Право је то које сутра треба да заштити и саме медијске прогонитеље, који наивно верују да се улоге никад неће променити

Обесите га без милости (1968)

Линчовање је било пракса кажњавања смрћу наводних починилаца злочина, најчешће путем вешања, коју је предузимала разјарена маса, без судске пресуде и мимо било какве правом уређене процедуре. У Сједињеним Државама је линчовање у великој мери било расно мотивисано и као такво се задржало све до друге половине 20. века. Прво на шта помислимо када говоримо о линчовању као „правди“ гневне гомиле јесте да је оно крајња супротност правној држави. Данас је та пракса највећма искорењена, али смо сведоци једног другог феномена – медијског линча. Он представља јавни прогон појединца или организације преко традиционалних средстава информисања и савремених друштвених мрежа, било због неког личног својства (на пример етничке припадности, сексуалног опредељења, итд) или због израженог мишљења и политичког уверења.

Србија се већ неко време без икаквог претеривања може окарактерисати као друштво медијског линча. Он се одвија по добро уходаном обрасцу – усмерен је превасходно против оних који су декларисани као политички опоненти садашњој власти или су као такви у једном тренутку перципирани од стране исте те власти; јавни прогон по правилу започиње изјавама највиших носилаца власти, а онда се као главни „извођачи радова“ јављају таблоиди и опскурни интернет портали, уз свесрдну подршку свих телевизија са националном фреквенцијом; матрица прогона варира од случаја до случаја, али се у основи састоји од континуираног баратања тврдњама са потенцијално кривичноправним импликацијама, које као такве нису потврђене у законом предвиђеном поступку – неко се напросто етикетира као „лопов“, „силоватељ“, „убица“, „сарадник мафије“, „педофил“ – све док се та квалификација у довољној мери „не прилепи“ за ту особу; у те акције се неретко укључује и полиција својим „спектакуларним акцијама“ хапшења која стварају утисак да је правоснажна осуда „готова ствар“; од секундарног је значаја, стога, да ли ће јавни прогон уистину исходовати одговарајућим правним поступком и правоснажном пресудом за поменуто дело – примарни циљ је ефикасно јавно каштиговање и дисквалификација у, по власт, политички погодном тренутку; стога је централна карактеристика свих случајева медијског линча гажење темељних уставних права и слобода и законских процедура – повреда претпоставке невиности и других кривичноправнопроцесних права прогоњених лица, незаконито манипулисање подацима из истраге, повреда права на приватност и тајност средстава комуницирања, повреда права на једнаку правну заштиту.

Илустрација објављена у листу The Independent Monitor у Таскалуси, Алабама (Извор: Викимедија)

Крајњи ефекат медијског линча је затирање уставом зајемченог права на правично суђење и непримерен притисак на судство да случај – ако до њега уопште и дође – реши у складу са „пресудом“ изреченом током јавног прогона. Можете у политичком и сваком другом смислу мислити штагод хоћете о Драгану Ђиласу; може вам Славиша Кокеза бити и овакав и онакав; можете интимно осећати да је Мика Алексић поступао као сексуални предатор; не мора вам бити уверљива прича Владимира Вулетића – у цивилизованом друштву, заснованом на владавини права, кривица, одговорност и осуда су на државним органима, а не на „медијској руљи“. У свом чувеном говору из 1909. године, „Линчовање: наш национални злочин“, позната новинарка и активисткиња Ида Бел Велс је закључила да, пошто се размотре све стратегије суочавања са тим злочином, напослетку се намеће само један закључак – „једини сигуран лек је позивање на право“. Поступање по унапред прописаним правилима и процедурама је то што друштво владавине права раздваја од друштва линча. Право је то које сутра треба да заштити и саме медијске прогонитеље, који наивно верују да се улоге никад неће променити.

У помало нетипичном вестерну Обесите га без милости (Hang ‘Em High)  из 1968. године, у напетој сцени у којој се спрема линч тројице момака ухваћених у крађи стоке, шериф Џед Купер (Клинт Иствуд) оправдава такав поступак и уверава судију Фентона (Пет Хингл) да суђење није потребно, јер би напослетку „ти момци свеједно били мртви као и да су линчовани“. На то му судија одговара: „Да, свеједно би били мртви. Али не би били линчовани, већ би били осуђени. И ако не уочаваш разлику, боље би ти било да одмах скинеш ту звезду!“ Не постоји адекватнија порука која се може упутити данашњем српском шерифу и његовој медијској руљи.

Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду

Опрема: Стање ствари

(Пешчаник, 11. 3. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Владимир Вулетић, Миодраг Јовановић, Мирослав Алексић, линч, судство