Мала Црна Гора у овом тренутку трпи два диктатора. Један је Мило Ђукановић, други је Александар Вучић. Много су двојица, и за јуначку Црну Гору
Александар Тутуш
Два су соја вируса политичког неразумјевања – има оних који не разумију искрено и бесплатно, али и оних који су плаћени или се из неког другог интереса труде да изгледа као да не разумију. Једни друге јачају и хране, не треба их посебно именовати, сви заражени овим вирусом лако ће се препознати јер овај текст послужиће као непогрешиви тест, било да су жртве вируса случајне, као посљедица непромишљања и површности или им се инфекција вратила као рецидив минулих вироза.
Избори у Никшићу су прошли, реакције свих страна су веома сличне као након формирања Владе премијера Здравка Кривокапића. Већ је дакле, одавно дефинисан фронт сучељавања политичких актера, посебице унутар коалиције која је на републичком нивоу формирала извршну власт, а биће то у могућности и након тек завршених локалних избора у Никшићу.
Демократски Фронт Андрије Мандића први прогласивши побједу по затварању биралишта на локалним изборима у Никшићу, тим пуцњем из стартног пиштоља означио је само наставак специфичне кампање не и почетак, уперен против Владе Здравка Кривокапића.
Зашто се мјерење политичке тежине премијера Здравка Кривокапића након тих локалних избора коси са здравим разумом, као и недавне изјаве Андрије Мандића да Подгорици треба кип Стефана Немање, иако Подгорица има и скулптуру Св. Симеона Мироточивог од 2018. и литију, и Лавру, и обиљежавање какво нема ни један град у сусједној Србији?
Здравко Кривокапић (Фото: Филип Краинчанић/Нова С)
Иоле озбиљнији увид у опредјељеност гласачког тијела посљедњих тридесетак година јасно показује да дио бирачког тијела који се изјашњава као Срби, гласајући ДФ, односно странке просрпске оријентације од деведесетих на овамо, односно од подјеле у ДПС-у – не узима број скупштинских мандата већи од једне трећине.
Коријен промјена на политичком плану зачео се формирањем једне нове политичке групе која окупља бираче који се махом изјашњавају као Црногорци а исто тако говоре српским језиком и припадају Српској Православној Цркви. Управо то је донијело превагу на републичком нивоу 30. августа прошле године као и на управо одржаним локалним изборима у Никшићу. Зашто ДФ онда одмах након затворених биралишта у Никшићу самоувјерено проглашава побједу? То је врло комплексно питање, које је као и свако на тај начин осјетљиво разматрање лакше погрешно разумјети а поготово док смо засути свакодневном и несмирујућом пропагандом разних душебрижника. Ова групација утјеловљена највише у политичком субјекту Мир је наша нација је успјела у својој мисији и несумњиво највише заслужна за пораз диктаторског и декларисано антисрпског режима Мила Ђукановића иако је и током предизборне кампање трајала невидљива борба унутар саме опозиционе коалиције. Цртање српских застава, изазивани сукоби уочи мирних литија била је перфидна двострука игра која је ишла само у корист хомогенизације бирачког тијела ДПС-а. Да није било тако обојене кампање, Милова странка би одавно била политичка прошлост.
Не заборављајмо! Из чије кухиње више од деценије долазе разна кривоклетства против блаженопочившег митрополита Амфилохија, о наводној спрези митрополита са режимом у Црној Гори и његовим активностима на оснивању некакве црногорске цркве. Ауторитет митрополита Амфилохија је требало по сваку цијену сломити и на тај начин спријечити његов утјецај у надолазећим и неизбјежним политичким промјенама које су се и десиле након дискриминаторског Закона о вјероисповијести, али и након пропале туристичке сезоне и биједе која је просјечном грађанину онемогућавала нормалан живот.
У пркос организованој кампањи са предзнаком лажног патриотизма, издвојио се дио бирача који су препознали Здравка Кривокапића као свог представника, он је био митрополитов пик и њега је могао изабрати и препоручити само онај који жели добро народу који познаје.
Инсистирање ДФ-а на српском питању је непотребно прављење српске мањине у Црној Гори. Оно што се приписује Здравку Кривокапићу и осталима који га подржавају, заправо је параван за велике грешке оних који стоје као отворена подршка ДФ-у.
Лидери Демократског фронта: Милан Кнежевић, Андрија Мандић и Небојша Медојевић (Фото: Небојша Поповић)
Замјерати актуелној Влади Црне Горе што не повуче признање тзв. Косова а притом бити потписник Бриселског споразума, подстицати српски народ на Космету да учествује у институцијама самозване Републике Косово, одрицати се имовине, електроенергетског система је најгоре лицемјерје икад забиљежено.
Замјерати Влади Црне Горе што не иступи из НАТО пакта, а истовремено тежити том истом пакту је сумануто, а не само лицемјерно.
Српство ДФ-овског типа, нажалост, одавно виђех и упознах. Након једног лажног романтизма те врсте 1995. сам с породицом напустио Книн и ако препознајем нечији рукопис, онда је то рукопис Слободана Милошевића. Додуше сад је перо у некој другој руци, али тај што пише и тек ако познаје стил Вожда. Док је Вучић 1994. без срама причао о Великој Србији у Глини, ја сам голобрад носио пушку. Није прошло дуго, нађох се на трактору, стигох и у Београд. Након не дужег задржавања у главном граду доспио сам у Црну Гору. Упознавао сам црногорски народ гдје их је најтеже, али и најслађе упознати – скоро десет година живио сам на Цетињу, студирао у Никшићу.
Уз сво поштовање, тешко ће гост из Београда (обично се тако називају сви од Аранђеловца до Алибунара) или из неког другог краја Србије разумјети неког Никшићанина са Цуца, његово црногорство којим куца у свом етичком кодексу и његово српство и православље којим му душа осјећа најдубље поре духовности и постојања.
Не знам којима од два соја с почетка текста припадају интелектуалци који ових дана распредају о штетности наратива о посебности одређених Срба, па и ових црногорских, али сигуран да пуно ствари знају боље од мене, ја бих могао ипак не умањујући своје српство посвједочити посебан хабитус којем припадам – крајишки. Не сумњам да ће се са мном сложити многи Србин Херцеговац, Далматинац и још боље Црногорац.
Александар Тутуш: Колико још има, Папа Штрумфе или Не требају нам заставе
Они који упозоравају на штетност наратива о посебности Срба можда у доброј намјери истичу и цитирају мудре главе, али заборавља се нешто – историјско искуство и то из ближе историје нешто нас учи и ми који то осјећамо цијелим бићем не можемо то пренебрегнути.
Унутрашња слика утјецаја на црногорске републичке изборе прошле године, па и на ове локалне у Никшићу, одаје погрешне и штетне сигнале – лошу намјеру. Власт Александра Вучића разједињује Србе и у Хрватској (преостале), и у Републици Српској и на Косову, и у Црној Гори – још најмање у Србији. И ту лежи основни проблем, у име наводне бриге за Србе ван граница Србије, Србија се мјеша у унутрашње ствари у овом случају Црне Горе. Србе гетоизирају а Миловом ДПС-у дају вјештачко дисање. Колико су у том погледу кратковиди челници ДФ-а нису могли сакрити, острошке зидине Слава му и милост, памтиће дуже него они који су присуствовали састанку сиктање представника ДФ-а и Небојше Медојевића на митрополита који је учествовао на том сусрету опозиције, Мандићево прозивање црквених отаца који су покварили заједничку математику ДФ-а, ДПС-а и Александра Вучића.
Кад питају премијера Црне Горе, кад ће службено посјетити Србију, он веома препознатљиво за неког ко познаје Црногорце одговара, да не иде нигдје непозван. Основно али врло вриједно правило. Зашто га нико не зове? У овом случају нечињење има тежину чињења. Власт у Србији генерише политичку девалвацију Здравка Кривокапића.
Кад ово пишем, мислим да то сви већ знају. Но, не треба ми пуно да се разувјерим. На ОКО магазину емитованом ове седмице покаже се да Мухарем Баздуљ, Бошњак из Травника боље познаје прилике код Срба боље од већине. Ту лежи један скривен закључак. Да се не увриједи цјењени господин Баздуљ, његово разумјевање није само доказ бритког духа него и српства као подлежећег његовог бића у већој мјери него што је то случај са једним другим гостом у тој истој емисији – извјесни Горан Николић који се декларише као Србин ( и атеист) али у једном тренутку стигне изјавити да Душебрижнике из Србије у чије име говори не занимају они који припадају Српској Православној Цркви и говоре српским језиком у Црној Гори.
Шта је ту онда погубније поштовани читаоче ових редова? Величати српство из неког ограниченог видокруга београдског пашалука или имати разумјевање рецимо за политичку појаву и баланс комплексним превирањима који им даје фигура Здравка Кривокапића, који је уосталом једини побједник и прошлогодишњих републичких и ових локалних никшићких у Црној Гори? Човјек који се спрам овог тренутка очитује из главе цијела народа који је дубоко подијељен, боље рећи поцјепан јер болест коју су ширили Блажо Јовановић и остали крвави комесари не пролази потезом гумице. Рекох да је често симболика нечињења често јака као и учињено. Блаженопочившем епископу Атанасију, једном од три стуба савремене теологије код нас православних Срба премијер Кривокапић је отишао на посљедње поклоњење, у име званичног Београда није дошао нико. Ко је ту на чијој страни?
У Црној Гори наредно љето очекују да ће се доста браће што воли потоћати ноге у сланој води, умјесто према Грчкој запутити према добро познатим Бечићима, Ади Бојани и которском старом граду. Биће то прилика, а и љето томе погодује, да се опет приближимо једни другима. Здраво је, и за тијело и за економију.
С друге стране, можемо се приупитати како ћемо реаговати кад осване неки новински наслов типа избила туча на националној основи у Будви, претучен Србин из Ваљева и слично.
Српска парадржава и све њене параинституције, криминалне медије контролише највећи непријатељ српства и ту лежи круцијални проблем и стварност па и та новинска и интернетска почиње с њим.
Слиједити његову параноју и отежавати ситуацију у Црној Гори која је већ измучена тродеценијском диктатуром политичког преваранта из исте класе најмање је патриотски. Мала Црна Гора у овом тренутку трпи два диктатора. Један је Мило Ђукановић чији су инструменти политичке моћи дубински још врло моћни, други је Александар Вучић који спонзоришући кафанско српство ДФ-а јача реорганизацију ДПС-а и продубљује међунационални раздор. Много су двојица, и за јуначку Црну Гору.
Кад неко каже: „неће нам из Србије бирати“, то може да има двојаку позадину; то може рећи гласач ДПС-а који је насјео на пропаганду и бусање у прса ДФ-а, а може бити и противљење оног којем је потпуна јасна агенда која долази од званичног Београда, али то ни у ком случају није штетна посебност о којој пише уважени Желидраг Никчевић у колумни Неће нама нико са стране…, јер управо ставови поменутог Николића из емисије ОКО су савршени примјер свођења српског на србијанско.
Неразумјевање изгледа бесплатно али на крају пуно кошта, ако хоћемо можемо се потрудити и схватити једнако бадава, без додатних трошкова.
Срећна побједа граду господину Никшићу!