На вест о упокојењу књижевника Владимира Јагличића
Владимир Јагличић (Извор: infokg.rs)
Драги имењаче,
Пишем Ти ово писмо не само као добитнику Жичке хрисовуље, и не само као „домаћем задатку“ зборника који спрема Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ из Краљева. Хтео сам „по правилу службе“, али ми се нешто не да. Јер, Ти ниси само песник какве радо читам, и о којима пишем, него, без обзира на то што се дуго нисмо ни видели, ни чули, једна од освитних линија мог животног обзорја. Не љути се што, можда дрско и неумесно, интимизујем Твоје „одсутно присуство“, али нисам умео другачије да напишем ове редове искрене захвалности за оно што си ми, и као песник и као саговорник, пружио.
Слушао сам шта су о Теби причали у Краљеву, док су Твоје песничко стваралаштво читали са златним кључевима херменеутике у руци. Било је много тачних и лепих запажања уочи Преображења 2019. године: и да си необичан поета, заточник везаног стиха који су скоро сви напустили; и да желиш да припадаш, а не да оспораваш, мада си повремено полемичан; и да си „лирски неореалиста“, али и симболиста који надилази пуку миметичност. За Тебе је, рекоше, историја етичка „повезница“ заједнице, у којој си успевао да уочиш не само вождове и споменике, него и анонимне јунаке не дозвољавајући себи уџбеничка преупрошћавања; спајао си, попут Јејтса у Ирској, Срећковића и Руварца, идеализам и реализам. Као и Црњански, спреман си био да умреш због Сербие, живећи у блатњавој Србији; макар и не срео Сербију, знаш да она постоји, и бди у језику.
Опевао си стрељане Крагујевца и Краљева, и жртве усташког ножа, и безгробне четничке војске, и Милицу Ракић, вечну светлост у нашој мрчави. Борбено је Твоје песничко неприпадање овдашњем поретку ствари, али завичајност никад ниси одбацио. Вршио си, рече један од говорника, ресемантизацију света, хармонизовао хаос, ниси пристао на Град и Ђубриште, свагда стремећи Замку.
Све сам то чуо, и са свима се сложио.
Али, не пишем на том трагу. Нема фуснота, нема сажетка на енглеском. Коме, на енглеском, треба ово моје писмо Теби?
А спремао сам се, није да нисам. Наслов ненаписаног огледа: “Јагличићеве три песме о издаји“. Јер, живимо у доба издаје, о којој је Зиновјев, писац „Полета наше младости“ и „Велике прекретнице“, писао: „Постоји свесна и несвесна издаја, намерна и ненамерна. У свакој сложеној и великој издаји у којој учествују многи људи и која се састоји из многих поступака у дужем временском интервалу, могу се приметити како свесност и намерност, тако и несвесност и ненамерност, и то у различитој мери и у различитим комбинацијама. То отежава оцену појаве у целини, поготово ако нема довољно строгих критеријума с тим у вези, нити жеље да се појава објективно схвати. Већина издаја спада у појаве те врсте. Оне се најчешће не оцењују као издаја, не кажњавају се или се слабо кажњавају, не муче савест издајника. И није ту ствар у моралном посрнућу (премда и тога има), него у настанку животних ситуација на које нису примењиве норме морала и права.“
Зато си Ти, драги Јагличићу, у својој песми „Мора“ осећао да Те нешто изнутра глође – као да си окаснио на Косово, однео вождову главу султану, заостао у кајмакчаланском јуришу, пуцао у Дражу, напустио Жичу, изгубио децу на путу, пљунуо у лице сирочета и избеглице, проказао Ратка и Радована. Јер, издајом смо са свих страна ок(р)ужени, а Ти не желиш да издаш. Ни себе, ни своје.
Владимир Димитријевић
Цео текст прочитајте ОВДЕ
Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар