Остаје да ми, недостојни предака својих, хипнотисани ментални јаничари, кратковиди слабићи без поноса, прислужимо милионе воштаница тим нашим, на срамоту, заборављеним страдалницима
Урош Предић, Херцеговачки збег (1889) Фото: Викимедија
Бити Србин обично значи да немаш дједа, јер га је неки рат, буна или устанак узео и скрио. Онда је неко смислио причу да ми волимо ратове, други су рекли да ратови воле нас јер нас зобљу. Истина је другачија. Истина је увијек другачија. Она је, несретница, у оваквој цивилизацији, почела да буде другачија од саме себе.
Без прошлог нема ни овог сада ни оног послије. А оно послије називамо будућност. Знам да смо ми били дио херојских и страдалних Срба, али ако они нису дио нас, онда нама нема те будућности! Ето, сви народи и људи се боре за своју садашњост, што је истовремено и борба за будућност, а само се ми морамо борити за прошлост, због тога што нам је одузета или смо сами некако побјегли од ње, па кад се изборимо за њу, тек нам предстоји борба за будућност!
Кад прикупимо све кости и књиге, сузама с њих сперемо таму, треба да омијемо душе и направимо тај први велики корак – према свјетлости – да нам и живот не би постао сјећање. Онда остаје да ми, успавани и грешни, недостојни предака својих, хипнотисани ментални јаничари, кратковиди слабићи без поноса, прислужимо милионе воштаница милионима тих наших, на срамоту, заборављених страдалника из, нажалост, многих ратова, који на то чекају све ове тужне године. Милиони пламичака истовремено прижежених свијећа обасјаће небеса и та свјетлост ће васиони казати истину, растјерати мрак зла око нас и са крстовима што их начини свети свештеномученик саздати цркву покајницу нама за наше гријехе, а злочинцима за њихове. Показати стазу спасења.
Из романа Божидара Бјелице Државни удар – Дуг прецима, Филип Вишњић, 2020.