам се и сам много пута упитао да ли смо свесни шта радимо. (…) Али у резерви сам имао један једини адут у рукама (…): ако је балзовина пловила и ужад била издржљива за Кон-Тикија у години 500. наше ере, онда ће она то исто бити и сада за нас, ако је наш сплав потпуно тачна копија његовог.“
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар