Данас: Представа „Орландо“ као истраживање родног идентитета

Овај комад Вирџиније Вулф имаће две премијере зато што је Бојан Ђорђев своју редитељску концепцију базирао на идеји да се у различитим извођењима у насловној улози смењују глумац и глумица

Фото: Александар Дангузов

Прва два дана априла на Сцени „Раша Плаовић“ први пут премијерно у Народном позоришту у Београду биће изведене представе „Орландо“, по роману Вирџиније Вулф, у драматизацији Тање Шљивар и режији Бојана Ђорђева.

Овај комад, који се бави истраживањем људског идентитета и рода као само једног од аспеката личности имаће две премијере зато што је Ђорђев своју редитељску концепцију, за разлику од страних продукција у којима Орланда игра глумица, базирао на идеји да се у различитим извођењима у насловној улози смењују глумац и глумица – Ива Милановић, студенткиња ФДУ у класи професора Срђана Карановића, и Драган Секулић, свршени студент ФДУ.

Бојан Ђорђев, коме је ово прва режија у националном театру у Београду, признао да да чезне за поставком „Орланда“ још од када је видео филм у режији Сели Потер из 1993. са Тилдом Свинтон у насловној улози.

„Драматизација овог фантастичног романа доноси на сцену раскошну елоквенцију Вирџиније Вулф, њену комбинацију енглеске духовитости, тока свести и суптилне друштвене критике. „Орландо“ је познат као најдуже љубавно писмо на свету, упућено Вити Саквил Вест, аристократкињи и песникињи која је послужила Вирџинији Вулф за обликовање чудесног хероја који живи заувек млад, након 200 година постаје хероина и након још три века успева да објави своју поему „Храст“ 1928, кад је изашао и роман Вулфове. Ферчецов текст продужава причу до наших дана. Драматизација се састоји из покушаја ликова из различитих друштвених миљеа и поднебља које Орландо среће током путешествија и који су на овај или онај начин заљубљени у њега/њу да га/је опишу. У дописаном епилогу и Орландо добија свој глас“, објаснио је Ђурђев.

Вирџинија Вулф

Према његовим речима, „тај прелазак из једног родног идентитета у други у представи се откључао једноставном тврдњом – мушкарац мора да прво постане жена да би постао човеком – да одрасте, да се трансформише, одрекне привилегија класе, измиче класификацијама времена, обичаја, рода и да живи живот ослобођен сваког вишка“.

Драматург Тања Шљивар истакла је колективно ауторство – троје писаца, двоје глумаца и најмање дуалност Орланда.

„Покушала сам кроз различите наративне технике да покажем сложеност једне такве личности, фиктивне, а и стварне, јер Вирџинија у роману реферише на своју љубавницу и пријатељицу Виту, то је ода самој Вити. Мислим да је та комплексност фиктивног и стварног лика, испричана кроз 12 наратора, нешто што је могло да се оствари једино кроз колективни рад целе екипе“ – изјавила је Тања Шљивар.

Вирџинија Вулф је „Орланда“ написала инспирисана животом своје љубавнице Вите Саквил Вест, а у драматизацији су коришћени и делови њихове објављење преписке, као и књижевно-теоријски текстови о тематизовању лезбејства у делима британских списатељица с почетка 20. века.

Ауторски и глумачки тим

Ауторски тим чине и аутор завршног монолога Горан Ферчец, сценограф Синиша Илић, костимограф Маја Мирковић, композитор Лука Папић, као и двоје сарадника са ФДУ Мина Милошевић и Максим Милошевић. Поред Иве Милановић и Драгана Секулића у представи играју: Александра Николић, Калина Ковачевић, Никола Вујовић, Зоран Ћосић, Павле Јеринић, Милош Ђорђевић, Вања Ејдус и Сена Ђоровић, а неки од њих тумаче и више улога.

Ј. Т.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Данас, 31. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Претпостављам да ће барем део представе, по могућству из оне варијанте у којој се изврће пол тумача главне улоге, доживети своје јавно извођење приликом првог похода гејстапоа на улице престонице.

    Уколико буде угрожено „наше право да знамо све“ (ако не буде преноса на Јавном сервису европске Србије) мораћу да смогнем снаге да одем да то погледам, макар и кроз кордон џендермерије, е да би се уверио да је џендер изашао из (На)родног позоришта и да се на помолим да се никад не поврати.

    Да на лицу места видим како то „мушкарац мора да прво постане жена да би постао човеком“, како се спроводи речена „трансформација“, од чега се највише одриче и измиче (времена, обичаја или рода) … и како се то „живи живот ослобођен сваког вишка“. Сваког вишка?!? Опа секо (бато?)!

    Наметнут израз „парада“ не користим с предумишљајем, поготово не онај учестали хоминтерновски придев уза њ, чувши за гордост (и предрасуду) још од малих ногу. Тако чиним понајвише због одговорности за пут којим сада неке друге мале ноге ходе, да не кажем „за нашу децу“ – офуцало од се од (зло)употребе.

    Управо (приде) проверих учесталост употребе превода предметне речи (pride) код дигитализованог извора сасазнања (Гугл лексикографски завод) па сам се мало поколебао:

    понос (pride) – учесталост 3,
    гордост (pride, loftiness) – учесталост 2,
    чопор (herd, pride, drove, doggery) – учесталост 1, (а мери се од 1 до 3).

    Морам да порадим на предметној учесталости а немам кад да чекам школски програм. Док до њега добаци за децу може да већ да буде касно, да их неко други, не дај Боже, (п)одведе у школу неке сличне глуме.

    Па онда, и кад се већ „одомаћило“ у две речи, онда рецимо нешто разумније и разумљивије за млађе узрасте приде. Ево, на пример, рецимо „чопор гордости“, за почетак и док су два и један још увек три.

    Ко може да предвиди какво све(опште) весељење (и за рачун којих веселника) може донети следећа реформа образовања и какав допринос учесталости „чопоративне гордости“ може дати ова весела (gay) премијера?

    5
    1
  2. Истраживање родног идентитета као изговор за промовисање бесмисла. По принципу – хајде да се правимо паметни тако да нас не разумеју, а онда их нападнемо због тога. Сматрам да овакве (не)културне пројекте треба једноставно бојкотовати и не придавати им никакав битан значај.

    5
    1

Оставите коментар