Табле са именима добили су Мирослав Радојчић, Предраг Милојевић и Богдан Тирнанић, док ће своје обележје наредних дана имати и Александар Тијанић
Фотографије: Град Београд
Доајени наше куће Мирослав Радојчић, Предраг Милојевић и Богдан Тирнанић добили су пре два дана уличне табле са својим именима, док ће табла са именом Александра Тијанића у чијој је богатој биографији уписан и ангажман у некадашњој ТВ „Политика”, бити постављена накнадно. Част да их Београд на овај начин памти припала је и зачетнику маркетинга у Србији и региону, Драгану Сакану, филмском раднику Динку Туцаковићу и Милану Вукосу, бившем директору РТС-а и потпредседнику Скупштине града у време Бранка Пешића.
Имена Радојчића, Милојевића, Тирнанића, али Туцаковића, Вукоса и Сакана исписана су на таблама досадашње Хварске, Бјеловарске, Улице Ватрослава Лисинског, Зларинске, Улице Станка Враза и Лопудске које су отишле у историју. Део Улице бораца наредних дана промениће име у Улицу Александра Тијанића.
Како сам имао срећу да познајем сву четворицу, верујем да ће ову вест пропратити за небеским шанком, уз обавезни цинизам зашто им рецимо нису дали булеваре и боцу вискија. Срећа па су се челници Београда сетили да о бардовима новинарства и „Политике”, јер Предраг Милојевић и Миро Радојчић су њени новинарски споменици, подсете млађе нараштаје и открију им ко су били највећи новинари не само Југославије и региона, већ и шире. Можда ће, док шетају њиховим улицама, пронаћи неки њихов стари текст и то ће бити сасвим довољно – каже колумниста „Политике” Александар Апостоловски.
Ваљда их је замарало да пишу вести или апологетске текстове о значају социјалистичког самоуправљања, а чика Предрага о краљевини. Уместо да доносе ексклузиве, ексклузива су постали они сами и тако су без подизања устанка извршили револуционарни преврат у југословенском новинарству. Нису им требали диктафони, цитирали су сами себе. Тиме су поништили сва новинарска правила, успостављајући своја, да читалац од прве до последње реченице путује обасјан ватрометом метафора, често с оне стране садашње политичке коректности, уз фуриозну промену ритма, Тиркетовог сленга, Тијанићевих прејаких речи, чика Предрагове ерудиције и шарма Мира Радојчића. Тако су бриљантном анализом скенирали друштво и политику, краљеве и принчеве, удбаше и генерале, филм и кошарку, чучавце и рат – истиче Апостоловски.
Опрема: Стање ствари
