Скоро пре два века, Петар Петровић Његош својом песничком интуицијом проникао у саму срж сатанизма, који се у савремено доба остварује у свеобухватном програму глобалистичког трансхуманизма
Петар Други Петровић Његош (Извор: ИН4С)
У Лучи микрокозма (1845), делу Петра Петровића Његоша, описан је песников визионарски лет увис, кроз бескрајни небески простор, до самог престола Свевишњег. Али то је и пут унатраг кроз време, све до оног прадавног тренутка на Почетку, у коме се водила велика небеска битка између сила светлости и таме, када је Сатана подигао побуну против Бога. Читање овог мистичног спева у савремено доба може бити од велике користи, јер се тако лакше сагледава метаисторијска и митска димензија данашњих збивања, испод танке копрене свакојаких светских чудеса и драма, али и испод небројених ефемерних и контингентних појава. Поврх тога, Сатанине речи из Луче на језгровит начин откривају праву природу савремене званичне, либерашке и прогресивистичке реторике, којом светски естаблишмент, самопроглашена елита, као и њихове слуге и плаћеници из света „науке“ и „уметности“ немилице засипају слуђено и страдално човечанство. Стога, ево кратког осврта на најзначајније стихове у погледу ове теме (реч је о одломцима из Сатаниног одговора арханђелима Михаилу и Гаврилу, који су се са њим нашли не би ли га некако убедили да одустане од лудачког плана побуне против Бога).
„Што се горди непријатељ дичи
да је тобож мене сатворио
и свијетле моје легионе, –
тајни случај наш је отац био;
навлаштито нас је сатворио
да правило бићу сачинимо…“
Насловна страна Његошева дела „Луча Mикрокозма“
Пре свега, Сатана назива Бога „ГОРДИМ НЕПРИЈАТЕЉЕМ“, баш по систему „Држ’те лопова!“, те на Господа преноси оно што је баш он лично, јер сама реч „сатана“ на хебрејском значи „непријатељ“, а његов сопствени пад с Неба последица је управо гордости. Одмах затим, он клевеће (грч. „дијаволин“, отуд „ђаво“) Бога да је „ТОБОЖ“ створио свет и настанак свемира приписује „ТАЈНОМ СЛУЧАЈУ“. То схватање је сасвим у складу с општеприхваћеним научним концепцијама (мада не и неким савременим врхунским научним увидима) и материјалистичким гледиштем: свет је настао сам од себе (случајно), али на који начин – не зна се (тајна). На страну што је немогуће било којом акробатиком доказати постојање Случаја, Сатана потом, наизглед ненамерно, упада у додатну противречност, па тврди да је њега, све анђеле (и људе) „тајни случај“ НАРОЧИТО („навлаштито“) створио. То је само по себи апсурд: како случај (чак и кад би постојао) може створити нешто са нарочитим циљем? Затечени, арханђели Михаило и Гаврило то или не опажају, или не стижу да Сатану питају за објашњење, па у Лучи остајемо без одговора. Али, на то питање, уместо Сатане и у његовом стилу, одговара савремена „наука“, онаква каква је заступљена у медијима (National Geographic, Discovery итд) и у општем образовању. Јер, као што Сатана персонификује „тајни случај“ (називајући га „нашим оцем“), научењачке службе и сродна им „струка“ то чине са „природом“ и „еволуцијом“, приписујући им људске особине („А онда је Природа дала одговор на изазов…“, „А на то је Еволуција избацила на позорницу нову врсту…“, итд). То је сасвим налик претхришћанском, паганском начину мишљења, који, у ствари, не објашњава ништа. Но, овде се не ради о нежељеном парадоксу: циљ Сатане, баш као и модерне „науке“, јесте елиминација Бога као творачког начела, за кога је потребно одмах наћи замену: Случај, Природу, Еволуцију итд. На тај начин се Господ, као јединствена стваралачка личност која је и у личном односу са сваким створењем понаособ, фрагментира на, у суштини, безличне и бледуњаве персонификације, које су потпуно равнодушне према појединачним креатурама. Коначно, Сатана открива зашто је „тајни случај + нарочито“ створио њега и остале анђеле: „ДА ПРАВИЛО БИЋУ САЧИНИМО“, дакле да по своме избору и по својој вољи поставе природне законе и устроје сву материју и поредак универзума. Но, како се то није догодило и пошто је, по Сатани, „Бог“ приликом једне катастрофе узурпирао врховну власт у свемиру, Сатана на другом месту указује на алтернативу за првобитни циљ: кад је већ спречен да донесе законе и устроји свет, он ће учинити све да их по своме промени:
„Грка су ми сва блаженства неба
док постигнем моје намјерење
и правило друго бићу дадем;“
На који начин то Сатана намерава да Божје законе замени својима, у Лучи се не објашњава, али савремена „наука“ и у овом случају разјашњава смисао тих речи. Од бездушног „укалупљивања“ и немилосрдног искоришћавања природе, преко неодговорног цепања атома и ризичних експеримената са генетском структуром, до систематске замене природног вештачким (произведеним) кад год и где год је то могуће. Баш као Сатана, савремени трансхуманисти настоје да свет, али посебно човека у њему, промене до непрепознатљивости, то јест до тоталног губитка Божјег лика и подобија.
Као Луцифер („Носилац светлости“), Сатана своје мрачне намере заодева слободарском и егалитаристичком реториком:
„…да с гордијем влацем небеснијем
дијелимо владу и могућство,
да имамо сви једнака права.“
А на другом месту, у својој завршној речи, Сатана износи ултиматум Богу:
„На опширне небесне равнине
иштем владу да подијелимо
…нек се сваки са врховном влашћу
на свом небу горди и велича!“
О каквом се фразирању ради, јасно је и из површне анализе овог захтева, који је толико апсурдан да му се не може удовољити чак ни када би се хтело. Наиме, како то Сатана уопште замишља да СВАКО има врховну власт? Над киме – то није ни наговештено. Над чиме (где), то је отворено речено: „СВАКИ… НА СВОМ НЕБУ“, но тиме није мање бесмислено. Каква су и коли(ц)ка та приватна неба? На то питање одговара, међутим, ситуација у савременом свету, у егоистички исцепканом универзуму људи као дисконтинуираних монада. Они само имају илузију да „владају“, јер би то у најбољем случају била „власт над самим собом“, што је апсурдно већ по Аристотелу: не може се истовремено бити у „моћи“ и у „делу“, и владалац и (свој) поданик. У последњем наведеном стиху јасно је исказано која је уопште сврха такве партикуларизације свемира: како би свако могао да се (на свом небу) „ГОРДИ И ВЕЛИЧА“. Али, пред ким, кад никог другог нема, кад и свако други то чини у свом малом комадићу универзума и нико ни на кога другог не обраћа чак ни површну пажњу?
Скоро пре два века, Петар Петровић Његош је својом песничком интуицијом проникао у саму срж сатанизма, који се, пак, у савремено доба остварује у свеобухватном програму глобалистичког трансхуманизма: свет не ваља, а како и би, кад је плод случајности? Човек је такође чедо случаја, али „нарочито“ чедо, па/јер је позван да свету промени не само облик, већ и суштинску структуру. Да би то учинио, човек се и сам мора изнутра преокренути наопачке у односу на оно што је (до сада) био, а онда ће бити могуће и успостављање идеалног глобалног друштва једнаких и слободних индивидуа-властодржаца. Сто година после Његоша, један други мистик, Рус Данил Андрејев, сажеће демонско настројење на овај начин: сваки, ма и најмањи ђаволчић, сања да постане Сатана уместо Сатане и целим својим бићем томе тежи, јер су зли духови уједињени на смрт, а не на живот; основно начело демонског ума је „Постоји ЈА и НЕ-ЈА. Све НЕ-ЈА мора постати ЈА!“ Сатанистички/трансхуманистички пројекат глобалистичког естаблишмента је стога унапред осуђен на сигурну и потпуну пропаст, јер се у његовом темељу ни у траговима не налази Љубав, принцип саможртвеног и несебичног давања без очекивања узвраћаја, те тиме и принцип стварања/рађања, грађења и очувања. Па, иако то главно Сатана уопште не може да разуме, он то свеједно мрзи: и Бога, и човека и Љубав. У томе му, посебно данас, никако не треба правити друштво, већ закључити у стилу неупоредивог црногорског владике и највећег мислиоца међу Србима:
„…до вратах сам изника Тартара,
Ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал’ на судбу викати не смијем –
надежда ми вољом Творца блиста!“
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)