Тај јаз од 19 милијарди евра, е то би били индиректни трошкови одбијања да се Милошевић изручи Хагу, и то само за првих осам година после 2001. године, каже професор и бивши саветник Мирољуба Лабуса

Слободан Милошевић, Борис Беговић (Фото:YOUTUBE/SCREENSHOT/RTS OKO – ZVANIČNI KANAL/PROFIMEDIA)

Професор Борис Беговић био је 2001. саветник потпредседника Савезне владе Мирољуба Лабуса и у том својству је учествовао у преговорима о пуној интеграцији земље у међународну финансијску заједницу. Први пут је, након 20 година, проговорио о тим преговорима ексклузивно за “Недељник”, и испричао како су преко њега амерички званичници слали поруке тадашњем државном врху. Дао је и најпрецизнију рачуницу о томе колико је Србија добила изручењем Слободана Милошевића и где би данас била да се то није догодило.

Преговори о интеграцији били су, наводи он, “у потпуности” условљени хапшењем Милошевића и његовим изручењем у Хаг.

“Оног тренутка када је подигнута оптужница, мислим да је свима требало да буде јасно да се ниједна америчка администрација неће смирити док се он не нађе пред тим судом. Америка је уложила своју репутацију делотворног владара планете, једине преостале суперсиле краја прошлог века, у формирање тог суда и њена репутација би била нарушена да се главнооптужени не појави на суђењу у Хагу”, рекао је професор Беговић.

Већ од одласка Милошевића с власти, наводи он, скренута је пажња новим властима у Београду да “треба да извршавају своје међународне обавезе, што је био, наводи он, “еуфемизам за сарадњу са Хашким трибуналом”.

“Моји саговорници из Вашингтона, било да је реч о извршној или законодавној власти, били су недвосмислени, да потпуне интеграције и жељеног нивоа отписа страног државног дуга неће бити ако се Милошевић не изручи. Помињане су и нове санкције, у финансијској сфери, чије су контуре већ почеле да се назиру. А америчка администрација имала је све потребне полуге да оствари своје претње. Или обећања, у овом случају”, рекао је он.

Притисака, наводи Беговић, није било али није било ни двосмислености.

Др Борис Беговић (Фото лична архива)

“Мени је упечатљив био један детаљ, пошто сам мирно и без икакве реакције саслушао шта друга страна има да каже, питао сам – зашто то говорите мени? Ја сам задужен за економска питања, не за изручење Милошевића. Добио сам недвосмислени одговор – управо зато што сте задужени за економска питања, у прилици сте да предочите онима који одлучују о изручењу шта ће бити последице по земљу ако се то не догоди. После тога нисам имао више питања”, рекао је он.

На питање да ли је Србија продала Слободана Милошевића, професор каже да је одговор да, мада то радије назива разменом.

“Да, мада бих лично радије употребио реч размена, будући да је реч о купопродајном односу. Размена је нешто што је уобичајено за рационалне људе и државе које воде разборити људи. Размена је добровољна, није Србија била принуђена, није морала то да учини. Политичка елита тог времена донела је одлуку, и то је била одлука која је узимала у обзир све њене добре и лоше последице. У историји, а ово јесте историја, ништа није неизбежно већ је последица одлука које су донели људи”, рекао је он.

“Не само да је продат, намерно употребљавам реч из питања, него сматрам да је добро што је продат. Да ли су услови те размене били правични? Ако нису, и даље су били услови, које је наметао онај који је могао, а Србија на њих није могла да утиче. Били су егзогени, што би рекли економисти”, рекао је он.

На питање новинара да ли би оквирно могло да се каже да смо Милошевића разменили за око 6,7 милијарди долара, Беговић одговара да је цифра већа.

“Вредност те размене се најбоље сагледава тако што се вреднује све што би било пропуштено да до размене није дошло. Колики би били, жаргоном економиста, опортунитетни трошкови? Министарство финансија, наше, израчунало је да би директни трошкови те врсте, заједно са финансијским санкцијама које су се опет помаљале, били око 10,5 милијарди америчких долара. Дакле, није баш за шаку долара. Индиректни трошкови би били далеко већи, то је губитак у погледу раста БДП-а до ког би дошло да размена није обављена. У таквим околностима, просечна годишња стопа привредног раста од 2001. до 2008. године могла би да буде највише један одсто, уместо забележене 4,9 одсто. А то би значило да би БДП у 2008. износио само 13,7 милијарди евра, намерно прелазим на евре јер су постали јединица мере у Србији, уместо 32,7 милијарди колико је заиста забележено. Тај јаз од 19 милијарди евра, е то би били индиректни трошкови одбијања да се Милошевић изручи Хагу, и то само за првих осам година после 2001. године. Није тешко израчунати како би се тај јаз даље увећавао”, рекао је он.

“После година изолованости, Србија је стала на ноге, живот је почео да личи, бар што се финансија тиче, на живот у некој уређеној земљи. Постао је – досадан…”

Отишао је из Савезне владе непосредно после завршетка преговора са Париским клубом и доношења закона којим се потврђује уговор о консолидационом зајму са Светском банком. Каже да ништа не би урадио другачије.

“Наравно да сам се преиспитивао после свега онога што се одиграло, и у чему сам учествовао. Поготово првих година, након убиства Ђинђића и наравно смрти Милошевића. Серија ‘Породица’, недавно емитована на РТС-у, подсетила ме је на све то и поново су уследила преиспитивања, сада са 20 година личне историјске дистанце.”

“Све бих урадио исто онако како сам урадио. Ништа не бих променио, ни тачку, ни зарез. Била ми је част да учествујем у ономе што сам сматрао, и данас сматрам, да је био интерес земље. То је био и остао мој избор. Не интересује ме да ли се с њим неко слаже или не, одлучност коју сам у том погледу тада имао остала је до данашњег дана”, рекао је он.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Недељник/Мондо, 22. 4. 2021)

Categories: Вести над вестима

Tags: Борис Беговић, Слободан Милошевић, хапшење